Kad Fejsbuk za tinejdžere postane Fejsbuk za odrasle

Sada kada živote živimo onlajn, postoji gomila novih načina da se uverimo da smo konstantno sve bliže smrti. Tajmhop nam pokazuje kakva smo sve sranja govorili kad smo bili mladi, predivni i maloumni, a brzina kojom se kreću Tviter i Instagram zgodan su podsetnik da vreme ne čeka nijednog muškarca, ženu ili viralni video sa psom.

Više nego bilo kojoj drugoj platformi, međutim, Fejsbuku možemo da zahvalimo što nam pokazuje da što smo stariji život nam prolazi eksponencijalno brže.

Prošlog ponedeljka, #ulogovala# sam se na Fejsbuk i ovlašno skrolovanje kroz tajmlajn pokazalo mi je da se najmanje troje ljudi sa kojima sam prijatelj venčalo tog vikenda. Zavetovali su se ljudima koje vole do kraja života, dok sam ja bila mamurna i zavetovala se paketu rol-viršli Linde Makartni. I iako to nije bilo prvi put da sam videla nekog mog godišta kako postuje o svom venčanju (ako vam se još nije desilo, samo bih želela da vam poželim sreću sa vašom nadolazećom egzistencijalnom krizom, cmok), više me je sama količina ljudi koji rade Sranja iz stvarnog sveta naterala da se osetim kao da se nešto važno desilo: Fejsbuk za tinejdžere postao je Fejsbuk za odrasle.

Za mnoge milenijalse u Velikoj Britaniji, Fejsbuk je onlajn prostor koji vas podseća na rođendane ljudi, upozorava vas na događaje na koje biste želeli da idete i funkcioniše kao mesto na kom pričate i postujete o bitnim prekretnicama u vašem životu (naravno, i dalje su tu ortaci koji lajkuju stranice sa memovima sa Simpsonovima i uživaju da se upuštaju u političke svađe ispod članaka sa VICE-a). Za to on služi, na isti način na koji je – uglavnom – Tviter rezervisan za sprdnju i Imanje mišljenja; Instagram je tu da ubeđujete druge da vam je život uzbudljiv a zapravo vam je suđeno da njegov veći deo provedete ležeći na sofi i gledajući emisije Gordona Remzija sve dok ne umrete; i Snepčet i Insta Storiji (retko oba) su za flertovanje, zbog njihove zgodne DM funkcije. Tako je to zapisano.

I zato ima smisla da će životni događaji na Fejsbuku prosto prerasti iz statusa o ocenama sa faksa u fotografije sa diplomiranja, pa i u godišnjice venčanja. Prema mom iskustvu, tokom nekoliko godina poznog tinejdžerskog perioda i ranih dvadesetih, ta dva su se nekako prožimala kako su svi postajali stariji – i, da ponovim, kad klinac koji je nekad jeo gumicu s vrha olovke u osnovnoj postane otac to je jedinstven i ponizan podsetnik neumitnog prolaska vremena.

Milenijalsi su praktično jedina generacija za koju će ovaj fenomen biti relevantan. Fejbsuk za mame je ogroman, naravno, ali Bejbi Bumeri nisu imali ovaj sajt dok su odrastali. Kako su milenijalsi prva generacija koja je mogla da ga ima, on je više postao sastavni deo naših navika – mada su se načini na koji ga koristimo promenili, sa većinom nas koji su uznapredovali od "Loren O'Nil je lajkovala stranicu 'Drkadžije iz busa XD'" do "Da li neko zna neku dobru kompaniju za selidbe? – Loren O'Nil traži preporuke" (Priznaću, međutim, da sam nedavno dala brz i srdačan uspravni palac "Katoličkim memovima").

Verovatno je Fejsbukovo duboko ukorenjeno prisustvo u našim životima dovelo do toga da su milenijalsi najveći deo korisničke baze sajta, dok je učešće onih mlađih od nas prilično malo: samo je 7 odsto aktivnih korisnika Fejsbuka uzrasta između 13 i 17 godina. I iako će način na koji on ilustruje naše godište u karnevalskom ogledaju vršnjaka možda oponašati i druge platforme koje će koristiti mlađe demografske grupe u budućnosti (možda će za nekoliko godina moji ekvivalenti pisati o tome kako ljudi uporno Snepuju rođenje svoje dece ili šta god već), Fejsbukove specifične funkcije čine ga moćnim alatom za doživljavanje krize starenja, ako ste već u takvoj prilici.

Fejsbuk koristimo da najavimo važne stvari u našim životima, zato što je mogućnost da to radimo ugrađena u samo tkivo sajta na način na koji nije ni u jednoj drugoj platformi koju koristimo. Nema alatke kojom biste mogli da kažete pratiocima na Instagramu da ste se "Venčali" ili "Počeli da radite na novom poslu" – prosto morate sami da postujete o tome. Zauzvrat, Fejsbuk nam olakšava više nego bilo ko da vidimo ljude koje znamo od škole kako sakupljaju zlatno prstenje života poput Ježa Sonika, a ako se osećate kao da malo zaostajete za njima, to na neki način ume da bude zastrašujuće.

Jedna od glavnih kritika na račun društvenih mreža jest da korisnike stavlja u stanje konstantnog FOMO-a, a pojavljivanje Fejsbuka za odrasle u našim životima samo to pojačava. Ako se ne udajem (niti se nalazim ni blizu nečega što liči na vezu), kao očigledno svako na mom Njuzfidu, da li me je suštinski nemoguće voleti? Ako ne putujem u neku drugu zemlju, da li sam sada samo dosadna i neuzbudljiva krava? Kako jebeno bilo ko od vas može da kupi pravu kuću? Naravno, odgovor na sva ta pitanje je: "Začepite, svi su različiti, ne postoji homogeni način da se bude osoba", ali je i dalje lako dopustiti da vas obuzme sve što drugi rade, bilo da ste se nedavno venčali i potajno ste ljubomorni na školske drugare koji su negde otputovali ili ste na post-diplomskim studijama i postujete memove "zauvek sama" dok jedete večeru u krevetu.

Gdegod se nalazili, u nekom trenutku će Fejsbuk postati beskrajni niz ljudi koji su nekad imali užasnu frizuru i postovali statuse o Skins (uključujući i vas!), a sada su porasli i kraudsorsuju mesta na koja će odvesti decu za vikend. Ima u tome i dobrog i lošeg – ostajemo povezani sa ljudima koje inače možda više ne bismo poznavali, mada se istovremeno osećamo kao da nešto propuštamo – ali, kad se sve sabere i oduzme, to je logičan zaključak medija koji nas je pratio u mnogim aspektima naših života.

Osećate li se već starim?

@hiyalauren