U hotelu Square Nine u Beogradu, prekoputa Etnografskog muzeja sam bio svega nekoliko puta u životu, a poslednji put je bilo kada sam upoznao Bliksu Bargelda i sa njime proveo pola dana. Nakon toga sam samo jednom ulazio u lobi hotela kada sam upoznao Atari Teenage Riot, što je takođe bio poseban trenutak, jer sam tada oživeo svoje pozne tinejdžerske zanose. Nošen tim osećanjima, ponovo sam ušao u lobi hotela pre nekoliko dana znajući da se sprema nešto posebno — upoznaću Lorana Garnije .
Garnije je u Beograd došao u okviru organizacije Apgrade. Kao neko ko je odrastao na tvrdom zvuku ulice uz hardkorpank i gengsta rep, potpuno mi je bila strana, ne samo sfera takozvanog novog talasa ili jugoslovenskih evergrinova, već i celokupan svet nadolazeće elektronske muzike koji sam pre svega doživeo kao nešto elitno, u krugovima dece građanskih, akademskih porodica iz kruga dvojke i time je nama van centra grada ta kultura bila praktično potpuno nedostupna.
Videos by VICE
Ali sećam se kada sam prvi put čuo Lorana Garnijea. Bilo je to kod mog drugara autolimara Bisketa na Voždovcu u Podravskoj ulici. Pored brusilice kojom je gladio nekakav git na braniku Forda Kortine, dok smo ispijali Baltik votku i spremali se da probamo po ko zna koji put da upadnemo u Industriju. Iako nas je Luna Lu sa vrata vraćala već nekoliko puta, ti su nam upadi bili vrlo sporadični i time su postali beskrajno značajni. Tada sam kod njega u radionici čuo prve taktove pesme Crispy Bacon sa nekog jadnog tranzistora i sa izlizane kasete. Bilo je u tom zvuku neke nepatvorene rudimentalnosti koja me je pomerala iz mesta. Bio je to prljav, industrijski i agresivan zvuk, ali opet dovoljno suptilan u svojoj gradaciji da je terao na ples. A ja nisam ortak koji pleše.
Pitao sam ga: “Jebo te, šta je ovo?”
“Loran Garnije, debilu,” odgovorio mi je kao neukom mladom majmunu što i jesam bio tada u svojim sivo-crnim maskirnim pantalonama i narandžastom kosom ulepljenom šećerom i vodom u stilu Hellraisera.
Tada je ploča već bila starija više od godinu dana, možda i dve, ali ja sam je čuo prvi put. Ubrzo su usledila imena poput Mark EG, Derik Mej sa legendarnim “Strings of Life”, Marko Karola i dj Misjah čiju poslednju žurku u Barutani ću pamtiti zauvek.
Dok sam ulazio u lobi premotavao sam film i sećanja, ali sam u tome bio presečen jer je prva osoba na koju sam naleteo je bio upravo Loran. Sedeo je zagledan u svoj laptop u kauču najbližem izlazu, nosio je ogromne slušalice i imao je prilično namrgođen izraz lica. Duboko se uvalio u sofu nogu pruženih pred sobom i ja sam pomislio kako je bolje da ga ne uznemiravam. Prošao sam dalje, pogledi su nam se sreli i ja sam seo nekoliko metara iza njega dok sam sa svojom fotografkinjom, Dejanom, razmenjivao priče o trudnoći. Nekoliko minuta kasnije, ekipa iz Apgrejda je prekinula Lorana čime god da se bavio i obavestili su ga da sam tu. Ustao je.
Očekivao sam jednu namrgođenu osobu kojoj je pun kurac ovakvih kao što sam ja i koju prosto mora da odradi. Ali nisam mogao da budem dalje od istine. Širokog osmeha i raširenih ruku je prišao i rekao: “Trebalo je da me iscimaš, bre. Što nisi?” Nije ni sačekao da mu odgovorim, a već se udobno smestio pored mene, poručio jedan zeleni čaj sa mlekom, lupio me prijateljski po nozi i počeo je razgovor jednostavnim pitanjem: “Kako si?”
Razgovor teče sam od sebe, jer je Loran vrlo otvoren tip koji obožava da priča o muzici, kulturi i koji vraća puno ukoliko pokažeš iole interesovanja za ove sfere života, a ja ga imam na pretek, a on voli da priča. Dotakli smo se brojnih tema i razgovor je trajao barem tri puta više nego što je to bilo predviđeno, a organizatori su mi s vremena na vreme signalizirali dodirujući kažiprstom ručni zglob suprotne ruke — univerzalni simbol cajtnota.
Složio se sa mnom da su ljudi prestali da govore o muzici zato što je sve u međuvremenu postalo tako lako dostupno. Prema njegovim rečima: “Pre četrnaest godina sam se preselio na periferiju, u jedno malo mesto i bio sam veoma uplašen kako će do mene stizati informacije. Plašio sam se da ću biti izostavljen iz ključnih sfera života. Ali danas to više uopšte ne postoji kao tema. Ako želim nešto da pronađem ili da kupim u trenutku kada se to pojavilo, jednostavno odem onlajn i uradim to. Ali kada je muzika u pitanju, desilo se to da su ljudi prestali da pretražuju, jer im je dostupno. Ranije protok informacija nije bio tako jednostavan i morao si da se krećeš. Da ustaneš i da odeš i tragaš što je činilo celo jedno životno iskustvo.”
Ubrzo nakon toga putevi su nam se razišli u razgovoru. Tvrdi je to nema direktne veze sa ljubavlju prema muzici: “Ali to i dalje ne znači da je zbog brzine konzumiranja kulture ili dostupnosti muzike izgubljen kvalitet zaljubljenosti u muziku. Ja nemam nikakav problem, na primer, sa Shazamom. Koristim ga u kolima, koristim ga na radiju, koristim ga stalno. Ako ne najave pesmu ili ne kažu ništa o njoj, ja je potražim na taj način. U pitanju je sjajna alatka. Mislim da danas imamo sjajne alatke za pronalaženje muzike. One su u potpunosti promenile način na koji konzumiramo kulturu, ali ako je poenta razgovora reći da ljudi više nemaju muzičko znanje, ja se ne bih složio. Prve svega je pitanje: da li je ljudima neophodno znanje da bi uživali u muzici? Mislim da ne. Muzika ti se obraća ili ne. Nema potrebe da znaš sve o svemu. Tehnologija je takođe promenila način na koji muzika funkcioniše, način na koji je puštamo, ali ja nisam nostalgičan čovek i sa time nemam ama baš nikakav problem. A veoma mi se dopada činjenica da danas ako mi se nešto sviđa to mogu veoma lako da nađem. To ne znači da će mi se zbog toga manje sviđati to što sam našao. Ali tu postoje dve stvari: prva je u vezi sa muzikom koju ne kupuješ. Koju skidaš sa torenata i generalno sa neta. Ona može da ti se svidi ili ne, ali tvoj odnos prema njoj će biti značajno drugačiji, prosto ćeš je manje ceniti. Druga je kada fizički ustaneš i odeš negde i kupiš neku muziku. Oduvek je postojala vrednost u kupovini nečega, kao i činjenica da tako nešto više ceniš. Čak i ako odes kod psihijatra i dobiješ besplatan savet, mislim da nikako neće funkcionisati ako ga ne platiš.”
Kaže mi da je njegov odnos sa dematerijalizovanom muzikom radikalno drugačiji od odnosa prema njegovoj kolekciji ploča.
“Svoju kolekciju ploča pogledam i osećam se kao da je to deo moje istorije, onoga što sam ja. Kada pogledam hardisk pun empetrojki, nemam isti odnos prema njemu. U tom slučaju je objekat veoma važan. Ali i kada uzmemo to u obzir, u potpunosti razumem klince koji danas imaju dvadeset i pet godina i odrasli su uz mp3 ili servis strimovanja i ne žele uopšte da kupe vinil.”
Slažemo se da nema više uskih žanrovskih grupa na način kao što su bile nekada, jer način na koji su građeni identiteti među njima su od njih činili zatvorene zajednice.
Klinci danas su daleko otvoreniji, a on to najbolje vidi po svom sinu: “On sluša Nirvanu, The Cure, američki trap, francuski hip-hop, house, techno… I ponekad pusti nešto sasvim drugačije i neobično. I to mi se veoma dopada, jer na taj način čak i ja pored njega stalno otkrivam nešto novo na isti način kao što ja njemu otkrivam nove stvari.”
Početkom dvehiljaditih, čini mi se da je bila 2004. godina, kod nas je u izdanju knjižare Plato izašla Loranova autobiografska knjiga, “Elektrošok”, koju sam progutao u dahu. Tada je u okviru promocije knjige, po ko zna koji put već nastupio u Beogradu. Setio sam se njegove priče sa početka disko fank sfere koja je rodila haus osamdesetih gdina u klubu “Hacijenda” u Mančesteru gde je nastupao kao dj Pedro. Tada je prvi put čuo Jackmaster Funka, “Love Can’t Turn Around”, koju je zavrteo Mike Pickering, čovek koji je kasnije otkrio grupu Happy Mondays i kojeg ste videli u filmu “24 Hour Party People”.
Taj trenutak je opisivao kao “wow” efekat koji mu je promenio život. Na to se nadovezao: “Danas, jer sam u skoro potpunosti izgubio ‘wow’ efekat u muzici, kao kada sam otkrio Jackmaster Funka osamdesetih godina. S jedne strane teško je otkriti takav efekat nakon trideset godina postojanja određenog žanra. Kada si poslednji put čuo u hip-hopu nešto što je izazvalo taj efekat? U roku? Nema ga. Taj efekat je nešto što može da se desi samo kada se desi poptuna revolucija u zvuku. ‘French Kiss’, Lil Louisa je na primer bila potpuna revolucija. Puno je svojevremeno bilo takve muzike, ali danas je to nešto sasvim drugačije. Nakon trideset godina slušanja tehno muzike, trideset godina puštanja tehno muzike i hiljada i miliona pesama, sumnjam da će se desiti ponovo takav neki efekat. Ali pre svega je važno da objasnim šta za mene znači tehno. Za mene to verovatno nije isto kao i za tebe. Za mene tehno ne znači tvrd zvuk sa teškim basom. Za mene je tehno samo ime koje koristim da opišem muziku koju puštam. Od hausa, preko elektra, deep techno, Detroita, pa sve do tvrđih ili istripovanijih i progresivnijih numera. Uvek koristim tehno kao reč da opišem sve ovo. Ne volim da idem u podžanrove, jer na taj način gubimo komunikaciju, ne razumemo se i gubimo fokus razgovora. Baš to mi se desilo pre neki dan sa sinom.
Pustio sam neku pesmu u kolima i sin me je pitao: ‘Kakva je ovo muzika?’
‘House’, rekao sam.
‘Ne’, odgovorio je. ‘U pitanju je future house.’
‘Ma šta pričaš, bre’, pitao sam ga. ‘Objasni mi šta je to.’ I nije mogao, jer jednostavno nije pronašao reči kojima bi mi objasnio razliku. Dogovorili smo se da ostavimo razgovor na tome. Tako da bi generalni smer kretanja u mojoj karijeri bio tehno, ali ostavljam prostor i um otvoren za razne varijacije na temu. Čak i ako uzmeš moderni trap, čak i on ima pomalo tehno vajb. Neki instrumentale koje koriste, zvuk je potpuno distorziran i veoma je tehno.”
Ono što Garnijea uzbuđuje otkako više nema tako moćnog efekta u muzici i zbog čega gubi san su uvek novi projekti. Projekti sa strane. Nikada nije bio dobar u sedenju u komfort zoni radeći svaki dan istu stvar. Sledeće godine, na primer, najzad snima film na kojem je radio poslednjih jedanaest godina. I najzad je na pragu potpisavanja ugovora. Nekoliko različitih reditelja je pročitalo njegovu knjigu i bili su zainteresovani da urade scenario po njoj.
Kad sam ga pitao za film, rekao je: “To smo i uradili, a u sve se uključio Canal+, a ulogu mene je trebalo da igra francuski reper Nekfeu. U međuvremenu su se pregovori odužili i raspali. Potom se povukao Nekfeu, a sa njime i Canal+. Cela stvar je stavljena po strani, jer od samog početka nisam želeo da odradimo dokumentarni film, već igrani. Kako su se stvari otimale kontroli i kako je moja komunikacija sa producentima sa kojima sam sarađivao postajala sve teža, rešio sam da sam napišem scenario za film. Pre četiri meseca sam se sreo sa engleskom produkcijskom kućom koja je bila oduševljena novim scenariom i bili su u fazonu: ‘Ovo nije francuski film. Ovo je engleski film.’ I sreo sam se potom sa jednim rediteljem koji je pročitao scenario i rekao mi je: ‘U poslednje vreme sam pročitao barem dvesta scenarija i ovo je jedini koji mi se svideo. Ovo je moj sledeći film.’ Na to sam mu rekao: ‘Nije tvoj, već naš sledeći film.’ Jer ja želim da budem prisutan u procesu. Prepravili smo scenario, dopunili i ono što se desilo je da sam osam godina pokušavao da se udaljim što je dalje moguće od knjige, jer nisam želeo dva puta da pišem istu stvar, a u stvari sam se u tom pokušaju udaljavanja približio stvarnosti više nego što je to u originalnom izdanju.”
Kaže da je u scenariju sve tačnije, verodostojnije i bliže njegovom stvarnom životu, iako ništa nije dokumentaristički.
“Počeo sam otvoreno da koristim svoje priče, stvarna iskustva da bih napisao scenario. I nekako sve što je propušteno u knjizi se nalazi u novom scenariju. Vreme dela je period od dve godine, od 1988. do 1990. Didžej nije ja, klubovi nisu stvarni, nijedan lik nije stvaran. Jedina stvar koja je će biti autentična je muzika tog vremena. Ali ta fikcija će biti bliža stvarnosti nego originalno izdanje. Imam pored toga plan da uradim psychedelic projekat sa psychedelic bendom, rok bendom. Pozvali su me da sviram sa njima pre nekog vremena i odradili smo set od sedam sati. Toliko im se dopalo da su me pitali da uradimo zajedno album. I sada smo na dobrom putom da uradimo to. Takođe planiram veliki projekat za francusku filharmoniju, pa rad na radijskim emisijama koje imam. U svakom trenutku imam toliko različitih projekata za koje ljudi nikada nisu ni čuli, a koji me toliko uzbuđuju. Učiniću sve da pobegnem od laganog odumiranja, odlaska u fade out time što ću da radim jedno te isto iz godine u godinu. Viđam svuda oko sebe didžejeve koji ništa nisu promenili u poslednjih dvadeset ili trideset godina i koji rade jedno te isto i polako gube na relevantnosti i nestaju sa scene. Ali ima ih dosta koji stalno ponovo pronalaze sebe u radikalno novim projektima. Na primer Jeff Mills, on je potpuno osvežio sopstveni lik i delo kroz savremene umetnosti i u stalnoj je potrebi da bude uzbuđen novim projektima.”
Ovo me je naterao da ga pitam o recepciji u njegovoj rodnoj zemlji, Francuskoj. Poznata je njegova reputacija u svetu, ali Francuzi imaju jedan bizaran zakon u kojem se francuska muzika određuje brojem reči u pesmi koje su na francuskom jeziku. S obzirom na to da je njegova muzika mahom instrumentalna, on nikada nije zvanično priznat kao francuski izvođač, čak ni dan danas. Tu borbu vodi godinama i ona se ogleda u njegovim ranim spotovima kao što je u spotu za pesmu Flashback. Brejkovi koji su pravljeni u kojem pričaju francuski su zapravo tu da bi ispunili kvotu procenta muzike na francuskom jeziku. On mi kaže da i dalje nise francuski izvođač i da misli da ga nikada neće prihvatiti kao takvog.
“Ja sam za njih primer Francuza koji dobro promoviše Francusku u inostranstvu, ali nikada mislim da neću biti prihvaćen kao francuski izvođač. Toliko dugo se borim protiv toga da je potpuno izgubilo svaki smisao. Svake tri-četiri godine me pozovu da sarađujemo na nekom projektu i svaki put mi kažu kako su na ivici promene zakona, ali to se jednostavno nikada ne desi, tako da sam prestao čak i da pristajem na saradnje. Jednostavno sam prihvatio svoju sudbinu onakvom kakva jeste. U poslednjih deset godina su me zvali tri puta i ništa se nije promenilo.”
Možda njegova recepcija u Francuskoj nije toliko jednostavna. Iako je tamo okićen brojim prestižnim nagradama izgleda kao da je u Srbiji ljubav prema njemu mnogo veća.
Ta priča počinje u septembru 1995. godine dok je rat još uvek zvanično trajao. Svi su upoznati sa legendarnim koncertom grupe The Prodigy u decembru iste godine koji je obeležio mnoge generacije do dana danas i zbog kojeg su oni ovde uvek rado viđeni gosti, ali pre njih je u Beograd došao Loran i time bio prvi strani izvođač koji se pojavio u Srbiji od početka ratnih sukoba i to noseći kulturu koja je tada bila u povoju. U svojoj knjizi, “Elektrošok”, u desetom poglavlju naslovljenom “Can You Feel It”, govori upravo o ovom dolasku.
Tada je, zapravo, vlasnik HMK izdavačke kuće živeo i radio u Budimpešti. Odatle je bukirao ovaj nastup i on se desio u hangarima, u napuštenim industrijskim objektima na starom aerodromu na Novom Beogradu u bloku 70 i na kojem je bilo više od tri hiljade ljudi. Na neki način, svaki rejv nakon je svojevrsni eho ovog događaja. Kada sam ga upitao za ovaj događaj, skoro od reči do reči mi je ponovio segment iz poglavlja romana. Potom sam ga pitao da mi ispriča da li je video i doživeo još nešto, nešto čega možda nema u knjizi.
Loran mi kaže: “Nakon prvog značajnog rođendana proslavljenog u “ La Loco”, pošli smo za Beograd gde je F Com priređivao žurku. Zemlje istočne Evrope su do tada bile pošteđene tehno talasa, kao bivša Jugoslavija, na primer, koja je upravo izašla iz višegodišnjeg rata. Pazi, mi nikada u životu nismo videli tenkove na ulicama. Vozio nas je okolo tip koji nam je s vremena na vreme govorio: “Ne smemo ovde da se zaustavljamo”, ili: “Ovde nam nije najsigurnije da stanemo.” Tako nešto nikada ranije nisam doživeo. Mislim da nam je taj vozač bio Bosanac, jer smo imali malu turneju u po okolnim zemljama. Svaki put kada smo morali da pređemo granicu smo stajali nešto ranije i menjali tablice. Svaka komunikacija je bila prilično teška, ali bili smo mladi i uzbuđeni. Svaki put kada smo izlazili iz automobila automatski smo bili primećeni, čak i da ne izgovorimo ništa. Pokušavali smo da se uklopimo, ali to jednostavno nije bilo moguće. Celokupno iskustvo je bilo veoma čudno.”
S jedne strane smo videli sve te tenkove i ponašali se više ulično nego što smo na to inače navikli u životu, a s druge strane je sve to bilo u potpunom kontrastu celokupne ceremonije gradonačelnika koji nam je dao ključeve grada.
Kaže da mu do tog trenutka nam uopšte nije bilo jasno koliko je ovo bio značajan događaj za nas, koliko je značio ljudima.
“Kada smo otišli u Skupštinu grada ispred je bio veliki protest. Dok se čula buka sa protesta mi smo sedeli za velikim stolom u nekoj sali sa još dvadesetak ljudi za njime. Bilo je tu još nekoliko organizatora žurke, gradonačelnik i još poneko. Počeli su međusobno da pričaju, a nama su prevodili koliko je bilo moguće. Raspitivali su se kakvu ćemo muziku puštati, šta mogu od nas da očekuju, ali su nas i pitali šta mogu da očekuju da će se desiti sutradan. Osetili smo kao da smo pozvani na neki veliki sastanak koji je trebalo da pruži nekakvu nadu mladima. Zahvalili su nam se na dolasku i rekli su nam da će ovaj dolazak ostaviti veliki trag na mlade u ovom gradu. Osetili smo se veoma, veoma privilegovanim. Ne sećam se ko je sve bio tamo, ali se sećam da je klub bio neverovatan. Poslepodne smo otišli na tonsku probu na kojoj je jedan od tehničara podešavao zvuk uz Pink Floyd, “Wish You Were Here”, a unaokolo su bila neka romska deca koja su skakala, trčala i plesala uz ovu muziku.”
Kaže da mu je tom trenutku bilo jasno da se u Beogradu dešava nešto čudno, da je sve mirisalo na talas promena.
“Kad je Aurora Borealis ( Shazzov trens projekat) počeo svoj live, publika je potpuno poludela. Atmosfera je bila u punom naponu, ljudi su slavili prvu epizodu oživljavanja noćnog života u opustošenom gradu. Mrtvi pijani, tipovi su skakali na scenu nudeći nam gajbe piva i flaše nekog gustog neidentifikovanog alkohola. Erik Morand je isto tako trpeo pacifističke napade, i bio, kao i mi, pozvan da se potčini lokalnim običajima. Godinama nakon te žurke, pa čak i dan danas, s vremena na vreme mi neko pomene taj događaj. Ljudi o njoj još uvek pričaju. Danas, iz ovog ugla, mogu da merim uticaj takve žurke. Danas, više od dvadeset godina kasnije, ali tada apsolutno nisam mogao. Mi nismo znali šta znači rat. Čuo sam od svojih bake i deke šta znači Drugi svetski rat, ali nikako to ne mogu da uporedim sa onime što ste vi živeli ili bilo ko u jednoj ratnoj zoni. Ljudi kojima je to stvarnost.”
Bilo mu je potrebno mnogo, mnogo vremena da se svi ti utisci slegnu i da shvatim koliko je to bio veliki potez.
“Jugoslavija je za razliku od mnogih drugih mesta na svetu za mene bila veoma uzbudljiva za nastupe. Uvek mi je bila enigma, misterija. Ovde sam uvek bio izuzetno cenjen, o meni su se uvek dobro brinuli, a publika je bila i ostala verna. Uvek su mi pružali ljubav. Nisam nikada imao lošu žurku niti u jednoj od zemalja bivše Jugoslavije. Kad god putujem po svetu i kada me pitaju gde najviše volim da puštam uvek im kažem Japan, uvek pomenem Irsku i Belgiju, ali uvek takođe kažem Istočna Evropa. Na neki način je uvek bila posebna.”
“Priča o radiju B92 je za mene jedna od najfascinantnijih radijskih priča svih vremena. Ja sam oduvek bio čovek radija i kod mene to ima posebno mesto u srcu.”
Kaže mi da je na albumu “Unreasonable Behaviour” iz 2000. godine, pesmu “Downfall” napravio baš zbog bombardovanja Jugoslavije 1999. godine i posvetio ceo album tome.
“Ali kroz sve ove godine mi deluje kao da zasićenost i dosada u svetu elektronske muzike ovde nekako nije još uvek došla. S vremena na vreme u zapadnim zemljama mi promoteri, organizatori i vlasnici klubova govore kako se sve promenilo, kako stvari nisu kao što su ranije bile, kako više niko ne uživa u muzici kao pre, ali ja to ovde ne primećujem. Ovde toga, barem meni deluje, još uvek nema. Ili možda ja nisam doživeo takvu žurku.”
Svet muzike se toliko promenio da je morao da napiše novo, dopunjeno izdanje svog romana, “Elektrošok”. Pojavio se EDM, Berlin je postao velika tehno metropola, festivali su se promenili u potpunosti. Od promocije muzike su se transformisali u korporativne mašine za pravljenje novca, dubstep je postao mejnstrim, a u prvom izdanju nije bilo dovoljno razgovora sa muzičarima iz Njujorka, pa je proširio taj deo razgovarajući sa James Murphyem ( LCD Soundsystem), ali je takođe u suštini promišljao i jednu veliku temu za njega — kako je biti didžej sa pedeset godina kada puštaš muziku za publiku koja je više od dvadeset godina mlađa od tebe.
Počinjemo da pričamo o veoma dugim setove po kojima je poznat i rado se otvorio na tu temu, a posebno kada je u pitanju kritika sada već uveliko standardnih dvočasovnih setova i komercijalnih didžejeva koji zgrću pare o kojima do pre dvadesetak godina muzička industrija nije mogla da sanja.
“Dejvid (Geta, prim. aut.) zna veoma dobro kako da pušta muziku celu noć, veruj mi. Za druge ne mogu da govorim, ali za njega to veoma dobro znam,” kaže mi Loran.
“Ali tu postoje dve stvari: dvosatni setovi nemaju nikakve veze sa slavom, okej? Percepcija didžeja koji dobija ogromne svote novca za setove mi je oduvek bila smešna, ali opet, ako neko samo zahvaljujući svom imenu može da privuče više od pedeset hiljada ljudi i ako ta osoba ne uzme taj novac — nego drugi sigurno hoće. Neko će preko njihove grbače napraviti tu lovu. Tako da mogu sa tržišnog aspekta da razumem to, iako to nije moj fazon. To je biznis i kao takvog ga razumem. Puštanje muzike dva sata je sasvim druga stvar. Danas promoteri u cilju promovisanja žurke i prodaje karata pokušavaju u toku noći da naguraju što je više moguće didžejeva i to je nešto što mi se nikako ne dopada. To je veoma loše, ali opet, ako puštaš muziku na festivalima razumljivo je da ne žele jednog izvođača da vrti celu noć. Ali na izvođačima je da kažu da ili ne. Ja uvek više volim klubove i žurke gde mi daju barem tri sata da puštam muziku.”
Nekada sam puštao i po sedam, osam sati ali sada imam pedeset i dve godine i više mi nimalo nije jednostavno.
Kaže mi i da se sada desi da pušta po četiri sata muziku što je i dalje dovoljno dugo da stekne sliku o tome sa kakvom si osobom imao posla.
“Ali dva sata je premalo da bi se ispričala priča. Ali opet, neki izvođači su kao bendovi i nastupaju na taj način. Onda dva sata bude zaista okej. Pre nekoliko godina sam bio u Kanadi i vodio sam sina na Skrileksov nastup. Imao je jedanaest godina u to vreme, a on je bio veliko ime. Iako njegova muzika nije bila moj fazon, ipak sam imao razumevanja za taj zvuk, jer mi je bila jasna priroda dabstepa . I tamo sam video šou. Nisam video didžeja, video sam šou. On je bio šou. Bilo je dvadeset i pet hiljada ljudi, a on je izvodio sve i sve je bilo sinhronizovano. Bitovi, svetla, zvuk, dim-mašine… Bio je to šou, kao bend. Svirao je više od 80% svoje muzike, tako da je dva sata bilo sasvim okej. Za razliku od njega, ja nisam kao bend. Prvo što nemam sve to, ali pre svega zato što ja menjam repertoar svako veče. Ja nemam dva ista nastupa. Drugačija je stvar u pitanju. Tako da imaš ljude koji prave veliku lovu, ali s druge strane ja volim manje prostore, sa manjim brojem ljudi, jer tako mogu lakše da se izrazim. Što je veći prostor, to je meni teže da se izrazim.”
Kako razgovor privodimo kraju, ja sam završavao svoju drugu kafu, a on svoj čaj. Treba da se odmori i spremi za nastup na Apgradeu to veče. Za poslednju temu sam izabrao da govorimo o prirodi njegovih nastupa.
Rekao je: “Prvu pesmu uvek izaberem u desetak minuta pre nego što treba da počnem, a niti jednu pesmu nemam isplaniranu kada počnem nastup. Sada koristim USB i to meni savršeno odgovara za puštanje muzike. Razumem ako neko hoće da pušta ploče, ali ja to više ne želim, jer volim činjenicu što mogu da lupujem kad god poželim, šta god poželim i koliko god želim. Mogu da radim mnogo duže mikseve nego što je to sa pločama i to je moj način. To mi omogućava i da nosim mnogo, mnogo više muzike. Ranije, čak i kada sam radio setove od sedam-osam sati nosio bih dve kutije ploča. To bi značilo po osamdeset ploča u svakoj kutiji. Sa USB-om imam više od 1200 pesama koje su trenutno aktuelne. I to naglašavam trenutno, jer imam druge za sve ostale muzičke žanrove, podžanrove, epohe i albume. Imam ih barem deset osnovnih.”
Kaže mi da je to kao da odeš u restoran i otvoriš meni u kojem je tajlandska, vijetnamska, italijanska, meksička, japanska, francuska i sve moguće kuhinje sveta i nemaš pojma šta da izabereš.
“Nikada ne možeš da znaš šta ćeš da pustiš, jer se to osećanje javlja u trenutku. Nikada ne znaš šta će da se desi, kakva će atmosfera da bude. Tajming je tu sve. Moraš da osetiš publiku, da razumeš svoju publiku… Moraš da budeš plesač, jer ako to nisi i ako te muzika nikada nije ponela na plesnom podijumu, kako ćeš onda ti moći da poneseš publiku? Sve je u percepciji.”