Ima onaj klip na Youtubeu kada Aca Lukas gostuje u emisiji “Balkanskom Ulicom” na RTS-u i novinarka ga pita koji je najtužniji trenutak njegovog života. Aca se malo prisabere, uozbilji, i onda kaže – kada je Zvezda onomad izgubila od Kelna u Nemačkoj 3-0. Hteo sam da se ubijem.
Njegov odgovor nije naišao na razumevanje Vesne Dedić (“ni kao žene ni kao Partizanovca”), ali je zato itekako odzvonio u glavama svih nas koji su imali tu nesreću da prožive tih devedeset minuta. To što se te noći 6. decembra 1989. odigralo na “Mingersdorf” stadionu, danas poznatijem kao “Rajn Energi”, jedan je od onih ujeda života koji vas prate i proganjaju godinama nakon svog inicijalnog udara.
Videos by VICE
Štaviše, ta nemačka tragedija toliko je kapitalna, da je evo i danas, bezmalo trideset godina posle, samo sećanje na nju je dovoljno da unesreći poštenog ciganina. Nema sad veze to što se godinu i po dana kasnije desio Bari.
Ne, Keln, zajedno uz Klub Briž, ostaje jedna od dve velike crne mrlje osamdesetih, inače dosta uspešnog perioda za crveno-bele. Pogibija na Rajni u zvezdaškoj knjizi ljutih rana je ako ne na prvom mestu, koje je verovatno rezervisano za onaj Panatinaikos 1971. onda sigurno na drugom. Ma, nema zbora.
Činilo se, elem, u prvi mah da je klub sa krajnjeg zapada (Zapadne) Nemačke bio samo usputna prepreka za crveno-belu mašinu. Te godine, Zvezda je pod vođstvom Dragoslava Šekularca neuzastavljivo grabila ka svojoj petoj duploj kruni – bila je to poslednja sezona na “Marakani” za Piksija Stojkovića, ali neki ključni činioci buduće šampionske generacije, kao što su Ilija Najdoski, Darko Pančev, Robert Prosinečki i Dejan Savićević, bili su već uklopljeni u tim i čekali da zasijaju punim sjajem.
Keln je bio solidna, dobro skockana ekipa. Glavne zvezde bili su budući prvaci sveta, vezisti Tomas Hesler i kapiten Pjer Litbarski, kao i golman Bodo Ilgner, a valja spomenuti ovde i odličnog Falka Geca, čoveka kojem je Beograd prosto bio fudbalski suđen. Gec je, naime, šest godina pre meča sa Zvezdom iskoristio gostovanje berlinskog Dinama, tada istočnonemačkog kluba, u jugoslovenskoj i srpskoj prestonici da “prebegne” na zapad i pridruži se Bajeru iz Leverkuzena. Zbog ovog gesta odležao je godinu dana suspenzije, ali je posle toga bez problema nastavio svoju karijeru. Da spomenemo tek i to da je trener “Jarčeva” bio tada mlađani Kristof Daum, čovek kojeg danas mnogi pamte više po bećarluku nego taktičkom umeću.
U prvom meču, odigranom 22. novembra 1989. na “Marakani”, Zvezda je dugo lomila Nemce. Ređale su se šanse domaćih kao na traci – Pančev, Mrkela, Prosinečki imali su dobre prilike, ali lopta nije htela u mrežu. U 69. minutu činilo se da je Savićević postigao regularan pogodak, međutim francuski sudija Žerar Bige se nije složio sa time. Ipak, “Genije” je nekoliko minuta kasnije, na centaršut Stojkovića iz kornera, konačno uspeo da slomi otpor Kelna, a zatim i u osamdesetom minutu posle briljantne solo akcije još jednim golom “zatvori” utakmicu.
Dva komada, dovoljno za miran revanš reklo bi se. Ponovićemo još jednom, Zvezda je tada bila zaista prokleto dobar tim, budući šampion Evrope – to da im neko ko se pritom ne zove “Milan” ili “Real” utera tri komada i tako ih eliminiše iz Evrope, to prosto niko nije ni razmatrao. I onda, naravno, kada se to najmanje očekivalo, sudbina je umešala prste. Ma kakve prste, ceo šamar je tu pao.
Zvezda je u Nemačku došla oslabljena, jer su zbog povreda ispali i Dika Stojanović i njegova prva rezerva Branko Davidović, pa se na mestu prvog golmana našao tada sedamnaestogodišnji Zvonko Milojević. Nije u prvih jedanaest bilo mesta ni za Darka Pančeva, koji je “ležao” kartone. Svejedno, mesta pesimizmu baš i nije bilo.
Dva gola lufta i još uvek živi i zdravi Piksi, Robi i Dejo…šta može da krene po zlu?
U prvih četrdeset i pet minuta igre, delovalo je kao da će Zvezda spakovati još barem dva komada za miran san. Sredinom prvog poluvremena Ilgner je napravio pravi podvig odbranivši prvo šut Vlade Stošića iskosa, a zatim i odbitak na koji je naleteo Savićević i koji smo svi već videli u mreži. Ako se neko te večeri isključio tokom pauze i promenio kanal (ili uzeo da čita neku knjigu, jer je izbor kanala ipak bio ograničen na dva), uradio je to sa dobrim razlogom – šanse da Keln prođe dalje, posle beogradskih 2-0 i 0-0 na poluvremenu, svele su se na teoriju.
A onda je nasledilo potpuno pomračenje uma. Zvezda startuje drugo poluvreme ponovo kao napadački bolji tim – bukvalno ni minut posle restarta Savićević promašuje kapitalnu šansu, a zatim nestvarni Ilgner ponovo zaustavlja šut Stošića. U pedeset i osmom minutu, ipak, domaći dolaze do vođstva, i to ne bez kontroverze. Prošao je Frank Ordenevic po levoj strani pored Gorana Jurića i centrirao Gecu koji se zahvalio pogotkom – i dan danas, međutim, postoji osnovana sumnja da je Ordenevic tokom prodora izašao u gol-aut. Protestovao je ovo Milojko Pantić tokom TV prenosa (mada je po ponovljenom snimku malo utanjio stav), ali sudija Jozef Marko iz Čehoslovačke bio je neumoljiv. Jedan-nula, dakle, i još pola sata igre. Pa dobro, nije još sve izgubljeno?
Nakon dvadeset i četiri minuta bespoštedne borbe, u kojoj su oba tima imala svoje šanse, bili smo svedoci odličnog prodora Heslera po desnom boku. Stošić nije uspeo da osujeti budućeg asa Juventusa i Rome koji je dobro centrirao, ponovo je priseban bio Falko Gec, i ponovo je Milojević bio prisiljen da vadi loptu iz mreže. Dva-nula, dakle – prednost iz Beograda više ne važi, i na pragu smo produžetaka. Još uvek nije sve izgubljeno.
Pet minuta posle “izjednačenja”, Robert Prosinečki greškom protivničke odbrane na tacni dobija loptu sam ispred golmana, i ne uspeva da realizuje ne stopostotnu, već hiljadupostotnu šansu. Bio je to nerealan šok za sve – “žuti”, to čudo od deteta i jedan od najtalentovanijih fudbalera u istoriji Crvene Zvezde, da promaši čitav gol sa pet metara? U tom trenutku, neko se možda i zapitao šta još može da se desi te večeri. Odgovor je stigao u sledećem minutu.
Odmah nakon Robijeve šanse, Pjer Litbarski povukao je kontru i bio oboren na oko dvadeset metarada od Zvezdinog gola. Isti igrač izveo je slobodan udarac i poslužio Geca koji je prevario ofsajd zamku i glavom poslao loptu u centar – nakon kraće gužve u šesnaestercu, Ordenevic je petom sproveo loptu u gol i zapečatio sudbinu našeg kluba.
I ovaj put je Milojko Pantić video neregularnu situaciju – zaista, činilo se da je Gec bio barem par metara u ofsajdu po prijemu lopte. Nakon detaljnijeg pregleda snimka, stiče se utisak da je u trenutku centaršuta nekadašnji prebeg ipak bio u regularnoj poziciji, te da je gol koji je rezultovao iz te akcije čist. Pantić je, rezigniran situacijom, odmah konstatovao i da sudija Marko nije ovde ništa kriv – “krivi su fudbaleri Crvene Zvezde”.
Klip koji stoji iznad ovog pasusa počinje sa crvenim ekranom koji kaže “gubili smo i sa 5-0, ali ovaj poraz najviše boli”. Ja zaista nemam šta ovde da dodam – u tom momentu, ceo svet se srušio za svakoga kome su crveno i belo ikada, makar i malo, bili u srcu. Jer jedno je izgubiti od Reala ili Barselone, ili onog velikog Milana (sa sve magluštinom). Ali od nekog Kelna, pa još posle 2-0 u Beogradu.
Zvezda je, ponovićemo, te sezone osvojila duplu krunu, ali poraz od Kelna pekao je i pored toga. Bila je to, ispostaviće se, i poslednja šansa za Dragana Stojkovića da se kao član Crvene Zvezde ovenča nekim evropskim trofejom.
Keln je posle Zvezde rutinski izbacio belgijski Rojal Antverp, da bi ga u polufinalu u napetom dvomeču zaustavio Juventus – torinski klub je kasnije u finalu pobedio Fiorentinu i tako osvojio svoj drugi kup UEFA. Moram da dodam ovde da je taj Juventus, čije su glavne zvezde bili Portugalac Rui Baroš, Belorus Sergej Alejnikov i napadači Toto Skilaći i Pjerluiđi Kaziragi, bio miljama daleko od onog “velikog” Juventusa sa sredine i kraja devedesetih, i da sam ubeđen…štaviše, spreman sam da se opkladim da bi se Zvezda prošetala do finala da su nekako preživeli taj sudbonosni šesti decembar.
Sa druge strane, ako sagledamo stvari malo ružičastije, može se reći da je kelnski fijasko bio vredna lekcija za crveno-bele, i da slične greške nisu pravljene godinu dana kasnije tokom juriša na vrh Evrope. Veliki uspeh iz Barija nekako je umanjio kolaps na “Mingerdorferu”, ili se to barem tako činilo u tom momentu. Ali opet, da je zaista tako ja sada ne bih pisao ovaj tekst, i taj poraz bio bi samo istorijska fusnota. Što definitivno nije slučaj, tako da, ja ipak glasam da je Keln jedna tragedija. Jedna ogromna tragedija.
Dvadeset i osam godina kasnije, Crvena Zvezda će u četvrtak 28. septembra ponovo zaigrati u Kelnu, ovaj put u drugom kolu Lige Evrope – pravnom nasledniku kupa UEFA. Sve je, dakle, spremno da se iz istorije obriše ovaj nedragi događaj koji sam vam upravo opisao. Nemate pojma, u stvari, koliko se ljudi obradovalo kada je žreb nakon kvalifikacija ponovo spojio Zvezdu i “jarčeve”.
Namestila se idealna prilika da se crveno-beli konačno revanširaju svom nemačkom dželatu sa kraja osamdesetih. Neće to biti lako, naravno, ali siguran sam da će momci dati sve od sebe.
Samo da opet ne prospu sve u devedesetom minutu. Jednom smo preživeli, ali dva puta bi bilo zaista previše. I za mene, a i za Acu Lukasa.
Pročitajte još:
Mičel Donald za VICE: Strast derbija je ono zbog čega igram fudbal
FIlm: YU’ll Never Walk Alone
