Kralj Čačka u pohodu na Beograd

Retko koji muzičar danas prvenstvo daje živim svirkama u odnosu na studijske snimke i promociju na društvenim mrežama, ali Nenad Marić, poznat kao Kralj Čačka bez previše računice svoju stvaralačku karijeru gradi pre svega u kontaktu sa publikom, a ne klikom na miš. Nakon višegodišnje karijere tokom koje se gitarom i hrapavim glasom probijao kroz zadimljene i preglasne beogradske klubove, Kralj Čačka će 1. aprila svoju suptilnu poetiku predstaviti većoj publici na bini Mikser Hausa. Ulaznice po pretprodajnoj ceni od 400 dinara možete nabaviti na svim prodajnim mestima GIGS TIX-a, dok će cena na dan koncerta biti 600 dinara.

Muzički stil Kralja Čačka često vole da ukalupljuju u razne reference poput Toma Vejts ili Leonarda Koena, ali kao i kod svakog autentičnog stvaraoca, Nenadov rad odiše originalnošću i iskrenošću koja tek u živom izvođenju dostiže svoj pun potencijal.

foto: Maja Tomaš

VICE: Ćao kralju, često menjaš postavu benda, ko će pored tebe biti na bini u Mikseru?

Kralj Čačka: Sa postavom se nikada ne zna, ali za sada je ovo stalna ekipa. Imamo kontrabas, električnu gitaru koju svira moj brat Marko, a ako ima i klavir u prostoriji, to je odlično, onda i njega koristimo. U poslednje vreme koristimo i samo gornji deo bubnja, samo doboš i timpane, ponekad indijanac, on je umesto bas bubnja. Ponekad taj bas bubanj ima specifičan zvuk, onaj koji se čuje po klubovima, a ja to ne volim, nama to nije potrebno. Pre smo koristili kofer koji se ispostavilo da ima jako lep zvuk.

Da li ti ili tvoj brat imate muzičko obrazovanje?.

– Moj brat je završio kompoziciju u Beogradu kod profesora Hofmana, a u Sarajevu je paralelno završio klavir. On je ozbiljno muzički obrazovan. Ja sam više samouk, završio sam Akademiju, ali likovnu. On je prvo od mene učio pošto je mlađi, pa sam ja posle od njega, tako je nekako bilo.

– U osnovnoj i srednjoj sam više svirao instrumentalnu muziku i tu sam dosta toga naučio skidajući i svirajući po šiframa. U Čačku nije postojala gitara kao predmet u muzičkoj školi kada sam ja bio mali, tek kasnije je profesor harmonike počeo da je predaje. Ja sam išao kod njega godinu dana čisto da naučim da čitam note.

foto: Maja Tomaš

Da li i dalje slikaš?

– Više crteže pravim, meditativno je.

Šta trenutno čitaš?

– “Cvjećarnica u kući cvijeća” od Lazara Džamića, knjigu o tome zašto su jugosloveni zavoleli Alana Forda, to je stvarno fenomen. Kaže nije da nije bilo pokušaja popularizovanja u Francuskoj, ali nije uspelo. Pre toga sam čitao Srđana Valjarevića , “Dnevnik druge zime” i “Komo”. Verovatno bi trebalo da se podsetim i klasičnih dela, drugačije je kada ih čitaš sa 20 godina i sada posle dužeg vremena.

Da li poeziju pišeš isključivo za muziku ili i nezavisno?

– Potpuno spontano sam počeo da pišem, Nosio sam blokčić sa sobom i zapisivao, pravio crteže, a tekstovi su ulazili spontano u zimbiozu sa muzikom. U tom procesu nije bilo namere da se nešto izrazi. Jedino ta provokacija forme pesme kao pesme. Sama forma je vrlo provokativna i svašta je tu moguće reći i uraditi.

foto: Zoran Ganjac Radić

Kakva je ljubav u 1024×720 piksela:

– Sa tehnologijom se dobila otuđenost, a gubi se i dalje taj neki neposredni odnos prema ljudima. Moglo je to da se kaže i za televiziju, ali nije problem u tehnološkom već u tome kako čovek to koristi, tu se vidi koliko je čovek slab.

Kada je prvi put krenuo kraljev pohod na Beograd?

– ’98 sam došao da se spremam za Akademiju likovnih umetnosti, ’99 sam je i upisao, Od tada sam ovde sa malim izletima u Čačak. Prve snimke moje muzike sam napravio kod Gojka u kućnom studiju. Tih nekoliko pesama je Aleksandar Gubaš 2003/04 okačio na Harizma .com, to je bio internet portal, kao neki radio. Posle me je zvao Tobić Tobić da nastupim sa njim u Domu Omladine i od tada je nekako krenulo.

Pročitajte i: “Bez čega srpski muzičari ne idu na turneje”

Da li ti više prijaju manje ili veće bine:

– Pa, najveća bina do sada je bila u Reksu, tamo je bilo prijatno zbog tišine. Inače volim prostore u kojima se zapravo sluša muzika. U Mikseru ćemo verovatno da stavimo zavese pa će biti dobar zvuk.

Snimao si i muziku za filmove?

– Radio sam dosta toga. Kolega sa fakulteta, Darko Stojanov je snimio film “Second Journey” o ljudima koji su odavde transportovani u koncentracione logore u Nemačkoj. Prošao je vozom celom trasom kuda su zarobljenici prevoženi. Sa bratom sam radio muziku i za filmove “Mikrob i Stevan” i “I biciklisti su ljudi” Miloša Tomića. Skoro smo radili i dečiju predstavu “Kontiki” u Kikindi.

mikrob i stevan sa prevodom from milos tomic on Vimeo.

Hvala kralju, vidimo se u Mikseru 1. aprila!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu