​Razgovor o smrti i egzistencijalnoj muci sa bolničarem na urgentnom

FYI.

This story is over 5 years old.

Stubac

​Razgovor o smrti i egzistencijalnoj muci sa bolničarem na urgentnom

Ernesto je bolničar na hitnom prijemu gde ljudi sve vreme umiru, a on taj posao radi već tri i po godine. To je nešto što ja, sa svojim stalnim strahom od smrti, nikad ne bih mogla da radim.
6.5.16

Moj prijatelj Ernesto Barbijeri na kraju je ispao bolji čovek nego što sam očekivala. Ernesto je moj prijatelj koji mi je, dok smo odrastali, uvalio kamiondžijski spid iz slobodne prodaje u samoposluzi (vrstu koja više nije legalna). On je moj prijatelj sa kojim sam se smuvala u bračnom krevetu njegovih roditelja u vreme kad oboje nismo bili sigurni da li i dalje ima devojku. A onda kad se jednog dana devojka samo ponovo pojavila, ja sam bila u fazonu :"Uh, važi." Uglavnom, Ernesto je moj prijatelj kog sam vozila svuda, jer je bio privilegovani mali smrad koji je mislio da mu ne treba vozačka dozvola. Ali iz nekog razloga sam uživala da ga vozim.

A onda mi je jednog dana Ernesto saopštio da se prijavio u školu za bolničare. Bila sam u fazonu: "Kako će taj samoživi, cinični, umišljeni pisac da postane bolničar?" Ali jeste postao bolničar, i to bolničar na hitnom prijemu gde ljudi sve vreme umiru, a on taj posao radi već tri i po godine. To je nešto što ja, sa svojim stalnim strahom od smrti, nikad ne bih mogla da radim. Ili bih možda mogla?

Reklame

Postavila sam svom prijatelju Ernestu nekoliko pitanja o egzistencijalnoj teskobi, strahu od smrti i kako stalna okruženost smrću utiče na mozak.

VICE: Kako glasi tvoja zvanična titula na poslu?

Ernesto Barbijeri: Ja sam bolničar na hitnom prijemu. Radim uglavnom na odeljenju kardiovaskularne intenzivne nege, ali ponekad me pošalju na medicinski hitan prijem ili odeljenje za fizičke povrede /opekotine.

Rekao bih da devedeset odsto naših pacijenata uđe u proces umiranja. Često se donese odluka da se prekine sa njihovom negom, što znači da postajem neka vrsta de facto bolničara iz doma za nemoćne, koji se stara o tome da je pacijentima udobno u njihovim poslednjim trenucima na ovom svetu. Ali prisustvujemo i velikom broju akutnih događaja — iznenadnom prestanku rada srca, pacijentima koji iskrvare posle operacije ili ih spopadnu neobične aritmije. Kad se tako nešto desi, nastupa totalan haos — trčkaraš okolo narednih deset sati, kačiš kese sa krvlju i pomažeš da im se uguraju cevi za disanje i kateteri.

Šta te je privuklo ovom konkretnom tipu bolničkog posla?

Želja da bolje razumem smrt i proces umiranja. Zapravo sam počeo da radim kao bolničar iz sebičnih razloga. Želeo sam da budem od nekakve duhovne koristi. Morao sam da postavim pred sebe iskušenje koje će biti zahtevnije i značajnije nego kad sedim sam u sobi i štancujem kratke horor priče.

Otkad radiš ovaj posao, da li razmišljaš o smrti više, manje ili otprilike isto kao pre?

Reklame

Definitivno više. Ne možeš da viđaš smrt svakog dana a da ti to ne napravi rupu negde u glavi.

Čudno je zato što, s jedne strane, oguglate na sve to. Smrt je samo još jedna gnjavaža sa kojom moraš da izađeš na kraj na poslu. Zakopaš to negde duboko u svom mozgu — ali onda iskoči nasumično u tvom svakodnevnom životu. Ispustim mobilni telefon i pomislim: Oh sranje, imam multiplu sklerozu ili amiotrofičnu lateralnu sklerozu . Sinoć sam pisao post za svoj blog i na tridesetak sekundi nisam mogao da se setim imena čoveka koji je pisao Paranoju u Las Vegasu. A čovek je jedan od mojih omiljenih pisaca i prosto nisam mogao da mu se setim imena. I pomislio sam: To je to, rani stadijum Alchajmera, sjebao si se, druže. Bolje počni da pišeš testament. Uskoro ćeš pišati i srati u gaće.

Hanter S. Tompson je jedan od tvojih omiljenih pisaca? Pravi si Bukovski. U svakom slučaju, dakle, čini se da se i dalje plašiš smrti. Da li se tvoj odnos prema tom strahu imalo promenio otkako si počeo da radiš ovaj posao?

Prestravljen sam od smrti. Ta ideja da jednog dana sve samo STANE i sve što si osećao, sve u šta si verovao, sve što so doživeo, postane nevažno? Kakav apsurd. A najveći apsurd od svega je da je svako ko je ikad živeo prošao kroz sve to. To bi trebalo da nam posluži kao neka vrsta utehe, ali to se ne dešava.

Znam. Strašno je neobično to što će nam se svima desiti. Mislim da se više plašim umiranja nego same smrti. Da li pacijenti pričaju sa tobom o svojim životima? Da li ti pričaju za čim žale ili šta su želeli da postignu u životu?

Reklame

Pričaju mi o svojim kućnim ljubimcima. Zabrinuti su za to ko će se brinuti za njihove kućne ljubimce. Koliko je to tužno?

To je jebeno tužno. Šta je najteže u tvom poslu?

Prosta fizička strana svega. Svi ti sitni načini na koje izneverim pacijente zato što moje telo ne može da izdrži više. Prvi put kad sam radio smenu od 12 sati, sve vreme na nogama, i kad sam shvatio da neću imati pauzu za ručak… bio sam spreman da se rasplačem. Bio sam u fazonu: I ja sam ljudsko biće, i ja imam potrebe! A tu je i mentalni zamor. Pre nekoliko nedelja, ušao sam na svoje odeljenje sa kafom u ruci i gomila bolničara u prostoriji je radila veštačko oživljavanje pacijenta — to je trebalo da bude moj pacijent — a ja sam samo spustio glavu, prošao pored prostorije i otišao pravo u garderobu. Rekao sam sebi: Još se nisam zvanično prijavio, neću da se nosim s tim užasom. Koliko je to grozno? Osoba umire, a ti kažeš sebi: To je samo još jedna gnjavaža sa kojom ću morati da izlazim na kraj danas. Ali naučiš da opraštaš sebi za takve misli.

Da, pretpostavljam da moraš da slažeš takve stvari u fioke. Ono, činjenica da ideš na pauzu za ručak je sama po sebi uvrnuta. Kako uzmeš da jedeš sendvič kad je neko upravo umro pred tobom? Kako ga progutaš? Istovremeno, mogu da razumem slaganje stvari po fiokama. Ponekad sam najviše opuštena baš kad se oko mene dešava ekstremni haos, zato što se osećam kao da je svet konačno dostigao onaj nivo panike koji stalno osećam u sebi. I tako, sad sam samo normalna. Šta su najbolje strane tvog posla?

Reklame

Kad si u prilici da utešiš ožalošćenog člana porodice ili pomogneš ljudima da prođu kroz proces umiranja po fazama. Ili samo kad odagnaš strah pacijenata — daš im do znanja da si tu ispred i da nisu sami. Prvi put kad mi je neki član porodice rekao da sam bio od velike pomoći ili kad me je pacijent zagrlio posle duge smene, za mene je to bio šok. Ti ljudi su se oslanjali na mene, ponašali su se kao da sam neko bitan.

Ponosna sam na tebe. Deluješ kao bolji čovek, kao da stojiš čvršće na zemlji — deluješ kao jebena odrasla osoba — otkako si počeo da radiš ovaj posao. Zapravo, otkako si pošao u školu za bolničare. Misliš li da je ovaj posao promenio tvoj pogled na svet ili način na koji živiš život?

Bio sam opsednut onim što moj terapeut zove "arbitrarnim imperativima". Stajao bih u dugom redu u prodavnici i razmišljao: Ovo je smešno. Zašto se svet ne povinuje mom rasporedu za pisanje? Zar univerzum ne zna da ja šatro moram da napišem roman? Dok sam sad više u fazonu: U poziciji si da kupuješ hranu i imaš šta da jedeš, pa to je jebeno čudo. Ne izazivaj sreću, nemoj da naljutiš univerzum.

Zaista mislim da se univerzum lično uvredi kad si opsednut beznačajnim glupostima kao što su ugovor za knjigu, glamur, novac i mladost, koliko novca imamo na računu u banci, kakva kola trenutno vozimo. Univerzum je u fazonu: "Iz zemlje rastu biljke koje možeš da JEDEŠ. Imaš vazduh u plućima, krv ti teče krvotokom, postoji Veliki kanjon, a ti želiš da gubiš vreme fantazirajući o nekakvom glupavom, teoretskom ugovoru za knjigu. Jebi se, nećeš ga dobiti."

Nisam sigurna baš za taj univerzum, sem što se sve vreme osećam kao da me smatra govancetom. Ali totalno vidim tvoju promenu u odnosu prema arbitrarnim imperativima! Tvoj terapeut je uradio dobar posao. Postoji li način na koji bi najviše voleo da umreš? Da li želiš da imaš kontrolu nad svojom smrću u stilu eutanazije?

Mislim da bih voleo da umrem uz pomoć lekova protiv bolova — mnogo lekova. Proveo bih neko vreme sa porodicom i prijateljima, postarao bih se da su svesni šta su mi značili u životu, da znaju da sam osetio njihovu ljubav. Ni pod kakvim okolnostima ne bih želeo sahranu. Iskreno — i znam da će ovo zvučati totalno bolesno — najviše bih voleo da nađem neku kolibicu na plaži, popijem pilule sa votkom, sednem u kola dok svira Buckethead i radi motor, i zaspim udišući karbon monoksid. To je moj idealan način odlaska sa ovog sveta.

Reklame

Da li bi opisao sebe kao anksiozno ili depresivno ljudsko biće? Da li se to na bilo koji način promenilo otkako si počeo da radiš svoj posao?

Nisam baš siguran da sam depresivan. Većina ljudi bi verovatno rekla da sam pesimista. Često delujem tako, nažalost. Ali ja sebe smatram optimistom.

Kao što znaš, počeo sam da doživljavam napade panike u školi za bolničare i to mi je skoro uništilo život. Sedeo sam na času hemije i odjednom sam se osetio VELIKIM, kao da sam div, kao da sam prevelik za stolicu, prevelik za čitavu prostoriju. Istrčao sam sa časa kao neki jebeni čudak. Otišao sam u kupatilo, umio se i bio u fazonu: Opa, to je bilo neobično, ali sada sam dobro. Zatim sam se vratio na čas i BUM, opet sam bio div, ogroman mutirani div. Ostavio sam sve svoje stvari u učionici, seo u kola i odvezao se.

A onda, naravno, čim ste doživeli prvi napad panike, sve je gotovo, počinjete da se plašite SLEDEĆEG napada panike. Svaka je situacija, bez obzira na to koliko trivijalna bila, prilika da se osramotite u javnosti. To jedno tako neverovatno vrzino kolo, vaš um naprosto počne da jede samog sebe. Dugo sam iskreno verovao da nikad neću biti izlečen od ovog problema, da nije moguće da se izlečim. Napadi panike su mi oduzeli toliko toga u životu.

