Obukli su odela, preselili se u “salone”, umili retoriku, više ne viču “on da brani, ona da rađa” ili “ubij pedera”, “ubij Šiptara”, bar ne glasno. Ali srpski desničari su zapravo ostali isti i opasniji nego što su bili pre deceniju ili dve. Pritajeni na marginama politike, ili prikriveni u strankama koje načelno neguju “evropske vrednosti” desničari su čekali trenutak da ponovo izbiju u politički mejnstrim. Čekali su priliku da postanu prihvatljivi jer od “ovog trenutno ne može gore” i dobili su je.
Tokom govora na Oplencu premijerku Srbije Anu Brnabić izviždali su propadnici desničarske organizacije SNP Naši (i deo pristalica Dveri), a srpska “građanska” javnost, na čelu sa organizatorima protesta 1 od 5 miliona na društvenim mrežama pozdravila je ove zvižduke, ignorišući činjenicu da time aplaudiraju ultradesničarima koji su ne tako davno pravili spiskove “srbomrzaca”, bili optuživani za rasnu i versku diskriminaciju, nasilan obračun sa neistomišljenicima.
Videos by VICE
Pored Naših, i rehabilitovanih Dveri koje danas peru ruke od narativa koji su godinama forsirali u javnosti, ovih dana isplivale su i druge opskurne organizacije, a sve pod parolom “borba protiv režima”. Fali nam samo još Mladen Obradović i njegov obraz pa da kompletiramo sliku u kojoj su paljenje ambasada, razbijanje glava onih koji ne odgovaraju slici srpskog domaćina i pozivanje na linč manjinskih zajednica prihvatljivi.
I ti desničari opasniji su nego što su bili u prethodnoj deceniji, jer je “građanska” Srbija, zajedno sa strankama koje je predstavljaju spremna da zažmuri na jedno oko zarad “višeg cilja”. Savez za Srbiju i njihovih 30 tačaka jasno stavljaju na znanje da je ova grupacija, koja je okupila stranke levice, centra i desnice, zapravo čista desnica, sa nacionalističkim narativom. Demokratska stranka i njena ideologija u okviru Saveza ne postoje ni u tragovima. Najistaknutije figure u Savezu – Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović sličnih su viđenja i stavova. A sa druge strane, one vladajuće, svakodnevno čujemo nacionalističku retoriku “CIA televizije”, “strani plaćenici”, “domaći izdajnici”, tajkuni…
Ne smemo zaboraviti da je predsednik Srbije i lider vladajuće SNS Aleksandar Vučić upravo jedan od najčuvenijih umivenih desničara, koj se na papiru okrenuo evropskim vrednostima, ali zadržao radikalsku taktiku u svojim obraćanjima. Isti obrazac možemo da vidimo i kod njegovih sledbenika i najbližih saradnika koji po potrebi iskoriste nacionalizam kao mrežu za hvatanje glasova i obračun sa neistomišljenicima.
Miša Vacić (Srpska desnica) i Simo Spasić (Udruženja porodica ubijenih i kidnapovanih na KIM) udarna su pesnica vladajuće stranke u prilikama kada ista ne može da reaguje onako kako bi zaista želela. Oni su tu da pozovu na rat, da pokušaju da osujete protest i izazovu reakciju suprotne strane. Vacić i Spasić su tako bili na svakom protestu Saše Jankovića ispred predsedništva i fizički sprečavali bivšeg lidera PSG da izrazi svoje nezadovoljstvo. Spasić svake subote sa megafona dobacuje ljudima koji šetaju protiv aktuelne vlasti. Oni načelno nisu deo SNS-a, ali za isti obavljaju “prljave poslove”, kako bi vladajuća “progresivna” stranka mogla da opere ruke od incidenata koji oni naprave.
Nedavno su se Vaciću i Spasiću pridružila nepoznata lica koja stoje iza portala Istraga čiji je cilj blaćenje onih koji ne rade po ukusu vlasti. Iako načelno nemaju nikakve veze sa režimom, ekipa koja stoji iza Istrage objavila je spot u kom se vidi da im je dat na korišćenje autobus GSP za snimanje. Spot, snimljen u pretećem tonu je zapravo sve samo ne predstavljanje redakcije koja piše “istraživačke” tekstove uvek usmerene protiv kritičara vlasti.
I u takvoj atmosferi ne čudi što je Prajd info centar napadnut tri puta u prethodna dva meseca. Poslednji put bili su meta pristalica desničarskih stranki u ponedeljak u toku protesta “protiv veleizdaje Kosova“. Prajd info centar od Parade ponosa, održane u septembru 2018. pa do pre dva meseca radio je bez ikakvih incidenata i ometanja. A onda su napadnuti tokom “protesta protiv nasilja” na kom je viđena i parola “peder i lezbejka izdaju Kosovo”, i na kom je tako nešto bilo prihvatljivo, ali ne i zastave duginih boja. Potom se na njihova vrata zaletela “grupa mladih”, a zatim su ista ižvrljana uvredljivim komentarima.
LGBT zajednica je svakako najlakša meta, ali nisu jedina. Nedavno je na adrese više nevladinih organizacija u Beogradu stiglo potpisano preteće pismo u kome se navodi da je “namenjeno svim izdajnicima i izrodima”. Neodoljivo podseća na spisak srbomrzaca SNP Naši, koje je tužilaštvo htelo da zabrani, ali evo ih, ponovo u 2019. prihvatljiviji nego što su bili.
Pogledajte i:
I najveću opasnost danas predstavlja to što se briše jasna granica između građanskih i nacionalističkih partija. Sve je prihvatljivo za opoziciju, ujedinjenu oko jednog cilja. Pre samo godinu dana Beogradom su šetali ultradesničari, “zighajlovali” su braneći svoje pravo na “slobodu govora”. Samo tri opozicione stranke su izašle na ulice da im se suprostave.
Desnica, oduvek prisutna i često nedovoljno jaka da sama izgura svoje ekstremne stavove, opasna je jer su “proevropske stranke” spremne na kompromis i sporazume u kojima nema pomena Evropske unije, koje napad na LGBT zajednicu osuđuju uz opravdanje da je reč o “ubačenom faktoru” bez prihvatanja odgovornosti, koji tek nakon trećeg “prekršaja” sklanjaju iz javnog života svojih stranaka i grupacija političke figure koje prete silovanjem i vešanjem.
A kada se “građanske partije” premišljaju pola dana, kada mere da li treba da osude napade na LGBT zajednicu i da li će zbog toga izgubiti poene, kada se odmah po objavljivanju vesti da je napadnuta LGBT zajednica oglasi samo jedna stranka, kada država koja se zalaže za Srbiju u EU koristi desnicu za prljave poslove možemo reći da evropske vrednosti gube u trci sa nacionalističkim idejama.