Kako studenti u Srbiji uče: Od čitaonice do Jutjuba

Ah, ta koncentracija. Sveti gral svih mučenih studenata, mitsko biće koje nam nekako uvek za centimetar izmiče iz drhtavih studentskih ruku prokrvljenih nečime što intenzivno podseća na… hm… kafu?

A možda i nije problem samo u studentima. Rasprave o tome da li naša pažnja postaje sve kraća ne jenjavaju, a u poslednje vreme može se primetiti i procvat kurseva takozvanih intelektualnih sposobnosti, koji obećavaju da će nas po (ne tako) skromnoj ceni pretvoriti u prave mašine za upijanje informacija. Ipak, da to sve funkcioniše, do sada bih verovatno čula za neki živi primer gde su ove tehnike zapravo pomogle. A pošto nisam, preostaje mi da se nadam napretku nauke i tome da će neki jako pametni i pre svega altruistički nastrojeni psiholozi otkriti neku vrstu magičnog štapića koji bi rešio sve naše probleme sa motivacijom, strpljenjem, pažnjom i pamćenjem. A do tada smo, izgleda, prepušteni sami sebi.

Iako se potrebe za učenjem razlikuju od fakulteta do fakulteta, a stilovi učenja od studenta do studenta, ono što je svima zajedničko je da kada je neophodno da sednemo i jebeno krenemo u akciju, često se dešava da baš tada naše slabosti isplivaju na površinu. A kao što se ljudi individualno razlikuju, razlikuju se i njihovi, ako smem tako da ih nazovem, “stilovi prokrastinacije”.

U razgovoru sa deset studenata različitih fakulteta probala sam da istražim kako tačno variraju ovi stilovi, da li su istinita istraživanja koja govore o povezanosti prokrastinacije i nezadovoljstva životom, kao i da li se možda baš tu kriju neki primeri koji bi pomogli u prekidanju prokrastinacije ili smirivanju potreba za konstantnim pauziranjem. Ovo su bili njihovi odgovori.

Aleksa, 21, student psihologije

U suštini sam kampanjac, i mislim da sam kroz tri godine faksa možda najbolje naučio kako da za kratko vreme spremim neki ispit. Znam da to nikako nije najpametniji pristup studiranju i uvek se borim sa time, ali se moji pokušaji učenja na vreme uglavnom završavaju pre nego što počnu.

Proces obično počinje periodom u kome govorim svima, a najviše sebi, kako ne mogu ništa da radim jer treba da krenem da učim. Nakon toga u nekom trenutku zapravo i krenem, ali ako nije dovoljna frka najmanji je problem da se pauza pretvori u bleju ili lutanje po najapsurdnijim stranama Interneta, ili praktično bilo šta što inače nikad ne bih radio da mi alternativa nije učenje. Ali kada se rok približi i kada počnem da paničim, onda ni ne razmišljam o tome koliko će učenje trajati i šta bih sve mogao da radim umesto toga. Sedim ceo dan i nerviram se kad me neko uznemirava, iako bih već juče jedva čekao da me neko pozove negde kako bih mogao da pobegnem.

Što se pauza tiče, trudim se da u periodu panike, tojest produktivnog učenja, budu onakve kakve sam učio da generalno treba da budu: relativno česte (na ne više od sat vremena), kratke, i dosadne (sa što manje primanja novih informacija, bez telefona - šetnje su dobre). Takođe, kad računam koliko mi vremena treba da spremim nešto, pokušavam da uračunam faktor greške, odnosno u ovom slučaju vreme koje ću sigurno izgubiti na neke gluposti. To retko uspeva, na kraju ipak uvek fali nešto, i zbog toga bih svima preporučio da ne precenjuju sebe - pa i ako ostane višak vremena sigurno neće da škodi.

Anđa, 20, studentkinja primenjenih umetnosti

Studenti sa konkretno mog fakulteta i nemaju puno teorijskih predmeta, tako da je taj "proces učenja" većinom pravljenje skica i radova. Zbog same prirode naših zadataka, u toku procesa pravimo bas dosta pauza u kojima razmišljamo šta ćemo sledeće uraditi.

Teorijske predmete, koji su poprilično dosadni, baš često odlažemo do poslednjeg dana, i onda noć pred ispit učimo trudeći se da ne pravimo pauze. Ipak, i tada mi često bude teško da se fokusiram, igraju mi se igrice, gledaju mi se jutjuberi ili serije, lista mi se Instagram… I onda uhvatim sebe kako opet gledam Baku Praseta, a onda to opravdavam time što makar ne gledam Zadrugu, već nešto što zapravo može da utiče na omladinu na pozitivan način.

Žorž, 20, student IT-ja

Do same pauze u toku učenja retko kad i dođe, jer sam volina koja se jedva natera da uči. A kada dođe do “učenja”, to bude dosta jadno, jer me slabo drži knjiga. Ali da kažemo da sam nešto učio, i da pauziram, verovatno bih gledao neke recommended klipove po Youtube-u, odigrao koju rundu Dote, ili spušio koju buksnu.

E sada, problem je u tome što su i Youtube i Dota droge na koje sam navučen još od sredine osnovne škole, i rekao bih da su to teže droge od dopa, jer naizgled nije ništa strašno, ali kada jednom počneš, teško da ćeš biti u stanju da se zaustaviš i da se vratiš na knjigu. A kad smo kod droge, dok prokrastiniram volim i da naručim dostavu iz meka, čisto da se nakrkam pre nego što se vratim na Dotu.

