fenomeni

Kako je suočiti se sa ubicom svoje ćerke

Pogledao me je u oči i rekao da mu je žao. Da li mu verujem? Nisam sigurna.
15 Mart 2017, 2:09pm

Ovaj članak je objavljen u saradnji sa Marshall Project .

Ćerka Dženet Pop, Nansi Deprist, ubijena je 1988. godine u Ostinu, Teksas, dok je radila u Pica hatu. Nakon nekoliko nedelja, policija je uhapsila Kristofera Očou i Ričarda Dancigera. Očoa je tokom istrage priznao i osuđen je na doživotnu kaznu zatvora, dok je Danciger bio osuđen zbog silovanja.
Više od deceniju kasnije, Pop je shvatila da su oba čoveka bila nevina, i onda je rešila da upozna čoveka koji je zaista bio odgovoran za to.

Imala sam samoubilačke misli kada mi je ćerka ubijena. Imala sam pištolj i pokušavala sam da skupim hrabrost, ali onda me je jednog dana moja sestra ošamarila i rekla mi, „Da li želiš svojoj majci da prirediš isto kroz šta i sama prolaziš"?

Nisam to mogla da joj uradim.

To je bio poznat slučaj, i javnost je tražila rezultate. Naša porodica je tražila rezultate. Sećam se kako je tokom suđenja Ričard Danciger samo zurio u mene. Odlučno je tvrdio da je nevin. Ali zašto bih mu ja verovala? Nisam imala razloga da sumnjam u policajce, inspektore, okružnog tužioca. Nikada mi nije padalo na pamet da posumnjam u čitav pravosudni sistem.

Dvanaest godina kasnije, radila sam po kući kada me je tadašnji zet pozvao i rekao mi da uključim televizor. Ugledala sam okružnog tužioca kako izjavljuje da su uhvatili pogrešne ljude. To je bio toliki šok da sam se srušila na stolicu, pomislivši. O moj bože. Bila sam aposlutno konsternirana time što mi to nisu javili pre nego što su objavili na televiziji. Šta to rade, dođavola? pomislila sam. Čovek je priznao. Uhvatili su prave ljude.

Raspravljala sam se preko telefona sa pomoćnikom okružnog tužioca, a onda sam pozvala Očoine i Dancigerove advokate. Mislim da su očekivali da ću im prirediti pakao, ali ja sam samo želela da čujem istinu.

Osećala sam se užasno, kao da je sve vreme trebalo da znam da nešto nije kako treba. Kada dođe do pogrešne presude, porodica žrtve ponovo prolazi kroz traumu, zato što dolazi do puštanja a zatim i novog suđenja, i onda se zapitaš: Kako je ovo moguće?

Stupila sam u kontakt sa Očoom, koji je još uvek bio u zatvoru.

Nisam znala šta da mu kažem, osim da mi je žao zbog svega što se dogodilo, i koliko mi je teško zbog patnje njegove majke koja je znala – jer majke to znaju – da on nije u stanju da nekoga ubije.

Na dan kada je Očoa pušten, sela sam sa njegovom majkom, držeći je za ruku. Kada ga je sudija oslobodio, ustala sam i sklonila se da bi ona mogla da priđe svom sinu. Svi smo otišli zajedno na večeru. On je jeo ogromnu šniclu koja je prekrivala čitav tanjir. Bilo mi je toplo oko srca kada sam ga videla na slobodi i kako jede; videlo se da dugo nije pojeo nešto pristojno. U jednom trenutku sam ga odvojila na stranu i pitala ga zašto je priznao. Rekao mi je da su ga posle silnih sati ispitivanja bez hrane i vode slomili.

I Dancigeru je presuda poništena i pušten je, ali su ga ostali zatvorenici tukli i pretrpeo je povrede mozga. Sa njim se nikada nisam susrela. Sada mu je neophodna stalna nega, tako da na neki način i dalje služi svoju kaznu.

Pravi ubica je bio čovek pod imenom Ačim Marino. On je doživeo versko prosvetljenje dok je bio u zatvoru zbog jednog drugog zločina, i priznao je da je ubio moju ćerku. Pošto sam izgubila veru u pravosudni sistem, znala sam da je taj čovek jedina osoba koja može da mi ispriča pravu istinu o onome što se dogodilo.

Otišla sam u zatvor u koji je smešten, i seli smo za sto jedno preko puta drugog. Izgledao je pomalo zastrašujuće, sav istetoviran i prodornog pogleda. Pitala sam ga zašto mi je ubio ćerku, a on mi je dogovorio da su mi glasovi u glavi rekli da će ako prinese ljudsku žrtvu glavobolje prestati i da više neće čuti glasove.

Pitala sam ga da li su glasovi nestali, i on mi je odgovorio da nisu. Pitala sam ga da li je ona nešto rekla, a on mi je odgovorio da je samo rekla, „Molim te, nemoj da me povrediš". Pitala sam ga da li se opirala, i on mi je rekao da nije. Dodao je da ona nije shvatala da će pucati na nju.
Onda me je pogledao u oči i rekao da mu je žao. Da li mu verujem? Nisam sigurna.

Rekao mi je da bi više voleo da ga pogube, nego da provede život u teksaškom zatvoru. Ali to nisam mogla da podržim. Morate da razumete: gospodin Marino ima majku. Ona nije odgovorna za ono što je on uradio, i kada bi joj oduzeli sina – kakvog dobra bi to donelo? Novinarima sam rekla, „Ne želim da uprljam sećanje na svoju ćerku krvlju tog čoveka". Da budem iskrena, delom sam želela da ga poštede i zbog sopstvene sebičnosti; ne mogu lično da učestvujem u uzimanju ljudskog života.
Izašla sam na stepenište suda i rekla javnosti da u moje ime pozovu okružnog tužioca i da ga zamole da ne traži smrtnu kaznu. Nedelju dana kasnije, na to pitanje je stavljena tačka. „Žao mi je", rekla sam Marinu, „Daću sve od sebe da ti sačuvam život".

Ačim Marino je 2002. godine osuđen na doživotnu kaznu zatvora – jednu od četiri koje istovremeno služi – zbog ubistva Nensi Deprist 1988 godine. Kaznu služi u jedinici Robertson, u Abilenu, u Teksasu.

_Još na VICE.com: _

Kako je biti osumnjičen za ubistvo najboljeg ortaka

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite stražaru u CZ-u

Šta se dešava kada te u Srbiji uhapse zbog ubistva