Mladi nam pričaju kako je živeti sa roditeljima u Srbiji

Istraživanja o pojavama vezanim za milenijalse - ljude koji su rođeni tokom poslednje dve decenije 20. veka - sadržaji su koji mi najčešće ispunjavaju njuzfid na Fejsu. Valjda sve te stranice koje sam izlajkovala predstavljaju to kao neki big deal, da tačno ova generacija "mladih" ima specifične odlike koje mogu, to jest, moraju da se svrstaju u neki fenomen.

Srpski milenijalsi ne razlikuju se mnogo od globalnih. I njih odlikuje, na neki način, pomirljivost sa situacijom u kojoj se nalaze, a ključne reči koje se uz ta istraživanja pojavljuju su "apatija", "anksioznost", "nezaposlenost", "nezainteresovanost za seks". Što negde i ima smisla – nemaš posao, pa te hvata anksioznost i onda ti nikako nije do seksa, a možda baš zbog toga na kraju postaneš apatičan.

Jedan od glavnih trendova koji je počeo da interesuje i zapadni svet nakon finasijske globalne krize, a koji nije neubičajena pojava za Srbiju jeste što mladi u najproduktivnijem dobu žive i dalje sa roditeljima. Država i društvo od tebe očekuju da osnuješ porodicu ili da bar samostalno živiš kako bi mogao da se razvaljen iz provoda zakucaš u sopstveni krevet, bez pridika roditelja koji samo žele da već jednom odrasteš i da ne moraju za tobom da pospremaju i u tvojim tridesetim. Neki imaju uslove da se odsele, ali ipak ostaju kod mame i tate, za šta postoji stručno objašnjenje.

Kod nas je ređa situacija da mladi ljudi žive sami, pre je verovatnoća da ste u onih 80,5 odsto mladih koji cimerišu sa matorcima. A i ako znamo da ste i u onih 61,3 odsto mladih koje roditelji izdržavaju, jer je 47 odsto vas nezaposleno, sigurno je da bar iz zahvalnosti morate da budete dobri prema tim cimerima. U takvim uslovima baš i nemate pravo glasa na upadanje u sobu bez kucanja, pa u odraslim danima morate da pravite dnevni raspored odraslih stvari koje radite u svojoj sobi u skladu sa tim kad su matorci na spavanju.

Ali, tu smo, gde smo, u Srbiji će biti bolje oko… Ma ni ne znam koje više godine, ali, hej, to nije razlog da ne gledemo zabavno na situaciju suživota sa roditeljima u doba kad bi trebalo da budemo sami.

Branko, 26 godina

Svih svojih 26 godina živim sa roditeljima. Keva kuva, pere, pegla, sređuje mi odeću i orman, čisti mi sobu i na meni je samo da kenjam kako mi je sklonila nešto što nije trebalo. Nakon sedam dugih godina, i dalje sam student i tek povremeno nađem neki posao kad mi baš zafale pare za nešto. Živim svojima na grbači i uživam. Imam svoju sobu do koje se samo prolazi kroz zajedničko dvorište i zajednički hodnik. Kad god želim mogu da dovedem koga god hoću.

Ali nije uvek bilo tako. Trebalo je dosta vremena i truda da se izborim za sopstvenu sobu. Ranije sam je delio sa bratom, i kao da to nije dovoljan pakao, do nje se dolazilo kroz sobu u kojoj spavaju moji roditelji. Naravno, to odmah znači da od jebanja nema apsolutno nista… Sem, naravno, kada je prazna gajba, što se vrlo retko dešavalo.

Dok sam još išao u srednju školu, u kući su živeli i baba i deda koji su najviše vremena provodili u donjem delu kuće, da bi uveče otišli u svoju sobu na spratu. To je bila prilika za mene da, kada oni odu na spavanje, sa tadašnjom devojkom siđem u donji deo kuće da "gledamo film", što bismo zapravo i radili do nekog trenutka .

Jednom se desila veoma (ne)zanimljiva situacija. Napolju je počeo da pada sneg i majka je naterala oca da siđe da nas pita da li treba devojku da odveze kući. U trenutku kada smo čuli da se neko hvata za kvaku, ona je šmugnula u kuhinju dok sam ja skočio ka vratima od sobe samo da bih onemogućio ulazak u sobu. Počeo sam da se dernjam na ćaleta šta će ovde, odbrusio sam da ne treba i da se vrati gore. E sad, ne sećam se da li smo nakon toga nastavili ili ne, ali znam da sam je kasnije otpratio kući. Pošto su neke ljude roditelji hvatali kako masturbiraju, ja sebe smatram jako srećnim.

Nikola, 19 godina

Imam devetnaest godina i, kao i svi ostali ovde, ne živim sam. Studenti i hiljade mladih koji žive sami imaju privilegiju da mogu da idu kada i gde hoće, kada ne moraju da se vrate kući tokom noći, a mogu i da dovedu koga god i kad god u stan. Žurke da i ne pominjem. Obožavam to što moja majka plaća pretplatu na HBO, umesto što bih to morao sam. To je glavna prednost života sa "autoritetima" u "najboljim godinama".

Stvarno je kul kada ti roditelji plaćaju sve troškove. Ne brinem o računu za telefon, za struju, vodu… Dobro, ponekad se sa majkom žestoko posvađam oko toga ko će koristiti računar u mojoj sobi do kasno u noć (i naravno, to uvek bude ona, jer „autoritet"…!), ali bude mi lakše kada čujem probleme onih koji žive sami i koji jedva krpe kraj sa krajem, pa na ovu moju stambenu situaciju gledam kao na to da od dva zla treba izabrati manje.

Svakako da je lepše živeti odvojen od roditelja, ali je svakako i dosta teže. Pomisao o tolikim troškovima odvraća me od želje da nastavim život samostalno, po sopstvenim željama i bez tuđih nametanja toka stvari, tako da ću se i dalje prepuštati i slušati „autoritete". Kada dođe vreme za odvajanje, to će, pretpostavljam, biti isti grad - da i dalje mogu da budem blizu mojih „autoriteta". Jer, koliko god su nam naporni i nerviraju nas - oni su naši roditelji, i shvatićemo, kad-tad, da će nam jako faliti njihovo zvocanje do kasno u noć onda kada budemo živeli sami i nekoliko kilometara dalje od njih.

Milica, 23 godina

Pa i nisam baš najzadovoljnija što živim sa roditeljima, mislim, još studiram, imam neke honorarne poslove od kojih ne bih mogla da izađem na kraj da živim sama, tako da je ovo super. Ali nisam zamišljala sebe sa 23 još kod njih, kapirala sam, kad krenem na faks, svoj stan, kola. Previše filmova, haha. Lepo mi je, volim ih, ali ne zna se ko kome više smeta. Mama me voli najviše kad otputujem, a i ja nju.

Živim sa njima, jer nemam pare za svoj stan niti za rentu "svog" stana. Pritom, iskreno, navikla sam da tamo gde živim izgleda besprekorno. Mislim da ne bih mogla da živim u nekom podrumu na Zvezdari. A ne bih mogla ni sa nekim da živim. Na ove podstanare (mama, tata i sestra) sam već navikla i ono što mi kod njih smeta,kažem, a da se niko ne uvredi. Jedina osoba s kojom bih trenutno živelaje u goroj finansijskoj situaciji od mene, tako da, we're waiting for a miracle.

Prednosti - skuvano, opeglano, oprano; mane - nema šanse da imaš stan za sebe, osim ako ne otputuju. Kad izađu iz kuće, a meni treba da dođe neko, uglavnom se vrate 700 puta pošto zaborave nešto. Nikada mi nije bilo jasno kako uopšte stignu tamo gde su se uputili.

Život sa roditeljima donosi mnoge zanimljivosti - svako jutro mi mama upadau sobu u sedam, da bi rekla mački da je baš voli, ali da će je izbaciti pošto je alergična. Ali mislim da je taj ritual samo da bi me probudila, a onda bude sva iznenađena: "Budna siii, hoćeš da pijemo kafu?" Non-stop pizdi na nas, kako ona ceo život može da radi i dalje da ne uspe da spremi za nama, kako je kupatilo posle mene kao da je pukla vodovodna cev, kako je sestrin ormar kao da su nas opljačkali a tata je uvek višak.

I stalno zatičemo ceduljice po kući, pasivno agresivne, koje su mi najsmešnija stvar ikada.

Miloš, 23 godina

Još uvek živim s majkom, pre svega da bih imao više vremena za studiranje, a i jeftinije izađe za sve nas. Mač je s dve oštrice - oko nekih stvari mi je stvarno lakše, ali s druge strane, ne znam vredi li sveg ovog nerviranja. Ne tako davno, nisam mogao noću da izađem a da ne zateknem ujutru kevu kako me budna čeka u krevetu. Klasična majčinska briga, samo uz tonu sarkazma i pasivne agresije - prejebala je i Liviju Soprano po tom pitanju. I ja se ložim ko Hepo-kocka, pa prelako padnem u vatru.

Kuća krene da zvuči kao da Slejer u njoj drži koncert, komšije nas preziru. Mada, dobro je što nije prevelika razlika u godinama, pa generacijski jaz nije preterano izražen. Možemo bez problema da nađemo zajedničke teme za razgovor, iako njena perspektiva na neke stvari zna sve više da me iritira, mada češće ispadne zanimljivo bizarna. Tako sam je jednom mesecima ubeđivao da nema vajde od naručivanja semena sekvoje preko interneta i da nećemo moći da od toga za 50 godina prodajemo ogrev. Popustila je, ali mislim da mi još uvek nije oprostila.

Stanislava, 29 godina

Kad imaš skoro 30 godina, a živiš i dalje sa roditeljima, osećaš prosto da bi trebalo da si u depresiji. Jeste lepo što će vikendom ujutru da te čeka vruća pita zeljanica od domaćih kora, ali i ta pita samo goji. Pa nisam ja bez razloga odlučila da je bolje da ne znam da razvlačim kore.

Kad živiš sa roditeljima, čak i ako kuća broji više televizora nego članova porodice, nekad ipak nemaš gde da gledaš tv. Jer, koliko god godina da imaš, roditelji i dalje misle da su neki sadržaji "neprikladni" za tebe. Da ne pričamo što u određenim godinama roditelji postaju oni likovi koje komuniciraju sa onim što izlazi iz televizora. Bar iz zahvalnosti što plaćaju preplatu za kablovsku, nemaš pravo da im zbog toga zameriš.

Prednost života sa matorcima je to što ne moraš stalno sama da pereš veš. Samo ga baciš u korpu i mama to sama sve sortira i sredi. Ali ako ti vuneni džemper opere na 90°, pa sama si kriva. Jer "kako te nije nije sramota da ti majka pere veš, a tri'es' godina si nabila u dupe!" Znači, koliko lepog, toliko i ružnog.

Ipak, lepo je kad ne moraš sama da pereš svoj veš.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu