Tekst je prvobitno objavljen na MotherboardŠta se može zaključiti iz poslednjeg obroka koji izaberu osuđenici? Potencijalno mnogo toga.Na primer, uzmimo slučaj Rikija Reja Rektora, osuđenog na smrt za ubistvo policajca 1981. godine u Arkanzasu. Posle ovog incidenta, Rektor je pucao sebi u glavu i zadobio oštećenja mozga. Kad je došlo vreme za pogubljenje, 1992. godine, Rektor je izjavio da će parče pite koja mu je poslužena sačuvati „za kasnije". Pravnici i predsednički kandidati (tokom prve Klintonove kampanje) kasnije su diskutovali o tome da li je Rektor bio legalno pri čistoj svesti da bi se kazna izvršila. Da li se samo šalio da će ostaviti parče pite za kasnije, ili zaista nije razumeo da će ga pogubiti?
Reklame
Ali izbor poslednjeg obroka može da kaže nešto važno o osuđenom na smrt: da li misle da su krivi ili ne. Istraživanje Univerziteta Kornel nedavno je ukazalo na to da osuđenici koji smatraju da nisu krivi čak tri puta češće odbijaju poslednji obrok od onih koji su krivicu priznali. Takođe, oni koji priznaju krivicu traže za trećinu kaloričnije obroke od onih koji drže da su nevini.
Kevin Najfin, prvopotpisani autor ove studije objavljene u žurnalu Laws, smatra da je uzrok „komfor" koji se oseća u slučaju priznanja krivice.„Ljudi koji se nalaze pred pogubljenjem zbog zločina koji ne smatraju su počinili po svemu sudeći nemaju neki apetit, bar u poređenju sa osatkom uzorka. Dok se oni koji prihvate krivicu do neke mere pomire sa sudbinom", kaže on. Jedan zatvorenik koji je rekao da „mirne duše" ide na izvršenje kazne, Najfin zaključuje da mu je upravo prihvatanje krivice omogućilo da uživa u poslednjem obroku.Najfin i njegove kolege ispitali su slučajeve 247 osuđenika pogubljenih u SAD između 2002. i 2006. godine, te zaključili da se preko 90% onih koji su krivicu priznali odlučuje za poslednji obrok. Približno 70% onih koji su krivicu poricali do kraja odlučilo se za isti korak. Od onih koji se nisu izjasnili po prirodi svog zločina, poslednji obrok je htelo njih 85%.Naravno da je i većina osuđenih koji tvrde da su bili nevini prihvatila poslednji obrok, čovek mora da jede.U većini slučajeva, ne može se pouzdano znati da li su pogubljeni zaista bili nevini – protiv nekih od njih postojali su veoma ubedljivi dokazi. Najfin ne tvrdi da bi izbor poslednjeg obroka trebalo razmatrati u legalnom smislu, mada nije ni daleko od te teze: „Važno je imati u vidu izbor poslednjeg obroka osuđenih na smrt da bi se retroaktivno procenili procesi koji su do njihovih egzekucija doveli," piše on. „Ovaj presek zakonskih istraživanja i hrane [u nekim slučajevima] zahteva da se pitanju hrane u zatvorima priđe iz integrisanog, multidisciplinarnog pravca."
Reklame
Neki ljudi su se ovim pitanjem već pozabavili. Dokumentarac „Poslednja večera" iz 2005. tvrdi da „postoji korelacija između odbijanja poslednjeg obroka i posthumnog osporavanja smrtne kazne."U nekim slučajevima, statistički podaci ne bi ni bili dostupni. Od kako je Lorens Rasel Bruer (poznat po tome što je miljama vukao izvesnog crnca iza kamioneta) zatražio apsurdnu količinu hrane a zatim odbio da je pojede, Teksas je promenio svoje propise pa sada osuđenima na smrt ne dozvoljava izbor poslednjeg obroka. „Osuđenicima pred izvršenjem će se služiti ista vrsta obroka kao i ostalima na njihovom odeljenju," najavio je Bred Livingston u ime ministarstva pravde Teksasa 2011., nedugo pošto je ova odluka bila doneta. Teksas je, ne zaboravimo, pre par godina pogubio stranog državljanina uprkos protivljenju ostatka sveta.Često se ispostavi da oni koji do samog kraja tvrde da su nevini zameraju svom zatvoru. Elias Sirijani pogubljen je 2005. u Severnoj Karolini zbog ubistva svoje supruge. Pre izvršenja kazne, rekao je samo: „Od vas neću nikakav obrok." Najfin ističe da „ako uzmemo da prihvatanje tradicionalne ponude poslednjeg obroka sugeriše neku vrstu prihvatanja samog pogubljenja, logično je da ljudi koji ne misle da su krivi ne žele ni taj poslednji obrok."Neki samo žele poslednju šansu da sistemu pokažu srednji prst.Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram
