Rijaliti televizija

Da li sam zbog opsednutosti rijalitima postala dramatična i poremećena

U dva navrata sam bila optužena da sam preterano dramatična jer previše gledam „Kardašijane“, pa sam se konsultovala sa stručnjacima o tome da li bi ova luda zavera mogla da bude istinita.
01 Avgust 2017, 10:47am

Kolaž fotografija: Kali Bosman

U našoj kući su roditelji određivali šta možemo da gledamo, a šta ne. Stručno mišljenje moje majke je bilo jasno: kada na televiziji gledaš dramatične ljude, onda i ti počneš tako da se ponašaš. Jednom mi je ukazala na jednu posebno živčanu devojčicu koja je sa mnom bila u izviđačicama, i rekla da ona vileni zato što gleda O.C, i imitira glavni lik u seriji, Melisu, a ne zato što su joj roditelji prolazili kroz gadan razvod (sličan razvodu Melisinih roditelja u seriji, kada se sada prisetim...).

U našem kablovskom paketu je MTV bio blokiran, ali to je bilo sve. Veoma je verovatno da su moji roditelji pretpostavljali da je to glavni „loš" kanal, i nisu potražili druge. Njihov propust je doveo do toga da sam slučajno naišla na jedan od glavnih stubova svog života: Porodicu Kardašijan. Kardašijani su mi pomogli da preguram mnoge od ključnih perioda kasne adolescencije. Počela sam da ih gledam kada sam imala oko 15 godina, divila se njihovim lepo oblikovanim obrvama, dok sam se sa nelagodom bavila svojim. Nastavila sam da ih gledam tokom studija, pa čak i dok sam živela u Amanu, u Joradnu, gde sam po poprilično velikoj ceni skoro svako veče strimovala Kardašijane, i na kraju završila sa računom za internet od 300 dolara.

Jednom kada sam ušla u svet odraslih, Kardašijani su mi postali bezbedno mesto. Kada su poslovna putovanja postala isuviše intenzivna, ili druženje isuviše skupo i zamorno, Kardašijani su bili moj stabilizator. Počela sam na putovanja da nosim fleš stik sa epizodama Kardašijana. Najudobnije mi je i najranjivija sam dok pod ćebetom gledam Kardašijane, dok simultano skrolujem po jednom od mnogih naloga na Instagramu vezanih za Kradašijanove. To me često okrepi više nego san – ponekad, kada nekome kažem da hoću da dremnem, u stvari sam ušuškana u svojoj kardašijanskoj čauri.

Zbog svog dubokog afiniteta prema porodici Kardašijan – i činjenice da sam to što moja mama nije odobravala gledanje rijalitija smatrala za tipično ponašanje jedne mame, kojim prestane da te smara čim se odseliš od kuće – nikada nisam uzimala u obzir njena upozorenja o tome da taj žanr može da poremeti um inače razumnog ljudskog bića. S toga me je šokiralo kada mi je par mojih bivših momaka iznelu istu tu teoriju vezano... za mene.

Prvi od tih bivših je voleo da krivi Kardašijane za brojne nevolje u društvu. „Oni predstavljaju sve što je pogrešno u današnjem društvu", brecnuo bi se kada bi me zatekao da čitam tračeve o Kardašijanima, tokom ritualnog pripremanja za gledanje još jedne epizode. Tokom jedne od naših poslednjih svađa, na kraju agonije naše veze, rekao mi je da ja gledam Kardašijane zato što bih volela da budem kao oni (Bogata, slavna, sa savršenim obrvama? To bi bio savršen kambek, kada sada razmislim). Raskinuli smo nedugo nakon toga.

Mislila sam da je to bio izuzetak. Ali godinama kasnije je počelo ponovo da se događa, sa jednim drugim momkom sa kojim sam se zabavljala. Stresao bi se kada bih pomenula Kardašijane, makar i u šali. A onda je, tokom našeg dramatičnog raskida koji se odvijao u javnosti, dok sam ja jecala nad čašom vina, on rekao da se ponašam tako zato što gledam Kardašijane. Bila sam zapanjena kada sam ponovo čula te iste kritike. Kako je moje gledanje Kardašijana postalo zajednička tema u mojim vezama koje se raspadaju?

Ironija je u tome što Kardašijani nisu skoro nimalo dramatični. Zbog toga je taj rijaliti urnebesan: nose se sa ekstremno iscrpljujućim javnim životima i neprekidnim navalama drame sa neshvatiljivim stoicizmom. Svoje komentare i ispovesti uvek iznose uz klasične afektacije devojaka iz Doline; potpuno su kul, smirene, i obično jedva menjaju izraz lica. Da li je to posledica skupih implanta na licu ili antidepresiva, ili obe te stvari, njihov klan nije od onih koji plače nad čašom vina. Okej, možda Kim Džener jeste, ali ona se obično toliko brzo oporavi, da se to jedva računa.

Naravno, ovo ne važi za ogroman broj drugih rijaliti TV zvezda – uzmimo za primer Prave domaćice, bukvalno odakle god, koje sam počela da gledam ubrzo nakon što sam otkrila Porodicu Kardašijan. One slobodno vilene pred kamerama. Većina njih takođe nema zvanje izvršnog producenta, koje imaju skoro svi članovi porodice Kardašijan, tako da nemaju privilegiju montiranja ili osmišljavanja scena po svom nahođenju. Kardašijani ovaj serijal koriste kao javnu govornicu i marketinšku strategiju. Ramone Singers i Tereze Gidis ovog sveta možda imaju neke od tih povlastica, ali one su pre svega mučenice, koje ponižavaju sebe uz pomoć pino griđa ili kaberne sovinjona, dok se publika kod kuće naslađuje i aplaudira.

Nakon poslednjeg raskida, počela sam da sortiram sećanja na neke od dramatičnijih perioda u svom životu. Mučila sam se da se setim da li sam veče pre svađe sa šefom maratonski gledala epizode Pravih domaćica sa Beverli Hilsa (PDSBH), ili da li sam od reči do reči citirala Beteni Frankel, dok sam se sa korisničkom službom svađala oko računa za telefon. Tačkice su lagano počele da se povezuju: jesu li Stvarne domaćice bile nevidljiva avet koja je bdela nadamnom u svim tim trenucima intenzivnih sukoba?

Obratila sam se prijateljicama, koje su mi iz primera potvrdili ovu teoriju. Jedna od njih mi je rekla da njen dečko kaže da počinje problematično da se ponaša posle maratona Pravih domaćica iz Nju Džersija (Kasnije mi je to lično potvrdio). Jedna druga mi je rekla da je optužila svoju prijateljicu da je „opsednuta momcima", kada je tokom jedne nedelje izašla na nekoliko dejtova. Ubrzo posle toga joj se izvinila, i rekla joj da ne zna šta ju je spopalo. Kasnije je shvatila da je nedelju dana ranije gledala maraton Vanderpampova je glavna, i zaključila je da to nekako povezano.

Logika je ove teorije je prilično jednostavna: majmun radi što majmun vidi. Ja nikada ranije nisam osetila poriv da ispolivam nekoga vinom dok nisam sela i opčinjeno gledala kako Lisa Rina poliva vinom Kim Ričards, dok su mi oči bile širom otvorene, kao u onoj sceni u Paklenoj pomorandži. Sada maštam o tome, kada me neki pojedinac posebno iznervira. Još nikoga nisam ispolivala vinom (čuvajte se), ali taj čin mi se urezao u svest.

Ali da li prava istraživanja potvrđuju ove sumnje? Pisala sam Karin Ridl, vanrednoj profesorki žurnalistike i masovnih komunikacija na Univerzitetu Viskonsin-Medison, koja je pokušala da otkrije kako rijaliti TV utiče na našu percepciju, u predivno nazvanoj studiji „Snuki efekat?". Istraživanjem je otkrila da „Oni koji previše gledaju televizijski podžanr rijaliti TV-a... precenjuju probleme u romantičnim vezama, u poređenju sa onima koji samo povremeno prate taj podžanr". Ridl je takođe otkrila da oni koji stalno to gledaju takođe precenjuju i loše ponašanje žena, naročito uz pretpostavku da su druge žene manipulatori.

Brajan Gibson, eksperimentator sa Centralnog Univerziteta Mičigena, sproveo je studiju o sličnosti agresivnog ponašanja kod gledalaca rijaliti TV-a, i došao je do sličnih zaključaka. „U sklopu studije smo imali grupu koja je gledala fizički nasilne TV serije, serije koje su prilično nasilne, kao što je Dekster", kaže Gibson. „Šta više, kasnije su ljudi koji gledaju rijalitije zapravo bili agresivniji od onih koji su gledali nasilni sadržaj".

Dakle... okej. Po ovim ljudima koji imaju završene fakultete i poseduju rigorozno razumevanje naučnih metoda, moji bivši su možda bili u pravu. Ali moja refleksna reakcija da branim svoju ljubav prema rijaliti televiziji nikada neće nestati. Pitala sam Ridl da li postoji neka vrednost u tome što su mnoge od žena iz tih emisija samo svojim trudom postale moguli, milioneri i uspešni preduzetnici koji, eto slučajno, mnogo plaču. „Moram da naglasim da nisam merila nikakve pozitivne efekte", odgovorila je.

„Svakako je moguće da gledanje takvih emisija ima gomilu pozitivnih efekata. Ne bih to odbacila, ali moje istraživanje je bilo fokusirano na negativne stvari".
Iako je preovlađujuće mišljenje da je rijaliti televizija loša relativna novost, stavovi koji su ga formirali nisu: studije ranih devedesetih su otkrile da je žene bilo „sramota" što gledaju sapunske opere, zato što su imale osećaj da su ti programi „budalasti" i „nebitni". Godinama kasnije, jedna studija Univerziteta Floride je pokazala da su gledateljke na sličan način bile skromne kada su govorile o svom gledanju rijaliti televizije. Izgleda da su televizijski žanrovi koje stvaraju i konzumiraju žene smešteni u kategoriju „grešno zadovoljstvo", dok su i najtuplji programi namenjeni muškarcima jednostavno prijatni za gledanje.

Činjenica da ni moji kratkovidi bivši momci, ni stručnjaci za medije nisu uzeli u obzir pozitivne efekte rijaliti televizije je indikativna: ona ukazuje na rasprostranjeniju pristrasnost. Ali, kao što je Ridl na neki način i priznala, rijaliti TV ima dobre aspekte: njihovi vodeći ženski likovi se ne plaše konfrontacije, hvataju se u koštac sa skandalima, nasilnim partnerima i vaspitavanjem dece, dok u isto vreme vode posao vredan više miliona dolara. Iako će malo ljudi reći da je imitiranje Ramone Singer put do sticanja moći, u svetu rijalti televizije žene su pune samopouzdanja i svestrane, iako su mnoge od tih strana pomalo zastrašujuće.

Kao i Viki Gunvalson koja odbija da čuje upozorenja svojih prijateljica da se njen dečko pretvara da ima rak, ni ja neću pokleknuti pred zlonamernima. Nastaviću da budem u toku sa Kardašijanovima, i braniću grofice Luane ovog sveta – devojke koje valjaju svoje niskokalorične koktele i ispovedne memoare. Nije me sramota da priznam da njihove melodramatične fore možda imaju dubok efekat na moje mentalno stanje. Ima i gorih načina da kanališem svoj bes od toga da zamišljam sebe kako nekoga polivam vinom.

Još na VICE.com

Najbolje čuvane tajne porodice Kardašijan

Postideti Kim Kardašijan nije svrha feminizma

Modna linija za decu Kim Kardašijan i Kanjea Vesta