Rej Alen: Kako se povući u pravom trenutku

"Mislio sam da se već povukao", izjavio je Ražon Rondo kada su ga pitali za komentar o povlačenju Reja Alena. Možete da kritikujete nedostatak takta, sad i uvek, ali je to, iskreno, bio i razuman odgovor za Ronda ili bilo kog drugog po objavljivanju ove vesti u utorak. Alen nije odigrao utakmicu u NBA ligi od 15. juna 2014, kada je poskakivao u jedinom pojavljivanju u poslednjoj, petoj utakmici koju je Miami Heat izgubio od San Antonio Spursa u NBA finalu. Kasnije tog leta, LeBron Džejms je napustio Miami i ponovo potpisao za Cleveland Cavaliers. Kolale su glasine da će ga Alen pratiti— ili je bar Kris Brusard bio potpuno uveren u to—ali je Alen ipak ostao na klupi u prvom delu sezone, procenjujući da li i kada bi želeo da igra. I u drugom delu sezone je nastavio da procenjuje tu odluku. Alen je prošle sezone imao 40 godina i nije igrao; niste morali da budete Ražan Rondo da biste shvatili da je već doneo svoju odluku.

Ali ako je Alenova izjava o povlačenju bila više potvrda onoga što smo već znali, ipak nam je trebala. Većina igrača nema priliku da objave svoje povlačenje; vreme i godine obično urade svoje pa kraj prosto postane očigledan. Alen je tokom leta napunio 41, ali nije svima bilo sasvim jasno da on ne može da odigra još par sezona. Možda ne na starom nivou, kada je bio jedan od najefikasnijih igrača lige, možda i ne na nivou iz druge faze karijere kada je eleganciju u igri morao da podredi timovima sa većim brojem zvezda, prvo u Bostonu, pa u Majamiju. Ali do samog trenutka kada je dao do znanja da više nije zainteresovan, delovalo je budalasto pretpostaviti da Alen ne može da doprinese na neki novi način, samo kada bi želeo.

Zbog sjajnog načina na koji je uspeo da kontroliše zalazak karijere, ponekad je lako zaboraviti koliko je Alen na vrhuncu bio briljantan. Od početka do kraja karijere, šut mu je ostao isti i to je najveći razlog zašto ljudi veruju da bi Alen još uvek mogao da odustane od penzije, baci se na trening par nedelja i nastavi da igra po dvadesetak minuta po tekmi za bilo koji NBA tim do kraja ove i još mnogih sezona. Nema smisla to objašnjavati. Svako ko je ikada šutirao na koš zna kako njegov šut izgleda jer su tome svi težili i to se nikada neće promeniti. Niko u njegovoj eri NBA nije lepše šutirao, a za metronomsku lakoću sa kojom je to radio su zaslužni svi oni sati koje je provodio u praznim salama pre i posle treninga. Šut je bio Alenovo najjače oružje, ali takođe u svakom smislu njegovo životno delo, i bez ikakve sumnje, pravo remek-delo.

Ali je taj šut u prvim godinama karijere bio samo deo balansiranog i jedinstvenog skupa veština koje su se međusobno nadovezivale. Šut je dao prostora za hitre ulaze; atleticizam koji je Alen pretvorio u taj savršeni šut je takođe našao nešto agresivniji izraz u završnici na obruču. Sve se savršeno uklapalo, bilo je glatko i opušteno u realnom vremenu, kao što je ostalo i u sećanju, ali bi vam Alen takođe i zakucao pravo u facu.

— SLAM Magazine (@SLAMonline)November 1, 2016

Alen je bio najbolji spoljni igrač ere koja sada deluje vrlo daleko - njegovih 269 trojki u sezoni 2005-06 postavili su NBA rekord, ali je Stiven Kari taj rekord tri puta oborio; sada je rekord 402 trojke u sezoni što se svodi na to da Kari po tekmi ubada oko 1.33 više trojki od Alena na vrhuncu - i upravo je ta njegova genijalnost sa distance ono što mu je omogućilo dugačku karijeru. Ali ono što moramo da zapamtimo o Alenu, ono što se isticalo kada je počeo igru da svodi na osnove, je činjenica da je svaki segment igre uticao na ostale.

Izazov života je spoznaja da živimo sa onime što jesmo. Ovo je dovoljno teško za nas smrtnike koji se bavimo našim glupim sklonostima i raznoraznim glupavim problemima, ali za košarkaše, koji mogu da dostignu nivo iznad, pad može da bude užasan. Neki se sa time nose bolje od drugih, ali veliki igrači obično prolaze kroz veće probleme. Njih na zemlju polako spušta neprekidno ponavljanje i polako se budi bes sa pojavom razočaravajućih rezultata koji neminovno uslede. Samo se setite Kobea na kraju, kako je uništavao sve oko sebe pa i svoje telo, samo zato što nije mogao, ni želeo da promeni igru. Ovo je samo jedan način na koji karijera može da se završi i vrlo čest tragikomični kraj mnogih heroja.

Ono što je zapanjujuće kod Alena je sa kojom je lakoćom igrao, kako na vrhuncu, tako i na zalasku karijere. Segmenti njegove igre su prosto nestali, vreme ih je odnelo, i on ih se odrekao. I nastavio je da pobeđuje, držeći se onoga što mu je išlo koliko god dugo je mogao. Zato ima smisla što je tačno znao kada više ne može da nastavi i da prekine kada je tome došlo vreme. Ima smisla da je to skapirao malo ranije od svih ostalih.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu