Ljudi sa skarifikacijama na licu nam objašnjavaju zašto su to uradili

U plemenima širom sveta, skarifikacija je tradicionalno korišćena za obeleževanje bitnih trenutaka u nečijem životu, kao što su brak ili ulazak u pubertet. Ovih dana – barem u Evropi i Americi – više se obavlja iz estetskih razloga, ali naravno, razlog za nju može da bude bilo šta, i može da predstavlja šta god poželi onaj koji je obavi.

Ovaj proces uključuje rezbarenje kože skalpelom, pre nego što se otvorena rana istrlja peroksidom ili sokom od limuna, da se rana ne bi pretvorila u reljefni ožiljak – obično se želi udubljeni ožiljak. To nije egzaktna nauka – ljudi različito reaguju na proces – ali u pitanju je vid umetnosti za koji je potrebna velika veština.

Skarifikacija lica je manje uobičajena, ali postaje sve popularnija kod ekipe koja se bavi telesnim modifikacijama. Tokom zarastanja, ožiljci su primetni i ekstremno vidljivi, ali nakon nekoliko godina postanu manje uočljivi. Povremeno i jedva vidljivi.

Razgovarala sam sa četvoro ljudi o skarifikaciji lica i o tome šta ih je navelo da seku lice.

ŠIVA

Šiva je jedan od najpoštovanijih umetnika skarifikacije u tom poslu. Počeo je tako što je radio pirsinge, a skarifikacijom se bavi poslednjih šest godina. „Osećao sam da želim nešto više, što se tiče umetničkog i ritualnog aspekta telesne modifikacije", kaže on, dodajući da sečenje tuđih lica ne shvata olako: „Pritisak je veći – to je najvidljiviji deo tela – ali je neverovatna čast da te neko zamoli da mu to uradiš".

Prvi put kada je Šiva pravio ožiljke na nečijem licu je bio užasno nervozan, ali još nikada nije odbio da pruži svoje usluge, pošto su ljudi koji ih traže obično već poprilično istetovirani, ili imaju neku drugu telesnu modifikaciju. „Nekome ko je mlad ili nema mnogo modifikacija bih rekao da to možda nije dobra ideja, dok ne bude u poziciji da može da se nosi sa onime što će uraditi sebi", kaže on, dodajući da ih takođe savetuje i u zavisnosti od toga kojim poslom se bave.

„Kada radiš nešto na licu, definitivno o tome treba da razmisliš, i to ne treba olako shvatiti", kaže on. „Ljudi na to reaguju različito, i treba biti spreman". Takođe savetuje ljudima da prvo to urade na nekom drugom delu tela, pre nego što pređu na lice.

Za Šivu je rad na ožiljcima na licu duhovni proces. „Ja na lice gledam kao na najsvetiji deo tela, najbliži bogu, pa je najposebnije za mene, sa te tačke gledišta", kaže on.

Pogledajte još Šivinih radova na njegovom Instagramu.

DŽO

Džo je samozaposleni dvadesetdevetogodišnjak koji živi u Londonu. Radio je u sedištu velike korporativne banke kada je obavio skarifikaciju, ali je ubrzo nakon toga napustio taj posao.

Pre nego što je prešao na lice, obavio je više skarifikacija na grudima. „U to vreme sam mislio da to više nikada neću uraditi – da će me svrab i bol tokom zarastanja zauvek odvratiti od toga", kaže on. „Ali kao i kod svega drugog, ponovo sam osetio taj poriv, i ponovo to uradio".

Nije to planirao, ali je svratio do svog majstora za skarifikaciju, Ijestina Flaja, zato što je želeo male kružne ožiljke oko transdermalnih implanta na licu. Flaj je rekao da bi na njegovom mestu uradio nešto veće, i na licu mesta je napravio skicu na Džou. „To se u suštini jednostavno desilo", kaže Džo. „Bio sam voljan, imao sam para za to, i osetio sam da to treba da uradim".

Na nesreću, u banci u kojoj je radio nisu bili baš oduševljeni. „Nisu blagonaklono reagovali kada sam im rekao da sveže rane nisu pokrivene kodeksom oblačenja zaposlenih". Džo kaže da, osim u tom slučaju, skarifikacija nije ništa promenila. „Što se tiče prijatelja, nije bilo nikakvih promena", kaže on. „Uvek sam izgledao pomalo 'alternativno'".

Osim skarifikacija i transdermalnih implanta, Džo takođe ima i rasečeni jezik i brojne tetovaže. Takođe ima i druge skarifikacije na leđima, vratu i ramenima. Ali posebno mu je stalo do skarifikacija na licu. „Iako sam to uradio impulsivno i spontano, ubrzo sam ih stvarno zavoleo", kaže on. „To je skoro kao kruna, na neki način".

BETO

Beto je bodi artist iz Meksika koji sada živi u Berlinu, gde je suvlasnik salona za tetoviranje Rusty Pig Foot. Sada ima 41 godinu, ali njegova ljubav prema skarifikaciji datira od detinjstva. „Odmalena me je uvek interesovala ritualna skarifikacija kod Maja i Acteka, gde je bila rezervisana samo za ratnike", kaže on. „Mojoj mami je posle jedne nesreće ostao ožiljak na licu, i ona je uvek mislila da je ružan. Mene je uvek fascinirao i bio mi je veoma lep. Ona je takođe ratnica".

Šta više, kaže Beto, mislio je na svoju majku kada je napravio prvu skarifikaciju: „To je bio način da joj pokažem kako ožiljci, i slučajni i namerni, mogu da budu lepi. Oni su znaci i obeležja bitaka koje si dobio u životu".

Priznaje da je bio pomalo uplašen uoči skarifikacije, ali misli da ga je to primoralo da se suoči sa svojim strahovima – da se opusti i pusti bol da proteče kroz njega. Zbog njegove profesije, to mu nije naškodilo. Umesto toga, njegova skarifikacija mu je pomogla da se povezuje s ljudima. „U većini slučajeva kada mi ljudi priđu, uglavnom su radoznali i udeljuju mi komplimente", kaže on.

Kao i Šiva, odbio bi da radi na nekome za koga misli da nije spreman za to kako skarifikacija lica utiče na život. Takođe veruje da je taj proces duhovno putovanje, a ne čisto estetska stvar. „To je deo mene, i to su oznake moje istorije i ideologije", kaže on. „Uvek me podseća na moje korene, na moje borbe, i na ono što jesam".

Još Betovih radova pogledajte ovde.

ELIŽIJA

Eližija je dvadesetšestogodišnji umetnik za telesne modifikacije koji radi u Punktured Body Piercing, studiju u Brajtonu. Sedam godina se bavi telesnim modifikacijama, i specijalizovan je za skarifikaciju, napredni pirsing i rekonstrukciju ušnih školjki, što je postupak za ljude koji žele da svojim rastegnutim ušima povrate prvobitni oblik.

„Trenutno radim na sopstvenoj verziji plemena – uvek su me veoma zanimale plemenske kulture širom sveta, i to je bila samo još jedna prekretnica na putu do mog sna", kaže on, dodajući da je tokom procesa uspeo da prenebregne bol. „Najvažnije je fokusirati se na to kako će izgledati posle".

S obzirom da je Eližija već imao tetovaže na licu i glavi, kao i pirsinge na licu, skarifikacija mu nije mnogo uticala na život. Nije loše ni to što većina njegovih prijatelja ima telesne modifikacije, pirsinge ili tetovaže. „Ionako štrčim", kaže on. „Moji prijatelji i porodica znaju čime se bavim, pa ni na skarifikaciju ne gledaju na drugačiji način", kaže on; to je samo još jedan vid modifikacije, pretpostavljam".

Zbog njih je i zadovoljniji svojim izgledom – „Baš mi se sviđa", kaže on – ali više ne diže toliku frku oko toga, kao nekada. „Navikao sam se – isto je sa svakom modifikacijom, kada prođe neko vreme", kaže on. „Ali ne bih to promenio".

Još Eližijinih radova pogledajte ovde.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu