​Naomi Klajn objašnjava da uspon Trampa i Sandersa pokazuje da je sve vreme bila u pravu

Iako Tramp i Sanders možda na neki način oličavaju nezadovoljstvo ljudi, Tramp predstavlja mnogo više od desničarske ekonomije, kaže Naomi Klajn.
13.6.16

Ove 2016. godine silne korporacije troše ogroman novac na to da ubede svoje mušterije kako nisu zle. To je posledica interneta, naravno, ali i anti-globalizacijskog pokreta devedesetih i ranih 2000-tih. Bio je to period u kojem se hvalilo sve što bi poteklo od Majkla Mura ili Rage Against the Machine, dok su ekonomski forumi širom sveta izazivali nerede. I od svih tih ljudi zaslužnih za učvršćivanje navedenog pokreta, najviše se ističe Naomi Klajn.

Autorka i aktivistkinja iz Toronta beleži mane neoliberalizma već više od 20 godina. Karijeru je započela knjigom iz 1999. godine Ne logo, koja je pokazala kako su kompanije kao što su Najk i GAP kanibalizovale omladinsku kulturu po ceni koju su skupo platili strani radnici. Od tada je proširila svoj napad, tvrdeći u knjizi Ovo menja sve iz 2014. godine da je kapitalizam potpuno nesposoban da zaustavi klimatske promene.

Ukratko, Naomi je provela čitav svoj odrasli život tvrdeći da mnogi ljudi koji imaju velikog uticaja na svet greše. Ne samo da greše, zapravo, već da su svirepi, manipulativni i opasni. Zbog toga sam je i nazvao da je pitam šta misli o njima.

"Kada sam počela da pišem, verovalo se da ako sve privatizujete, uslediće pozitivne stvari", kaže ona za VICE. Ona opisuje kako su događaji iz protekle decenije — od globalne finansijske krize do nedavnog pada cene nafte — otkrili rupe u neoliberalnom razmišljanju. Oni koji su verovali u slobodno tržište devedesetih nisu bili idioti; samo još nije bilo dokazano da nisu u pravu. "A sada to razmišljanje proživljava krizu, što je podjednako dovelo do uspona Trampa i Sandersa."

Ističem kako iako Tramp i Sanders možda na neki način oličavaju nezadovoljstvo ljudi, Tramp predstavlja mnogo više od desničarske ekonomije. "Da, ali taj bes mora negde da završi", odgovara ona. "Kad stvari ne funkcionišu, levica tradicionalno optužuje velike sile, dok desnica okrivljuje imigrante."

Moram da napomenem da je teško razgovarati telefonom sa Naomi Klajnom a ne osećati nervozu. Posle svakog pitanja koje sam joj postavio, usledila je pauza od jedne sekunde a potom savršeno formulisan odgovor u otprilike 100 reči. Očigledno je provela mnogo vremena razmišljajući i razgovarajući o ovim problemima.

Naravno, provela je čitav životni vek u tome. Naomi je rođena u dugoj lozi ljudi koji su se bavili jednakošću i socijalnom pravdom. Njen deda sa očeve strane bio je u mladosti posvećeni komunista, čak organizujući štrajkove zbog uslova plaćanja dok je radio kao ilustrator za Diznija. On i Naomina baka su nekoliko meseci 1941. godine živeli u šatoru ispred studija u Los Anđelesu, u vreme dok je njen otac Majkl još bio beba.

Majkl je odrastao u Nju Džersiju i postao doktor. Bio je aktivni protivnik rata u Vijetnamu, a tom prilikom je upoznao i mladu aktivistkinju i rediteljku po imenu Boni Šer. Kad je Boni ostala trudna sa Naominim starijim bratom, a Majkl dobio poziv da ide u rat, oni su emigrirali u Montreal, gde je Naomi rođena 1970. godine.

Naomi i njen brat Set odrasli su gledajući svoju majku kako snima filmove sa feminističkim kolektivom pri Nacionalnom filmskom odboru, dok je njen otac uveo prvu porođajnu salu u svoju bolnicu. Bilo je to domaćinstvo žustrih debata i akustične gitare, a preko vikenda je porodica prelazila granicu do kolibe u Vermontu, slušajući istorijske emisije na radiju u kolima. Naomi je od tada pisala o tome kako su za nju porodični običaji bili suviše ozbiljni i da ju je kao tinejdžerku nje bilo sramota. Ali kako sama kaže: "Naše svađe nastajale su manje zbog nekih mojih konkretnih nestašluka, a više zbog mog ćutanja, moje mrzovolje i — kako to moj otac uvek voli da istakne — mog 'odbijanja da budem deo ove porodice.'"

Ali kao studentkinja sredinom devedesetih, Naomi je počela da primećuje nešto što ju je uplašilo. Univerziteti su krenuli da sklapaju ugovore sa proizvođačima sokova, koji su finansirali istraživanja navika potrošača pod izgovorom da rade studije o zdravlju, usput prigrabivši isključiv pristup automatima za piće na kampusima. I kako su reklame za multinacionalne kompanije počele da ispunjavaju kupatila na kampusima, Naomi je shvatila da se borba promenila. Ono što je sedamdesetih bila borba za jednakost, sada je u devedesetim postalo bitka za slobodno tržište.

Prošlo je 17 godina od objavljivanja knjige Ne logo i iako Naomi odbija da koristi reč "optimizam", ona priznaje kako ipak oseća neku vrstu pritajene mogućnosti. "Da se promena sistema i dalje svodi samo na bavljenje klimatskim promenama, rekla bih, ne, kapitalizam se nikad neće promeniti. Ali sada se radi o toliko toga više." Ona kao primer navodi težinu pokreta I crni životi su važni i objašnjava kako su spaljena, bankrotirana naftna polja oko Fort Makmarija dovela do ličnijeg, humanijeg pristupa kanadskih medija. Ona se poziva na nešto što mi je rekla ranije tokom našeg razgovora — vera u neoliberalizam pretrpela je teške udarce i ljudi počinju da reaguju na njih.

Pitam je da li bi ikad razmotrila mogućnost da počne da se bavi politikom, a Naomi na to samo frkće. "Ne, mislim da sam zadovoljnija što me zovu aktivistkinjom." Njeno najnovije delo The Leap Manifesto opisuje kako bi Kanada mogla da se prebaci na 100 posto obnovljivu ekonomiju do 2050. godine. Zajedno sa ovim pozivom na delovanje, zbog svog rada sa lobi grupom za klimatske promene 350.org ona sebe više vidi u ulozi organizatora. "Možda bih umesto bavljenja politikom mogla da nastavim ovu vrstu posla i veoma sam uzbuđena zbog toga."

Naomi Klajn je nedavno dobila Nagradu za mir Univerziteta u Sidneju za 2016. godinu. Nagrada će joj biti uručena na ceremoniji koja će se održati u novembru.