Kako je to vratiti se igri ’World of Warcraft’ nakon desetogodišnje pauze

Prvobitno objavljeno na Motherboard.

Deset godina nisam igrao World of Warcraft, ali pokušavam da se vratim. Izlazi nova ekspanzija, i Blizzard je igračima koji mu se vraćaju povratak učinio veoma lakim i podesnim. Uzbudljivo je, strano, zabavno i već je protkano dramom. Igram tek dva dana. Ne znam da li ću nastaviti da igram. Želim, ali takođe znam šta se događa kada razvijem nezdravu WoW naviku.

Kada se World of Warcraft pojavio 2004, žestoko me je uzdrmao. Imao sam 21 godinu, završavao sam studije, i radio sam u LAN centru u Dalasu, gde su gejmeri dolazili da igraju zajedno na umreženim kompjuterima. Odrastao sam igrajući na internetu druge masivne igrice sa ulogama i većim brojem igrača, kao što su bile Everquest i Dark Age of Camelot. Svi koje sam poznavao su bili uzbuđeni. Blizzard nije puštao u promet loše igrice, a tržište je bilo toliko preplavljeno lošim i prosečnim MMO igricama, da smo znali da će nas Blizzard spasiti.

I jeste. Teško je umanjiti značaj World of Warcraft po pitanju toga koliko je promenio stvari. Pre Wow-a, igrati MMO igrice je umelo da izgleda kao kažnjavanje. Bilo je moguće čitav dan provesti u rmbačenju u EverQuestu, samo da bi ostao zarobljen na nekom glupom mestu, umro od ruke neprijatelja mnogo moćnijeg od tebe, i izgubio dane napretka. Da, bukvalno dane.

WoW je bio radikalan zato što nije podrazumevao da MMO igra mora da te kažnjava da bi bila zabavna. Kada sam se posle deset godina vrato WoW-u, video sam da je Blizzard tu maksimu doveo do ekstrema. Napustio sam World of Warcraft odmah posle prve ekspanzije – Burning Crusade – koja je puštena u promet 2007. U to vreme, većina mojih prijatelja je bila na različitim serverima, i kao besmrtnom grubijanu koji širi štetu unaokolo, bilo je teško naći grupu, ili naći red za tamnicu – podesan način da se nađu grupe predstavljene nakon puštanja Wrath of the Lich King 2008. – toga nije bilo u igrici. Sadržajem visokog niva su dominirali esnafi koji su održavali intenzivne rasporede i delili plen na osnovu složenog sistema učinka u borbi i interne politike esnafa.

Već sam dosta igrao WoW, i pristupanje nekom od tih esnafa mi je isuviše ličilo na nalaženje povremenog posla. Nisam se vratio zato što do trenutka kada sam se zainteresovao nisam želeo da trošim pare na kupovinu ekspanzija i vratim se u štos.

Ali pošto je Blizzard Blizzard, a WoW je WoW, veoma su olakšali radoznalom bivšem igraču da se vrati. Pre objavljivanja najnovije ekspanzije, Blizzard je uz pretplatu na igru ponudio sve ranije ekspanzije besplatno. Kao dodatak tome, pre nego što sam kupio novu ekspanziju, bilo mi je omogućeno da podignem svoj lik na maksimalni nivo i ponovo se povežem sa svojim prijateljima. Mogu čak da testiram i lik nivoa 100, da bih stekao osećaj pre nego što odlučim šta da bustujem.

World of Warcraft se popravio i na hiljadu drugih malih načina. Po difoltu, UI mi tačno govori gde da odem da ispunim svoj zadatak. U igru je ugrađena opširna enciklopedija, koja mi pokazuje mapu tamnica i govori mi gde su svi šefovi. Svi serveri su sada povezani, tako da mogu da gradim grupu sa prijateljima sa različitih servera, sa sadržajem koji god žeimo. Tako je lako.

Wandering Azeroth je uvrnut, zato što je toliko poznat, a ipak tako različit. Otkako sam ja igrao, igra je više puta vizuelno napredovala, i mogu da vidim gde su apgrejdovali modele, a gde ne. Ekspanzija The Cataclysm je bukvalno promenila delove sveta igre, tako da ima oblasti koje datiraju iz vremena kada sam ja igrao koje su sada radikalno drugačije. Tamnice kao što su Ragefire Chasm i Scarlet Monastery su mi se vratile istog trenutka kada sam kročio u njih.

Origrammar izgleda bolje, drugačije, ali to je ipak isti centralni Grad Hordi koji poznajem i volim.

Osećam se kao da sam se vratio kući, a to je opasno. WoW je ozloglašen po tome koliko je adiktivan, a moja grupa prijatelja mi je olakšala povratak. Moja devojka, dugogodišnji igrač WoW-a, dala mi je 10 hiljada zlatnika i čitav komplet 30 vreća za slotove. Jedan drugi prijatelj mi je danas popodne poslao poruku u kojoj mi je rekao da je isuviše kasno legao zato što je igrao WoW. Pitao sam ga koliko kasno. "U pet, mislim. Da ti pravo kažem, nisam 100 posto siguran. Žešće sam grogi."

Još jedan prijatelj – ozloglašeni zavisnik od WoW-a koji je sada čist – primetio je da sam se ulogovao na WoW da bih snimio skrinšot za ovaj članak. „Zašto igraš WoW?“, pitao me je u poruci.

"Zato što mrzim sebe", odgovorio sam.

"Prestani", rekao je on.

"Nisam igrao deset godina", rekao sam.

"Dobro je", odgovorio je. "Samo tako nastavi". A onda, posle još par razmenjenih poruka, on je počeo da mi pomaže da shvatim da li bi trebalo da bustujem svog viteza smrti na maksimalni nivo, ili da bustujem nešto drugo, dok sam viteza smrti držao kao alternativu, da bih video stari sadržaj. I tek tako, i on se vratio igrici. Bilo je tako lako.