​VICE Intervju: Lars Ulrih

Ovo je VICE intervju. Svake nedelje slavnoj i/ili zanimljivoj ličnosti postavljamo isti niz pitanja u želji da zavirimo dublje u njihovu psihu.

Srećem se sa Larsom Ulrihom iz Metallice u definitivno veoma nemetalskom okruženju – u dvospratnom apartmanu londonskog hotela Konot, sa sve kristalnim lusterom iznad nas, pozlaćenim poslužavnikom sa čajem i biskvitima, i raskošnom zdelom sa voćem. Danski bubnjar nalazi se usred promotivne turneje za najnoviji album svog benda Hardwired to Self-Destruct . "Baš civilizovano", kažem. "To ti je Metallica", smeje se on dok sedamo za ogroman sto za ručavanje.

VICE: Šta bi tvoji roditelji više voleli da si odabrao kao profesiju?

Lars Ulrich: Moj tata je bio profesionalni teniser. Kad sam pošao njegovim stopama i nekoliko godina pokušavao da opstanem u svetu tenisa, delovao mi je pomalo nezadovoljno jer nisam siguran da je mislio da sam dovoljno talentovan. Ohrabrivao me je i bio je veoma otvoren, a moji roditelji svakako nisu bili od onih koji bi me savetovali da radim nešto za šta nisam bio svim srcem zagrejan. Zapravo, suprotno svim rokenrol pričama, moji roditelji bili su kul – bili su mi najbolji prijatelji. Nisam imao protiv čega da se bunim ili na šta da dižem srednjak. Tek kad sam se doselio u Ameriku i upoznao ljude u Južnoj Kaliforniji, počeo sam da shvatam čitav taj koncept pobune protiv roditelja. To nije bio deo mojih uobičajenih aktivnosti dok sam odrastao.

Koliko je ljudi bilo zaljubljeno u tebe?

Od 200 ljudi koje smo sreli sinoć? [ Metallica je veče pre našeg intervjua održala veoma mali koncert u londonskom prostoru 'Haus of Vans']. Sudeći po tome, prilično. [Smeje se] Mnogo je ljubavi između Metallice i njenih fanova. Vrlo su strastveni. Tekle su suze prošle noći. Bilo je izjava ekstremne, nezemaljske ljubavi.

Koja je bila tvoja najgore faza?

Bio sam zaljubljen u belu kožnu jaknu verovatno malo duže nego što je trebalo.

Koja uspomena iz tvojih školskih dana se ističe u odnosu na sve druge?

Moj ćale je mnogo putovao, tako da bih često išao s njim. Moji roditelji su obično pisali pismo direktoru škole u kojem su govorili: "Mislimo da je za Larsov globalni odnos prema svetu bolje da čitav februar provede s ocem na teniskom turniru u Sjedinjenim Državama…" Odlazio sam na putovanja s ocem za vreme školske godine, a to su bile veoma kul ekskurzije.

Kuda si išao na prvi odmor s prijateljima i šta ste radili?

Nalazili smo se na turneji, na turneji za Ride the Lightning 1985. godine, i svirali smo širom Teksasa. Upoznali smo grupu momaka u Dalasu koji su imali bend i na kraju postali veoma dobri prijatelji s njima. Kad se okončala turneja, Džejms [Hetfild, pevač Metallice] i ja smo odleteli tamo, proveli nedelju dana sa njima i samo se družili. Upravo su bili oformili bend po imenu Pantera.

Završi ovu rečenicu: Problem sa mladima danas je…

Što nisam jedan od njih.

Kad te je u životu spopao istinski strah?

Doživeli smo saobraćajnu nesreću u autobusu na turneji davne 1986. godine i izgubili našeg basistu. O tome se mnogo pričalo. Posle toga se na turneji nikad više nismo osećali prijatno u autobusima, tako da samo počeli da letimo avionom. Na turneji za Crni album 1992. godine leteli smo iz Nešvila i uleteli pravo u oluju. Nekih desetak minuta bukvalno je bilo ovako [oponaša zvuke grmljavine]. Svi predmet su leteli po kabini, ručni prtljag je bio svuda oko nas, udarao je u tavanicu. To je trajalo čitavih deset minuta. Bilo je kao u filmovima… sve se smračilo i videli smo munje napolju. Bilo je zaista zastrašujuće. Imali smo utisak da traje večno.

Šta je najlepša stvar koju poseduješ?

Imam sreće pa posedujem neke prilično kul kuće. Omiljena mi je verovatno ona koju imamo u planinama u Montani. Ne idem tamo dovoljno često, ali u ovom trenutku imam snage da sve izdržim samo kad pomislim da ću se za pet ili šest nedelja naći u Montani. Šta još? Masteri Metallice. To je prilično dobro imati. To mi je penzija.

Šta bi bio tvoj poslednji obrok?

Verovatno pomalo od svega. Možda neka neobična mešavina mnogo različitih stvari. Volim ritual jedenja u restoranu… kad dobijaš samo male porcije, ali mnogo njih. Moj poslednji obrok verovatno bi bio zalogaj kavijera, zalogaj pomfrita, zalogaj sušija, malo danske haringe sa karijem, zalogaj bejgla.

Koji film ili TV serija su te rasplakali?

Deset božjih zapovesti Sesila B. De Mila. Original, sa Čarltonom Hestonom.

Koliko si najduže ostao budan?

Čak i u mojim najgorim danima, uvek sam uspevao malo da odspavam. Nikad se nije desilo da uopšte ne spavam. Legao bih u 6:00 ujutro, 7:00, 8:00, 9:00, 10:00. Možda smo povremeno, jednom ili dvaput, dobacili do 11. Ne znam, ali nikad nisam spajao čitave dane bez spavanja, kao što to rade neki ljudi, čitava dva ili tri dana. Povremeno bih znao malo da poludim, ali uvek sam uglavio negde malo spavanja, čak i u najgorim periodima. Zbog toga sam zapravo prilično ponosan na sebe.

Šta si uradio tokom karijere na šta si najviše ponosan?

Mislim da sam najponosniji na našu nezavisnost i samostalnost. Nikad ništa nismo uradili iz pogrešnih razloga. Nikad se nismo odrekli kontrole nad nekom situacijom zbog gomile novca. Nikad se nismo prodali za veliki predujam ili zakazali kad je trebalo iskazati kreativnu kontrolu. Trudili smo da se sve uvek bude prilično čisto i organski. Mislim da možemo visoko da dignemo glavu i kažemo da smo sačuvali svoj integritet.

Da si profesionalni rvač, na koju pesmu bi ulazio u ring?

"Killing In the Name" od Rage Against the Machine . Jer jedino oružje na koje bih mogao da računam sa visinom od 170 centimetara i težinom od 60 kila bio bi moj stav. Morao bih da budem u fazonu: " Fuck you, I won't do what you tell me."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu