Seks

I žene pate od „sindroma smrtnog grča“, i to je žešći smor

Samo mnogo ređe čujemo za to.
Fotografija: Shutterstock 

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Australia.

U određenim ćoškovima interneta, „ sindrom smrtnog grča“ je izraz koji se koristi za naučno nedokazano stanje koje pogađa ljude sa penisima, kada često, agresivno masturbiranje dovede do gubitka osetljivosti, erektilne disfunkcije i poteškoća u doživljavanju orgazma. Prema kolumni Divljačka ljubav iz 2003, u kojoj je verovatno prvi put upotrebljen ovaj izraz, sindrom smrtnog grča tipično se javlja kod muškaraca kod kojih se posle višegodišnjeg masturbiranja na isti način jave poteškoće prilikom doživljavanja orgazma s partnerom.

Reklame

Sindrom smrtnog grčka nije naučni izraz, niti priznata medicinska patologija, ali idiosinkratična masturbacija – to jest, stalno masturbiranje istom tehnikom, i oslanjanje na neku posebnu tehniku koja dovodi do orgazma – je dobro dokumentovan fenomen. To jest, među muškarcima. Kao i mnogi drugi problemi, kada se odnose na žensko seksualno zadovoljstvo, o tome se ne raspravlja naširoko.

A ipak, „Viđamo takve probleme i kod žena“, kaže seksolog i seksualni terapeut Isaja Mekimi. „Iako ne toliko često kao kod muškaraca. Ponekad je žena naučila da masturbira i dovede sebe do orgazma na sasvim određeni način, ili u posebnom položaju, koji je teško podražavati tokom seksa s partnerom“.

Ana, studentkinja prava, kaže: „Počela sam da masturbiram prilično rano i navikla sam se da orgazam doživim samo na jedan način: licem nadole, zaskakajući nešto. Dugo sam imala problema da doživim orgazam s partnerom“.

Kelsi, koja je u svojim srednjim dvadesetim, kaže da joj je to bio „veliki problem“. „Odrasla sam masturbirajući pognuta, na nekin način zaskakajući svoje ruke. Bile su mi potrebne godine vežbanja pre nego što sam bila u stanju da to doživim na bilo koji drugi način. Čak i sada mi treba sto godina, kada nisam u tom položaju“.

Emili, studentkinja kriminologije iz Brizbejna, kaže da je i ona počela da masturbira u ranom uzrastu, i oseća se „prilično utučeno“ zbog toga što i dalje ima poteškoća da doživi orgazam s partnerom. Kao i Kejti, učenica starijih razreda srednje škole: „Bila sam stvarno mlada kada sam počela da masturbiram, i uvek sam to radila ležeći na stomaku. Ne mogu da doživim orgazam kada nisam u tom veoma određenom položaju“.

Reklame

Moguće je da se idiosinkratična masturbacija češće vezuje za muškarce zbog toga što, od ranog uzrasta, „Muškarce ohrabruju i dozvoljava im se da se dodiruju“, kaže Sindi Darnel, seksološkinja i seksualna edukatorka. Žene obično ne dobijaju takvo ohrabrenje, zato što se vagina u velikoj meri smatra za „odvratnu i ličnu“.

Darnel kaže da zbog toga što muškarci i žene masturbiraju na različite načine, ne postoji direktni ženski ekvivalent sindromu smrtnog grča. Međutim, ima „sličnosti i preklapanja“, i neke žene upadnu u specifične obrasce masturbiranja, koji mogu da postanu prepreka.

Međutim, „To nije ništa loše. Nema razloga za paniku. Ti obrasci mogu veoma, veoma lako da se promene. Nisu trajni“.

Što se tiče toga zašto se čini da žene ređe razgovaraju o ovom fenomenu, „Postoji mnogo kulturološkog straha kada je reč o ženskoj masturbaciji“, kaže Darnel. Uzmimo za primer takozvanu „ zavisnost od vibratora“, što je mit bez ikakvog uporišta u naučnim studijama ili istraživanjima, i koji služi samo tome da patologizuje navike masturbiranja kod žena. Kao rezultat toga, ženama koje imaju poteškoća u seksualnom zadovoljstvu može da bude neprijatno da prekinu ćutnju.

Kao što kaže seksualna edukatorka i terapeutkinja za veze Tanja Koens, „Žene su socijalizovane da budu seksi, a ne seksualne“. Čak i sa adekvatnim seksualnim obrazovanjem, mnoge žene nemaju pristupa „edukaciji o zadovoljstvu“. Žene takođe generalno nisu ohrabrivane da nauče kako im telo funkcioniše, kaže Koens.

Darnel se slaže da tabui koji prate seksualno zadovoljenje žena mogu da inhibiraju otvorenu diskusiju o disfunkciji orgazma kod žena, i formalna istraživanja o tome kako žene doživljavaju svoja tela. „Da ne pominjemo genitalije trans i nebinarnih ljudi, o kojima još uvek nemamo javni dijalog“, kaže ona.

Ipak, dodaje ona, ovo je „uzbudljiv“ trenutak, pošto seksualna istraživanja sve više uključuju iskustva svih rodnih identiteta. „Stari klinički model koji seksualnost predstavlja kao seksualnost cis muškaraca rapidno postaje zastareo. Napredujemo, ali i dalje moramo da obavimo niz istraživanja“.