A opet, nikad nisam imao napad panike na hitnom prijemu. To jedino mesto na kojem nisam podložan napadu panike, a to je bukvalno najstresnije moguće okruženje! To vam je osinje gnezdo anksioznosti. U tom smislu, ukazivanje bolničke nege drugima mi je pružilo neku vrstu spokoja. Kad god osetim da postajem anksiozan, u fazonu sam: Ako možeš iz mrtvih da vratiš pacijenta koji je imao ravnu crtu na monitoru, sigurno možeš da se izboriš sa vožnjom autobusom.

Reklame

A opet, gledam šta ti radiš, kad čitaš javno svoju poeziju i pomislim: Kako, jebote, ne zbriše sa bine? Kako je ne obuzme iznenadan poriv da "pobegne"? Ali mislim da je tvoja poezija kao moj hitan prijem. Siguran sam da izaziva stres kod tebe, ali to je tvoj posao. To je kako si ti od duhovne koristi. A zaista mislim da tvoja poezija pomaže ljudima — pogotovo sve ono što radiš kao So Sad Today. Ali onda se voziš kolima, slušaš The Smiths ili šta god već, po savršeno lepom danu, i doživiš napad panike zato što ne znaš koju pesmu da pustiš sledeću. Koliko li je samo to sjebano?

Da! Tačno tako, tačno sam na to mislila, kao kad nemaš napad panike na hitnom prijemu, jer kad je svuda oko tebe haos osećaš se opušteno, zato što je spoljni svet konačno u skladu sa tvojim unutrašnjim osećanjem. Da li se tvoj stav prema drugim ljudskim bićima imalo promenio otkako si počeo da radiš ovaj posao?

Mislim da se moje mišljenje o ljudima uglavnom promenilo nabolje. Imate tu staru dobru bolničarsku izreku koja glasi: "Videćeš ljude u apsolutno najboljem izdanju i u apsolutno najgorem izdanju." I ja se slažem sa tim.

Ali, s druge strane, kad ih vidiš u najgorem izdanju… to ume da bude brutalno. Iznenadila bi se koliko članova porodice je spremno da ostave svoje najmilije da se muče u najgoroj agoniji samo zato što još nisu spremni da ih sahrane. Lekari koji samo nastavljaju da leče i leče smrtonosnu bolest, mnogo nakon što je to razumno ili humano. Svi se strašno plašimo smrti. Svi mi.

Znaš, moja bivša devojka je umrla za prošli Božić. Bila je zavisnik. Još pre nego što sam bio bolničar, bio sam njen lični bolničar za detoksikaciju. Ne mogu ti reći koliko puta je prolazila kroz krizu odvikavanja od droge na mom kauču. Hranio sam je na kašičicu. Kupao sam je. Prao sam njenu povraćku. Na kraju smo raskinuli kad sam saznao da je koristila moje igle iz škole za bolničare da bi se uradila. Pronalazio sam ih na svojoj prozorskoj dasci, sa sasušenom krvlju i ostacima droge.

Na kraju je uspela da sastavi oko godinu i po dana trezvenosti — što je samo po sebi čudo — ali je poklekla u kupatilu jedne benzinske pumpe. I izgubila je sve. Rizikovala je, uradila se još jednom sa veoma lošom drogom i sve je izgubila. Sve vreme sam zamišljao kako je izgledao njen leš — video sam na stotine leševa — i to me je proganjalo nedeljama. Neko vreme nisam želeo da jedem jer ona više nije mogla da jede; nisam mogao da slušam muziku jer ona više nije mogla da sluša muziku. Prošao sam sve ono što i svi ostali prođu: poricanje, bes, pregovaranje, i tako dalje. Sve po redu.

Želim da kažem da nema te količine izloženosti smrti koja može da te pripremi za nju kad se dogodi, šok nije ništa manji. Gledamo mnoge članove porodice i pitamo se: Zašto ne mogu to da prebole? A onda umre neko nama blizak i mi radimo sve isto.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu