Od Voždovca do Salcburga - kako je Zvezda konačno ušla u Ligu Šampiona
foto : MNPress
Sport

Od Voždovca do Salcburga - kako je Zvezda konačno ušla u Ligu Šampiona

Put do evropske elite nije počeo ovog leta, već prošlog maja, na jednom beogradskom krovu.
30 Avgust 2018, 12:20am

Kada dovoljno godina prođe, i prašina prekrije istorijski arhiv iz 2018, ostaće zapisano da je 29. avgusta u Salcburgu Crvena Zvezda, zahvaljujući dva pogotka El Fardu Bena, remizirala sa domaćim Red Bulom i tako overila Ligu Šampiona. Gubili su crveno-beli sa dva gola razlike, činilo se da je stvar rešena, a onda u roku od šezdeset sekundi napadač sa Komorskih Ostrva ubacio dva komada (mada ja i dalje mislim da je onaj drugi više delo Miloša Degeneka), ošamutio Austrijance i trasirao put Zvezdi tamo gde nije bila još od 1992.

To su činjenice, a o činjenicama se - barem u sportu - ne raspravlja. Ali da li je sve to nužno i istina? Mislim da nije. Mislim, i jeste, i nije, jer Ben jeste dao te golove, Milan Borjan jeste odbranio to što je odbranio, i sve se to zaista i desilo. Ali ako mene pitate za datum kada je Zvezda overila Ligu Šampiona, ja ću vam reći da je to bilo 6. maja 2017. Na krovu TC Stadion, koji se uzgred i koristi za fudbalske utakmice FK Voždovac.

Tog majskog dana, "zmajevi" iz Zaplanjske su okončali jednu šarenu lažu od sezone, i stavili tačku na nešto što ćemo pamtiti kao godine u kojima smo živeli u iluziji. Golovima Dražića i Srećkovića (uz malu pomoć sada već penzionisanog "Džina" Anđelkovića), Voždovac je gurnuo Zvezdu sa ivice u otvoren ambis i ostavio titulu Partizanu na tanjiru. Era Miodraga "Grofa" Božovića je tada i zvanično završena, a VD Boško Đurovski nije uspeo ni da vrati makar kup Srbije u klupske vitrine.

I bilo je to nešto ubedljivo najbolje što je moglo da se desi Crvenoj Zvezdi u minulih dvadeset i pet godina.

Uspon i pad "Grofa" Božovića

Imam poštovanje prema Grofu, čoveku koji se dohvatio ružnog posla kada ga niko nije želeo i ni od čega napravio nešto. On je preuzeo klub koji je minulu sezonu proveo u evropskom izgnanstvu iako je bio prvak, i za kratko vreme napravio odličnu ekipu koja je osvojila titulu na možda i najlakši način u istoriji.

Ali cela ta priča bila je laž. Velika, na momente slatka i opojna, ali svejedno laž. Lažnija da nije mogla biti. Jer Grofa, na kraju, niko neće pamtiti kao trenera koji je osvojio titulu, već kao čoveka koji je pokušao - i uspeo - da nas sve uveri da smo mi zaista fudbalsko slepo crevo Evrope i da nam je tako kako je. I jebiga, tako mora biti.

Rekao je to Grof i kada je Zvezdu u sezoni kupanja izbacio kazahstanski Kairat, a ponovio i godinu dana kasnije nakon prvo debakla sa Ludogorecom, pa i tragedije sa Sasuolom. Ne vredi, mi smo prosto peta liga Evrope, i to nam je što nam je. Ono jes' doduše, na šta je ličilo ono sa Sasuolom, i najzagriženiji bi popušili priču da nam spasa nema. Ali tako je govorio Grof.

Taj crveno-beli cirkus se nekako i kotrljao cele sezone, nošen prosečnom igrom i na momente ispodprosečnim sudijskim odlukama (popularan vic iz te ere je onaj kada muzičari priđu Grofu u kafani i pitaju ga "šefe, šta da ti sviramo", a on odgovori "pa svirajte mi penal"). Ali celoj farsi kraj je došao na "krovu" na Đurđevdan, i sve se raspršilo. Da nije, Zvezda bi verovatno odbranila titulu, pa bi zavrteli još jedan krug laganja samog sebe kako nam je mesto sa Faranima i Gibraltarijancima i da danas svako igra fudbal.

Možda i Zvezda u tom trenutku nije bila spremna da se suoči sa istinom, ali sudbina je intervenisala. U roku od mesec dana, Grof i Boško su bili prošlost, a ekspresno je na mesto prvog trenera doveden bivši igrač Vladan Milojević, koji je nakon ad hoc priprema krenuo put Lige Evrope od prvog kola. Tamo gde nam je, što bi rekao njegov prethodnik, uostalom bilo i mesto.

I onda se sve odjednom promenilo.

Nisu Vladanovi igrači bili mnogo bolji od Grofovih. Štaviše, mnogo njih je i ostalo kada je Mojkovčanin napustio Beograd - Mičel Donald, Damjan Le Talek, Gelor Kanga i drugi počeli su nove pripreme u crveno-beloj opremi. Nije ni Milojević, sad da se ne lažemo, neki srednjovekovni čarobnjak koji je u bradu promrljao neku besmislicu na latinskom i odjednom se eto proigralo. Ali nešto se jeste desilo.

A to nešto je bilo da su igrači ponovo počeli da veruju. Da osećaju "težinu" dresa i grba koji nose, i da shvataju da oni ne igraju samo za platu koja (ne) dođe svakog prvog u mesecu, već i da igraju za milione ljudi u Srbiji i širom sveta koji dišu crveno-belo, i da svojim partijama predstavljaju klub koji je u svojoj višedecenijskoj istoriji napravio jednu određenu reputaciju u evropskim okvirima. A ta reputacija nije da posle prvog tvrđeg patka, da prostite, novinarima kažete kako je to realno stanje stvari i da se naviknemo na to jer za bolje nismo.

Vladan je prvo rešio ono lakše, tj. Maltežane i Kazahstance. Kada je u trećem kolu žrebana Sparta, sa sve pristiglim milionskim pojačanjima i stručnjakom koji se kalio u Seriji A, svi su cenili da je to - to. Osim što su Pražani nadigrani i u Beogradu, i u Češkoj. Pa su onda na red došli Rusi, sa stadionom od dvesta miliona i igračima sa platama i tržišnom cenom od koje se prosečnom Srbinu zavrti u glavu. Ali i oni su stradali.

Pa bi i Liga Evrope, dve pobede nad Nemcima, remi u Londonu, i nesretni promašaji Šilje Pešića u Moskvi. U međuvremenu, domaća titula. Pa je počelo novo fudbalsko leto, i nove kvalifikacije. I odmah u prvom kolu mučenje protiv Spartaksa, ali kada veruješ, dobre stvari se na kraju uvek dese. Pa Suduva, pa teška rovovska borba sa prljavim, agresivnim Spartakom iz Trnave. Ali oni su verovali.

Verovali su i kada je UEFA izrekla tešku kaznu, da se prvi meč protiv Salcburga valja igrati pred praznim tribinama. Verovali su i kada su otišli u goste bez postignutog gola, i kada je Dabur pogodio za 1-0, i kada je isti igrač realizovao prilično diskutabilan penal u prvim trenucima drugog poluvremena. Dva gola u minusu i četrdeset minuta do kraja? Sranje, ako nas je ovo na bilo šta podsećalo, to je verovatno bio pakao iz Endhovena.

Nas da, ali ne i El Fardua Bena, Miloša Degeneka, Vujadina Savića, Milana Borjana, Nenada Krstičića, nerealnog Milana Pavkova i sve ostale koji su učestvovali u istorijskom remiju u gradu soli. Oni nisu čitali taj scenario, njih to nije zanimalo. Oni su verovali. A kad veruješ, onda možeš i da uteraš dva gola u šezdeset sekundi na strani u Evropi. Onda možeš i da skineš živu loptu koja iz slobodnjaka ide u rašlje (pas mater, još uvek ne znam kako je to jebeno uspeo da uradi). Onda može i da istrpiš sve nalete objektivno kvalitetnijeg protivnika i posle milion godina opet uđeš u Ligu Šampiona. A pre samo par godina su svi igrali fudbal i nije bilo lakih protivnika.

Zvezda nije nikada bila, niti će biti, Real Madrid ili Juventus, multimilionski megakoncern koji je kupovao najbolje svetske igrače i čiju su istoriju zlatnim slovima pisali skupi Argentinci, Brazilci, Portugalci, Francuzi i ostala "uvozna radna snaga". Zvezda je jedan drčni balkanski klub, koji godinama egzistira tako što klinci iz Beograda, Čačka, Valjeva, Nikšića, Podgorice, Niša, Knina, Skopja i drugih gradova veruju da baš oni mogu sa junacima iz Madrida, Torina, Milana, Londona i Lisabona, jer su pre njih to mogli neki drugi, a i ti drugi su rođeni tamo gde i oni i igrali su fudbal na istim livadama. Oduzmite im tu veru, tu strast sa kojom su se rodili, i Zvezda više nije Zvezda. To više nije to. Onda je to stvarno neki klub u rangu Santa Kolome ili Linkoln Red Impsa.

I neko kratko vreme i jeste bilo tako. Ali sada i zvanično više nije. Stasali su neki novi klinci. Okupio ih je neko ko je nekada nosio taj dres koji oni danas nose, i koji ih je ubedio da svi oni to mogu, samo ako se potrude i ako budu verovali u sebe.

Hvala Vladane. Hvala momci. A hvala, jebiga, i Voždovcu. Jer ponoviću još jednom, ko zna šta bi se u suprotnom desilo, i kako bi poslednjih petnaest meseci izgledalo.

Ne ovako magično, to je sigurno.