Prvi put na Prajdu
Fotografije: Lazara Marinković
LGBT+

Prvi put na Prajdu

A zašto nisam otišao ranije? Pa kao i svaki drugi čovek, imao sam tonu izgovora.
18 Septembar 2017, 9:37am

Možda naše okruženje nudi mnogo više razloga da izbegnete Prajd nego da ga posetite. Ako pogledate istoriju događaja, nikada ne možete da tvrdite da je u potpunosti bezbedno otići na Prajd, slaba je posećenost, pa može da bude dosadno i muzika je po pravilu smaračka. Ali što je najgore, mogu da vas otprate prijatelji sa društvenih mreža ako vide da postavljate fotografije sa duginim zastavama. A digitalna poznanstva su danas dragocena, je li.

Svejedno, rešio sam da ignorišem sve "negativne" aspekte ovog vrsta okupljanja, rizikujem smanjenje već oskudnog broja pratilaca i prvi put u životu odem na Prajd. A zašto nisam otišao ranije? Pa kao i svaki drugi čovek, imao sam tonu izgovora.

Kada bi neko poželeo da snimi fotografiju koja prikazuje novinarski "starter-pek" za masovna okupljanja, tu bi se obavezno našla flašica vode i bandana, marama za oko glave. Na ovim prostorima se nikada ne zna šta može i u kom trenutku da padne na pamet nekom, bio on pripadnik policijskih snaga, aktivista sa radikalnim stavovima ili prosto, kreten. Stoga je osnovna zaštita od suzavca neophodna, kad već nema budžeta za pancire i oklopna vozila.

Iako su poslednjih godinu dana mog rada obeležili brojni protesti na gradskim ulicama, priznajem da prvi put nisam osećao gotovo nikakav strah. Nije kao da se Srbija preko noći pretvorila u nekakvu ultra bezbednu državu ili da je homofobija iskorenjena magičnih prahom posutim iz vazduha. Niti sam ja najhrabriji čovek na planeti. Upravo suprotno, svi koji me poznaju, znaju da sam plašljivi puh. Ali premijerka Ana Brnabić je najavila dolazak, to se smatra izuzetno bitnim, pa sam procenio da će događaj biti dobro obezbeđen.

I jeste bio. Veliki broj policajaca u oklopima nalazio se na više mesta u centru grada, obezbeđujući trasu od parka Manjež do Trga Republike. Imao sam osećaj da sam ušao unutar formacije rimskih legionara iz Asteriksa. Bezbedno, ali nekako klaustrofobično. Možda ću se jednom navići, ali nikada neću zavoleti događaje koje obezbeđuje policija.

Pošto sam pokupio novinarsku propusnicu, negde oko 11 sati sam otišao do Cvetnog Trga, gde još uvek nije bilo previše ljudi. Ali je tu kamion sa koga su puštani pop hitovi, a po ogromnoj duga zastavi nekoliko ljudi već igra. Novinari su pristizali kao vredne pčelice, a postepeno se povećavao i broj ljudi koji dolaze na Paradu. Tako je i stajanje na upeklom suncu uz Niki Minaž i Tejlor Svift konačno počelo da dobija više smisla.

Oko sebe sam video ljude koji su, očigledno, srećni. Došli su sa partnerima, devojkama, porodicom, prijateljima i psima da se zajebavaju, plešu, smeju, opaljuju selfije vitlajući duginim zastavicama i tog jednog dana u godini slobodno prošetaju ulicama Beograda.

Dok sam čekao da zvaničan program počne, pričao sam sa Amelijom, VICE koleginicom koja je na Prajd došla iz Londona. Ispričala mi je kako je taksista odbio da je odveze do jednog beogradskog gej kluba. To zaista nisam mogao da shvatim. Napeo sam mozak, trudio sam se, ali nisam uspeo. Isuviše je besmisleno.

Jer, krenimo od premise da zaista imate nešto protiv određenog dela populacije i da zbog toga želite nekako da im naudite. Kako fizičko nasilje ipak ne dolazi u obzir, zar ne osećate prirodni nagon da ih zajebete, a ne možete da kažete da postoji lepši način da nekog zafrknete nego da mu uzmete pare. To su stranci u Beogradu, možete biti kreativni u takvom slučaju. Ali vi to odbijete. Imate ružan, stresan i slabo plaćen posao i vi odbijate da ga radite samo zato što neko želi da uđe u klub u kojem je okej ljubiti se sa osobom istog pola. Koliki kreten zaista morate da budete? Zar je moguće da vam ni kapitalizam ne pomaže da se osećate manje nadrkano?

U jednom trenutku su svi novinari prestali da jure jedni druge i zbili se u jedan ugao, pa sam ukapirao da se premijerka pojavila. Konačno sam mogao da procenim da među okupljenima ima nekoliko stotina ljudi. Pored toga što je prva žena i otvoreno gej osoba koja se nalazi na toj poziciji, ukoliko me sećanje dobro služi, Ana Brnabić je jedina premijerka koja je do sada posetila Prajd. Tako da je to dobra stvar, barem na papiru.

Uskoro su se sa razglasa obratili organizatori Prajda i pored sve doblje volje, smeha i okej raspoloženja, jednostavno nisam mogao da osetim energiju. Nemam pojma kako je bilo na ranijim Prajdovima, ali očekivao sam malo jaču reakciju od ljudi koji su se već pojavili tu. Tu je tip na kamionu koji priča neke bitne stvari, obraća vam se, a vi reagujete kao da vas je zamolio da aplaudirate čoveku koji je na trci završio sedmi.

Priznajem da niko od ljudi koji su tog dana uzeli mikrofon u ruke, uključujući i Jelenu Karleušu, ovogodišnju kumu Prajda, nije imao specijalne retoričke sposobnosti, ali opet, ako vam je do nečega stalo i verujete u to, valjda umete javno da date podršku. Osim ako je većini ljudi ono što su čuli zvučalo bezveze. To ne mogu da znam. Za tako nešto bih morao da radim anketu na velikom uzorku ljudi, a ja nisam nešto pričljiv čovek.

Kada je Karleuša označila početak Prajd šetnje, a sa zvučnika se čuo ritam njene pesme "Slatka mala" (da, poznajem njen rad otkako je prešla za City records, izdavši braću Karić) i kolona je krenula ka Trgu Republike.

Ispada da sam češće prolazio posred ulice Kralja Milana kada je ona zatvorena, nego što sam išao trotoarom. Moram da kažem da mi je ovo bila najprijatnija šetnja. Jer kad god bih bio na nekom od protesta, uvek je energija bila usmerena protiv nečega ili nekoga. Iako su ljudi na Prajdu očigledno protiv homofobije i ostalih gluposti koje je prate, glavni akcenat je ipak na ljubavi i međusobnoj toleranciji. Ne kapiram šta je loše u takvim željama.

Taman kada je krenuo Despasito, kolona je stigla do Trga Republike i pesma se pomešala sa tonovima Mustafe koja se čula sa male bine. Mislim da je bila pogrešna odluka da se isključi kamionska muzika jer su onemogućili ljudima da na Prajdu uživaju uz najveći hit leta. To je možda najveći minus Prajda, pa vi procenite koliko su moji kriterijumi visoki.


Pogledajte kratak VICE intervju sa Anom Brnabić


Onda je stigao pravi neprijatelj Prajda. Jaka oluja rasterala je većinu ljudi, ostavivši manji broj entuzijasta da na pokisloj zastavi đuska uz Kese etikete. Ljudi su se razilazili, razilazila se i policija, pa sam krenuo kući. Nije kao da sam sedeo tu samo dok sam bezbedno okružen policijom, nego sam pokisao, i radije bih sada prihvatio batine nego upalu pluća.

Prajd se završio, prema rečima organizatora, jako uspešno. Ako se uspešnost meri po tome što niko nije povređen i što je kiša pala tek na kraju, onda je ovo stvarno jedan uspešan Prajd. Ali je nekako održan u četiri zida. U nekim trenucima mi se činilo da ima više novinara i obezbeđenja, nego pripadnika LGBT zajednice. Bilo je zabavno, šareno, prijatno, ali nedovoljno glasno i nedovoljno vidljivo, barem ne uživo.

Znam da postoje ljudi koji izbegavaju Prajd zbog osoba koje ga organizuju, nekih političkih pozadina i ostalih gluposti oko kakvih se najčešće samo Srbi svađaju. I recite za mene da sam naivan, neupućen ili neobrazovan, izaberite koji god hoćete pridev i zalepite negaciju na njega, zabole me, ali mislim da je to jako nezreo i klinački pristup čitavoj situaciji.

Prajd je bitna stvar ne zbog ljudi koji ga organizuju, karnevalske razglednice ili poena u inostranstvu zbog lakšeg pristupa EU. Bitan je zbog svih nas ili barem onih kojima je stalo da Srbija stvarno krene taj korak unapred, umesto da već godinama samo priča kako je zakoračila u nepoznatom pravcu. Jer ovo nije idealna, niti nešto posebno lepša slika Srbije. Ali pojedini kadrovi, uz možda neko sitno blurovanje, mogu da zaliče na zemlju u kojoj bi mi bilo super da živim.

Zbog toga treba da skupite hrabrost i dođete na sledeći Prajd. Ili da ne čekate toliko, već se pozabavite nekim od pitanja tokom ostalih 364 dana u godini. Tako nas možda i bude više.

Još na VICE.com:

Ljubav i kiša osmeha: beogradski Prajd u fotografijama

Kada gej parovi u Srbiji požele decu

Odnos biznisa i LGBT zajednice u Srbiji: još je rano za partnerstvo