Minja, 20, studentkinja novinarstva

Nikako ne bih mogla da učim ono što me ne interesuje, tako da mi nije neki problem da se nateram da sednem da šrebam. Najčešće učim u čitaonici na fakultetu, često veliki broj sati dnevno. Možda baš zbog toga ne mogu da odolim pauzama.

Često sebe uhvatim da jedva čekam da me neko prekine sa učenjem da imam dobar izgovor za pauzu. Znate ono kada izađete na pauzu od deset minuta i vratite se za dva sata, i onda vam nije jasno gde ste bili i šta ste radili za to vreme? Moram reći da mi je dobro poznat taj osećaj griže savesti, a verujem da ga i većina studenata zna. I dalje, kafenisanje, telefon i ćaskanje sa kolegama su za mene najbolja vrsta razbribrige kada je štrebanje za vreme ispitnog roka u pitanju.

Petar, 21, student matematike i inženjerstva

Često mi se dešava da zaglavim na Youtube-u umesto da samo krenem da učim. Najčešće to budu besede duhovnika, kao što je monah Arsenije. Kada treba da učim, odjednom mi sve to baš ima smisla, sve odjednom kapiram i sve što imaju da kažu me zanima. A i kada uspem da izbegnem tu prepreku, desi mi se da se baš kada treba da se uči u meni se rodi ogromna želja da sviram gitaru. Jedino u tim situacijama imam inspiraciju za sviranje, inače se toga nikada ne setim.

Takođe mi se dešavalo da učenje odložim jer se setim da mogu da uključim prenos nekog od mnogobrojnih turnira u e-sportovima. Ne pomaže ni činjenica da ih je ovih dana sve više, pa je samim tim i knjiga sve manje zanimljiva u ovakvoj konkurenciji. Zbog ovih razloga učenje obično dođe na red kada je već prekasno.

Sara, 22, studentkinja prava

U idealnom svetu tokom pauze u učenju radim lagane vežbe s ciljem poboljšanja dotoka kiseonika u mozak, ili se bacam na neki od manjih zadataka sa to-do liste.

U realnosti, pokušavam da tokom desetominutne pauze odgledam dve epizode omiljene serije, jedem, istuširam se i nakon tri do četiri sata shvatim da sam zapravo sve vreme spavala i da je sve propalo.

Tomislav, 22, student nemačkog jezika

Sve zavisi od toga kako ide učenje. Ako nisam skoncentrisan, prvo malo odspavam. Ako mi krene dobro, onda pauzu iskoristim da odem po kafu ili tako nešto, pa nastavljam. U baš najboljem slučaju, kada skapiram da nema potrebe da učim toliko, odgledam neku seriju i odložim učenje za sutra. Kontam, brzo ću. Ipak, kada je kritično, budem čo’ek-karakter, samo sednem i učim.

Mada, da budem iskren, pauze umeju i da mi se oduže. Ona standardna priča – omaši se pun sat, pa kao ‘ajde čekam sledeći, ili uzmem nešto drugo da radim. A s obzirom na to da živim u domu, na spratu ume da bude dosta bučno, a ne pomaže ni tu žive ljudi sa kojima se svakodnevno družim, a tu su i krevet, televizija i laptop, pa sve to dosta utiče na koncentraciju. Svakako je situacija bolja kada se izolujem u čitaonici.

Ema, 22, studentkinja petrologije i geohemije

Kad prokrastiniram sa početkom učenja, to je uglavnom zato što upadam u egzistencijalne krize, koje su najčešće izazvane mislima o stanju u državi, kao i zbog toga što razmišljam o tome u koju ću se državu odseliti kad upišem doktorske.

A kada pravim pauze, uglavnom se bavim preslušavanjem nove muzike, čitanjem pesama ili novinskih članaka, a često i gledam Pewdiepie-a na Youtube-u.

Strahinja, 18, student flaute na FMU

S obzirom na to da studiram sviranje instrumenta, od ključne je važnosti održati kontinuitet u vežbanju. Ipak, iskušenja su svuda. Kada imam vremena za pauzu, obično odem da jedem nešto, ili čitam knjigu, a sve je to moguće završiti u relativno kratkom roku i nastaviti sa vežbanjem.

Problem nastaje kada pauzu koristim da pričam sa ostalim kolegama, pa se često previše zapričam. Ume da mi se desi i da zaglavim na Youtube-u, gde najčešće gledam videe o političkim temama dok mi oči ne ispadnu; ali je i to bolje nego kada samo sedim i blejim u prazno. To je vrhunac prokrastinacije.

Lola, 22, studentkinja organizacionih nauka

Pauza od učenja… Kažu da što je češća, učenje bude produktivnije. Gledam da iskoristim talase u kojima mi dolazi koncentracija, a čim opadne - vreme je za pauzu, u suprotnom vreme provedeno uz knjigu je izgubljeno.

Kada pauziram, najčešće prelistavam društvene mreže, slušam muziku, ili legnem da odmorim, a tada ne volim da pričam sa ljudima, već preferiram da budem sama. Ukoliko mi se prispava, onda gledam da dremka ne bude duža od 45 minuta, jer sam primetila da nakon takve dremke odmah bolje funkcionišem.