Ovako se osećaš tokom poslednjih minuta boravka u zatvoru

Ovaj članak objavljen je u saradnji sa Maršalovim projektom.

Proveo sam nebrojeno mnogo noći ovako, ležeći budan, iščekujući život, pokušavajući da pobegnem iz zatočeništva snagom uma. Zamišljam stvari koje ću raditi kad se nađem na slobodi. Kroz glavu mi kao nemi film prolaze slike kako se smejem sa porodicom i prijateljima na roštilju ili uživam u društvu neke prelepe žene.

Sećam se slika, mnogo drugačijih od ovih, koje su mi se motale po glavi moje prve noći u zatvoru. Najbolje bi ih opisao kao beznađe. Tuga, samo-sažaljevanje i kajanje stajali su na putu mojoj budućnosti, zajedno sa čeličnim rešetkama koje su me držale zatočenog u kavezu. Nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da ću narednih 16 godina života provesti u ćeliji toliko maloj da ležeći na svom krevetu bez ustajanja mogu da dodirnem ve-ce šolju, lavabo i stočić. Bio sam živ sahranjen. Živ, ali nisam živeo.

Odjednom se vrata moje ćelije otvaraju, a čuvar mi kaže: “Rajte, jesi li spreman?" Dok se dižem sa kreveta, mislim: Je li on jebeno ozbiljan? Bio sam spreman još otkako je na mom suđenju šef porote pročitao reč “kriv” sa papira.

Uzimam svoj dušek, kao što teraju zatvorenike da rade, zajedno sa šačicom lične svojine — foto-albumi, razglednice s putovanja i lična pisma — i izlazim iz ćelije. Okrećem se, mentalno se opraštajući sa grobnicom u kojoj sam proveo poslednjih devet godina života. Rekao sam samo nekolicini ljudi da idem kući. Kako pogledati u oči čoveka koji će verovatno ostatak života provesti u zatvoru i kažem mu da je došlo vreme mog egzodusa? Mi smo bili sapatnici u tugi. Ujedinio nas je bol. Šta sad da kažem ovom prijatelju da ga ubedim da smo u toj borbi i dalje zajedno?

Dok hodam galerijom opraštajući se s licima koja su mi poznata kao da su mi rod rođeni, u meni se kovitlaju razna osećanja. Ekstatičan sam, uplašen, razara me osećaj krivice. Krivicu osećam zbog svih onih koje ostavljam za sobom. Svih koji su tolike godine patili sa mnom. Oslanjali smo se jedni na druge. Pronalazili smo razloge da se smejemo dok smo bili u agoniji. Dok prolazim pored njih, primećujem koliko ovi ljudi u kavezima liče na pse u štenari dok iščekuju svoju sudbinu. Gledaju me očima koje govore koliko je njihova priča bolna. Žele da budu spaseni, nadaju se da će im neko uslišiti njihove molitve.

Zaustavljam se pred ćelijom jednog od najstarijih prijatelja. Gleda me i okreće glavu, poželevši mi sve najbolje a da me u oči nije pogledao. Dajem mu informacije kako može da stupi u kontakt sa mnom. Kad krenem da mu predam parče papira, vidim da su mu se u očima nakupile suze i da se očajnički trudi da ne poteku preda mnom. Osuđen je na zatvorsku kaznu od 40 godina do doživotne. Nikad ga za deset godina otkako ga znam nisam video u trenutku slabosti. I sada je moj odlazak uzrok njegove ranjivosti. Grlimo se kroz rešetke i razmenjujemo izraze privrženosti. Odlazim znajući da moj odraz u ogledalcu koje je progurao između rešetaka postaje sve manji i manji, sve dok ga više uopšte ne bude video.

Žao mi je što me nisu pustili iz zatvora usred noći dok svi ostali spavaju. Gotovo da osećam potrebu da im se pravdam. Želim da viknem iz sveg glasa: “I dalje sam jedan od vas!” Ali nikad mi ne bi poverovali, zato što bi to bila laž. Dok njima nedostaje njihova porodica, ja ću biti sa svojom. Njihov pogled na svet blokiraće rešetke koje ih drže zatočene noću, dok će moj pogled biti neograničen u kom god pravcu okrenem glavu. I iz nekog razloga, imam potrebu da im se zbog toga izvinjavam.

Čuvar koji me sprovodi postaje nestrpljiv dok zastajem svakih nekoliko koraka da se oprostim sa nekim novim. Nekoliko čuvara mi u prolazu želi sreću. Zabavlja me pomisao na to da sreća igra bilo kakvu ulogu u mom uspehu. Malo sam i uvređen. Ne preživite toliko traumu da biste to na kraju pripisali sreći. Ne, ne usuđujem se da potcenim sebe na taj način. Slomljen sam kao i toliki ljudi koje ostavljam za sobom. Da bi se to preživelo, potreban je prkos i hrabrost, a ne sreća.

“Ajde, Rajte, zar ne želiš da izađeš odavde?”, govori čuvar dok me čeka na sredini kapije koja vodi u prostoriju za obradu. Ignorišem ga dok se mučim da održim dušek na ramenu. Osećam deža vi. Svaka ustanova u koju sam ušao tokom godina zahtevala je da ponesem dušek u ćeliju u koju ću biti smešten. Odjednom sam ljut. Čak i u danu kad je država odlučila da sam isplatio svoj dug prema njoj, ona se i dalje prema meni ponaša s istim prezirom kao i kad sam prvi put ušao na ovo mesto. Ispuštam dušek i nastavljam da hodam, sada samo noseći ono malo svojih stvari koje odbijam da ostavim za sobom.
Čuvar koji me sprovodi deluje zbunjeno. Dok me doziva, ja nastavljam da koračam dalje. Ne obraćam pažnju na njega. Ja sam sada slobodan čovek. Stigao sam predaleko, proživeo sam toliko toga. Dušek je predstavljao lance koji su me stezali oko zglavaka toliko čvrsto da su me boleli danima. On je simbol svakog pretresa tokom kog sam morao da se nagnem napred i tokom kog mi je govoreno da "raširim noge". U tom trenutku svaka dehumanizujuća sekunda mog zatočeništva bila je odstranjena iz mog tela.

Obrada tokom izlaska traje više od dva sata. Moje nestrpljenje i uzbuđenje da udahnem prvi dah slobode uporno prekidaju zatvorenici koji samo žele da se oproste sa mnom. Istina je, mislim, da samo žele priliku da dodirnu najbliže slobodi što će većina njih ikad okusiti. Žive život kroz mene. Postavljaju se u moju kožu na trenutak za kojim toliko žude.

Posle formalnosti kad čuvaru zaduženom za obradu govorim svoj datum rođenja i druge informacije o sebi koje potvrđuju moj identitet, dozvoljeno mi je da obučem odeću koju mi je porodica poslala nedelju dana ranije. Ovo je prvi put da nosim civilnu odeću u poslednjih 15 godina. Osećam se čudno.

Pre odlaska u zatvor, nosio sam odeću koja je bila velika i vrećasta, što je bio stil tog vremena. Sada su sve farmerke veoma uske. Pogledom tražim od jednog od čuvara potvrdu da izgledam dobro. On klima glavom da me uveri i kaže: “Sad se to tako nosi napolju.” Nisam ubeđen, ali drugi zatvorenici se slažu.
Puštaju još jednog zatvorenika zajedno sa mnom. Zato što mu njegova porodica nije poslala odeću, ustanova mu je dodelila odeću za sud. Ona se sastoji od prevelike bele košulje i para smeđih pantalona koje su mu premale. Vrlo malo govorimo među sobom dok čekamo da nas čuvar odveze na železničku stanicu. Suviše nam se toga dešava u glavama da bismo se upuštali u neobaveznu ćasku.

Nakon čekanja od naizgled sat vremena, ubacuju nas u policijski kamionet — samo što ovaj put ja ne nosim lance. Ipak, kroz glavu mi prolaze sve one prilike kad sam u kamionetu baš kao što je ovaj prebacivan iz ustanove u ustanovu. Osećam žmarce. Možda me zapravo ne puštaju. Možda je sve ovo samo trik.

I baš kad razum počinje da mi se pomućuje, primećujem vitku ženu sa vunenom kapom kako stoji ispred ulaza u železničku stanicu. Kad kamionet uspori, prepoznajem to predivno smeđe lice. Frenetično stiskam kvaku, ali ona ne popušta. Čuvar izlazi i povlači vrata ustranu. Govori mi nešto dok jurim pored njega u topli zagrljaj moje majke.

Konačno mogu da dišem.

Robert Rajt je istraživač saradnik u Centru za pravdu na Univerzitetu Kolumbija. U martu je pušten iz Sing Singa u Osiningu, u saveznoj državi Njujork, nakon što je u zatvoru proveo skoro 15 godina, pošto je osuđen po jednog tački napada prvog stepena.