Film

Han Solo je bio najjači lik iz 'Ratova zvezda' sve do filma 'Solo'

Bio je kul, bio je misteriozan, a onda je spin-of sve pokvario.
6.6.18
Fotografija via Flickr / Korisnik:BagoGames

Zna se da je Harison Ford jednom prilikom rekao Lukasu: „To sranje ti možeš da otkucaš, ali ja neću da ga izgovorim.“ Gledajući Diznijev film Solo: A Star Wars Story, setio sam se istine u Fordovim rečima. Solo nam stiže posle duge i burne produkcije, kao da putuje kroz svemir zamrznut u karbonitu. Dizni je pokušao da objedini Han Solo ikonu sa Han Solo brendom, i doživeo tragičan neuspeh.

Originalni Han Solo nastao je u tesnacu između namere autora, društvenog cajtgajsta, korporativnih potreba, i glumačke interpretacije. Nova verzija našla se u istoj situaciji, ali iz nje nije uspela da izađe. Razmotrimo razvoj jednog proizvoda franšize „Ratovi zvezda“, i ulogu koju Han Solo igra u njoj.

Reklame

Svi Star Wars filmovi mogu se svrstati u jednu od dve kategorije: reference i refleksije. Referentivni su filmovi koji se oslanjaju na nostalgiju, na trope i arhetipe iz dizajna, pop kulture, i mitologije. Primer je „Nova nada“, pun referenci na Flaš Gordon tip avantura; mešavina svega i svačega, od Leni Rifenštal pa do bušida. Refleksivni filmovi, sa druge strane, pokušavaju da dekonstruišu svaki kliše koji su mu prethodnici uspostavili. Primer je „Imperija uzvraća udarac“ u kom otkrivamo da je protagonisti devojka u stvari sestra, da mu je antagonista u stvari otac, da je drevni majstor zeleno spadalo. Iz tople i udobne kantine na Tatuini, prelazimo u vrelu i gadnu utrobu mrtvog tontona.

Uspeh svakog Star Wars filma zavisi od ravnoteže koju će ostvariti između ova dva ekstrema, baš kao što važi i za Silu. „Povratak džedaja“ delikatno balansira između dve navedene kategorije, iako neki misle da nije dovoljno kvalitetan. Prikvel trilogija trapavo meša nostalgiju i novinu, pa služi kao primer za sve ono što može uslediti kada se ravnoteža neuspešno održi. „Buđenje Sile“ opet ide skroz u nostalgiju i taj posao uspešno obavlja, ali ne nudi ništa više. „Poslednji džedaj“ takoreći uzvraća udarac utoliko što razara očekivanja koji je prethodni film gradio i tako pokušava da doda malo svežine, ali posledično više ni ne liči na film iz ove franšize.

Režiser Ron Hauard i glumačka postava na premijeri Solo: A Star Wars Story, 71. Kanski festival; via Shutterstock

Spin-of filmovi iz „ Star Wars priča“ podskupa imaju više slobode od onih iz glavnih trilogija. „Odmetnik-1“ je pokušao da nam u poznatom okruženju predstavi ratnu priču, sa više nihilizma nego što bismo mogli da progutamo od standardnog Star Wars filma. Nostalgije ima tek tu i tamo, kao korektiv na osnovu: čuvena scena u kojoj Vejder tamani pobunjenike podseća nas na pretnju koju je ovaj slavni negativac nekad simbolizovao, pre tri decenije igračaka i parodija.

Brend ipak ograničava i ove spin-of filmove. U slučaju „Odmetnika“, brend je ostavio dovoljno prostora da se ispričaju priče nekih novih likova. Ali u slučaju „Solo“ filma, brend je sve progutao poput sarlaka u jami: vekovima ćemo variti bezbrojne usputne reference i integrisane pop-proizvode.

Reklame

Uzor neuspeha „Solo“ filma je paradoks: otkriti Hanovu misteriju znači ubiti Hana. A kako reče jedan mandalorijanski klon, ne vredi nam ništa mrtav.

Umesto da nas na poznate elemente podseća, „Solo“ poznate elemente beskrajno preživa. Svaki detalj vezan za lik Hana Soloa morao je da se obradi, svaka enigmatična karakteristika da se razotkrije. To smo očekivali, a realno to smo i tražili: detaljnu analizu biografije lika. Evo kako je Han služi vojsku (kul!), evo kako je Han dobio svoj čuven DL-44 blaster ( dobro), evo kako je Lando prevario Hana ( okej), evo kako se Han loži na Milenijujmskog sokola (mhm), evo kako Čui kida ruke (OK kapiram) evo kako prelaze Kesel stazu u 12 parseka (dosta više, jebote). Svaka aluzija koju pamtimo iz originalne trilogije, svaki trenutak iz EU, sve smo to želeli da vidimo na ekranu, zato smo platili karte.

U čemu je onda problem? U tome što ovo nije Han kakvog pamtimo.

„Solo“ retroaktivno otima Hanu razvoj lika. Eksplicitno nam objašnjava kako je Han postao ciničan, skeptičan, samoživ, pa tako sve ove karakteristike viđene u originalu banalizuju, a sa njima i iskupljenje koje znamo da će tamo doživeti. Iz originalnog Star Wars filma znamo da je Han ubica, da je pohlepan, da je apolitični šovinista, ali takođe znamo da će se na kraju ipak pokazati kao heroj. Grido, Džaba, Boba, Lando – preko svih njih shvatamo da Han ima mračnu prošlost iza sebe, da ga je ta neizrečena prošlost uobličila i od njega napravila iskusnog, sumnjičavo, lukavog pilota koji vozi okolo i mladog Luka i publiku. U svemiru prepunom prorečenih i od device rođenih Spasitelja, Han nam je bio kul upravo zato što imamo utisak da je sve što ima zaradio u krvi i znoju, da je sam sve stvorio

Han nam je bio zabavan kao serator koji hvalisavo opisuje svoju nedefinisanu prošlost. Posle „Solo“ filma, ta tenzija više ne postoji. Han se retroaktivno banalizuje, ispada da je svoju prošlost prepričao bukvalno onakvom kakva je i bila.

Reklame

„Solo“ žulja zbog plitkog načina na koji ovo postiže. Hanu likovi bezbroj puta otvoreno i eksplicitno kažu da u stvari i nije tako sebičan i zajeban kao što se pravi. Obraćaju se nama direktno. U originalnoj trilogiji, Hanova herojska priroda bila nam je otkrivena organski, uzbudljivo, kroz radnju i razvoj odnosa sa drugim likovima. Ovde nam se to samo kaže. Polako nam se objašnjava zašto Han Solo kao lik kog smo voleli nikad i nije postojao. Eto vidite, on se u stvari svom brodu nije obraćao u ženskom rodu zato što je muški šovinista, nego je u „Milenijumski soko“ bila ugrađena veštačka inteligencija ženskog pola. Taj sitni detalj kvari nešto mnogo veće – razvoj Hana u odnosu sa Lejom, gubitak mizoginije koja ga je karakterisala. Na sličan način se kvari originalni Han-Lando rivalitet; više nije u pitanju prirodni sukob dva šarmantna egomanijaka, već je uzrok u stvari bila Hanova devojka koja je pred Hanom uporno hvalila Landa kao genijalnog (umesto da nam se pokaže zašto je genijalan), kao da mu intravenski ubrizgava ljubomoru. Retroaktivno, rivalitet prestaje da bude prirodni razvoj odnosa između njih dvojice.

Najgore od svega je hladan odnos mladog Hana i Čubake. Umesto da se ceo film oko te interakcije gradi, ona se obrađuje tek usputno. Umesto da gledamo kako su se upoznala dva najveća ortaka u istoriji pop kulture, nudi nam se samo serija nehotičnih događaja zahvaljujući kojoj Čui postaje samo još jedna alatka u Hanovom arsenalu, etiketirana, upakovana, odložena na policu.

Dakle Hanov lik i Hanova motivacija retroaktivno su resetovani i zamućeni. To nije moralo da bude loše – mogao je da ispadne odličan film od toga. Nažalost, film naglašava „ko/šta“ jeste Han Solo umesto da se bavi pitanjem „kako/zašto“ jeste to što jeste.

Razlika između Hana u tumačenju Harisona Forda i Hana u tumačenju Aldena Erenrajha je takoreći silovita. Mladi Han je puka prikaza, a glumac za to nije kriv. Dati mu je da glumi gotov proizvod, da statično održava jednu silu prirode koja je buktala i sagorela nekad davno u dalekoj galaksiji.

Reklame

Dobro je poznato je poznato koliko je Ford prezirao lik Hana, ali ne toliko kako je samu ulogu dobio. Lukas nije planirao da je ponudi glumcima sa kojima je sarađivao na svom prethodnom filmu ( American Graffiti, 1973.) Ipak, organizator kastinga Fred Rus sredio je da se u istoj zgradi pojavi

Harison Ford koji je posle tog filma tezgario kao stolar. Ideja je bila da Lukas prepozna Forda koji je „igrom slučaja“ došao da ugradi vrata, i ponudi mu ulogu. To se naravno i desilo, pa je Han Solo postao Harison Ford umesto Kristofera Vokena ili Kurta Rasela. „Harison je bio duhovit i šašav“, pričao je posle Lukas, „ali je stvarno umeo da odglumi cinika.“

Ovo se jasno vidi na snimku audicije. Ford opušteno ćaska, a onda stiže šlagvort „baze podataka su na sigurnom“. U deliću sekunde okrene se ka kameri, sarkastično prevrne očima i kaže: „A nama sada sleduje nagrada koju ste obećali?“

Han je rođen u tom trenutku. Jedan pogled u kameru otkriva suštinu Soloa. Kaže publici „Znam.“

Hanovo „znanje“ neki tumač kao prezir, delom zbog toga što Ford ne voli da daje intervjue, ali radi se o nečemu drugom. „On piše po marginama [scenarija] sitne izmene kako bi lik zvučao njemu bliže“, pričao je Mark Hamil. „Na jedinstven način ume da sačuva značenje a u tekst ipak unosi nešto svoje.“ Baš kao i Keri Fišer, umeo je da unese malo ljudskosti u papirnate likove. „Američka mitološka priča, ništa više“, rekao je Ford u jednom ranom intervjuu.

Hanova silovitost leži u Fordovoj mešavini samouverenosti i samoljublja.

U „Solo“ filmu, te silovitosti prosto nema. Čak je teško i simuliranu. Negde pred kraj dok Lando i Han gledaju olupinu „Sokola“, Donald Glover promrmlja „mrzim te“, na šta Alden Erenrajh odgovara „znam“. Replika zvuči potpuno šuplje; kao i kod 90% sličnih pošalica, radi se o bolno očiglednoj referenci na original – u kom je Hanovo „znam“ na Lejino „volim te“ bila čista improvizacija.

Harison Ford i režiser Irvin Keršner su Hanov lik zajedničkim snagama izvukli iz scenarija. „Izuzetan je glumac“, pričao je kasnije Keršner. „Za mene je za scena samo njegova. Ja sam mu tu pružio priliku da se izrazi onako kako on smatra da treba.“

Reklame

Lord i Miler, režiseri novog filma, bili su zamenjeni bezbedno bezlično opcijom u liku Rona Hauarda jer se Dizniju nije dopala njihova sklonost ka improvizaciji. Produkciju je uplašila ideja da režiseri prepuste glumcima razvoj likova – to se prosto ne radi, bar ne od vremena Keri Fišer, Marka Hamila, Bilija Di Vilijamsa, Forda i Keršnera.

Diznijevoj filozofiji strano je svo eksperimentisanje. Dizni likove i svetove tretira kao proizvode koji služe da prodaju druge proizvode. Svaka lego kockica mora se savršeno uklopiti. Isti princip imamo na videlu i u Marvel filmovima: u svakom sledećem delu „Ajronmena“, Dauni sve manje improvizuje. Jasno da Dizni u svim svojim franšizama želi da rizike svede na minimum.

Korporativno kalupljenje teško je primeniti na lika koji mu je sušta suprotnost. Han je originalno zamišljen i kroz višedecenijski kolaborativni proces mladalačke mašte razvijen u nešto sasvim novo. Han je deo društvene svesti, i kao takav ne može se ukalupiti.

Originalno je i Landov lik na sličan način izrastao u nešto više od mrtvog slova na papiru. Kako je naknadno pisao Dejv Polok, „Lukasa su bolele optužbe za rasizam u Ratovima zvezda“, pa je u vidu odgovora osmislio lik za Bilija Di Vilijamsa, crne glumačke ikone tog perioda. Ironično je to što Vilijams smatra da u Landovom liku nije bilo ničega suštinski „crnog“, pa je zato i prihvatio ulogu. Ovaj cinično koncipiran lik upravo je zahvaljujući Vilijamsovom tumačenju ostao u lepom sećanju fanovima franšize. Ali „Solo“ nekim čudom uspeva da potpuno liši i Landa i Donalda Glovera harizme. Jasno se vidi koliko glumca sputava ova kastrirana verzija lika. Scenario nam uporno govori koliko je Lando kul, ali nam na ekranu od toga prikazuje tk poneku košulju i poneki plašt.

Reklame

Što je najtragičnije, „Solo“ je lako mogao da bude odličan film. Traje dva sata i petnaest minuta, ali nekako ipak deluje zbrzano. Previše je raštrkanih, nebitnih elemenata koji odvlače pažnju od interesantnih tema i ideja. Najbolji od novih likova verovatno je L3-37 (Fibi Voler-Bridž) od koje najzad dobijamo potvrdu da su droidi svesni, i tako suštinski robovi… ali umesto da se to razradi, dobili smo aluzije na seks između nje i Landa. Svaku iole zanimljivu ideju koju film ponudi prati dvadesetak promena tempa i beživotnih scena jurnjave.

Sve bizarno podseća na Diznijeve Marvel filmove – scene i likovi iskrsavaju pravo niotkuda u pokušaju da izmame dovoljno interesovanja da se kasnije izda igračka ili spin-of. Svima su nam jasni kriterijumi tržišta koji diktiraju ko sme a ko ne sme da pogine, tako da tenzije uopšte nema. Umesto uzbudljive avanture i razvoja odnosa na relaciji Han-Čui-Lando, gledamo 135 minuta trapave ekspozicije i usputnih referenci na sve i svašta (Aura Sing).

Mogli su da snime svemirski krimić od sto minuta, fokusiran na haotični kriminalni poduhvat. Umesto toga, dobili smo glomaznu mamiparu koja nastavlja nemilosrdnu monetizaciju nostalgije.

„Solo“ filmu treba sto godina da napravi istu grešku koju je Lukas napravio u svom reizdanju iz 1997. Tamo smo gledali montiranu scenu koja je trebalo da pokaže da Han nikad ne bi pucao prvi, dok ga ovde slušamo kako beskrajno razglaba o tome zašto uvek puca prvi. Ni onda a ni sada, autori kao da ne shvataju da „i nije bio neki razgovor.“

Originalno objavljeno na VICE AU.