Udomila sam preko 50 migranata u svome domu u prethodnih godinu i po dana

Članak je prvobitno objavljen na VICE Belgium.

Kristel iz Brisela ugostila je preko 50 migranata tokom 18 meseci, počevši od 2018. Ogroman podvig, posebno s obzirom na to da je 52-godišnjakinja sama podnela sve troškove, ako izuzmemo nekoliko donacija prijatelja i porodice.

Živeći u velikoj porodičnoj kući sa svoje dvoje dece, Kristel je razvila sistem u kome bi njeni gosti spavali na dušecima na naduvavanje u prizemlju i družili se u zajedničkoj dnevnoj sobi. Takođe bi jedan od svoja dva kuhinjska ormana napunila naimirnicama kako bi mogli sami da prave hranu.

„Kad dođu novi ljudi, prvo što bi uradili jeste da se istuširaju, operu veš, jedu i spavaju“, rekla je. „Ponekad bi spavali dva dana uzastopno, jer su bili budni pet noći.“ Mnogi su u početku imali gard, ali bi se postepeno osećali prijatnije i opustili. „Sedeli bismo za stolom i činili sve da komuniciramo delovalo je prirodno.“

Kristel se uključila u organizacije za pomoć izbeglicama još 2018. godine, deleći hranu i vreće za spavanje u migrantskom kampu u briselskom parku Makimilien. Postepeno je počela da dobija zahteve da primi ljude u svoj dom od lokalne nevladine organizacije, Plateforme Citoienne, ali njena deca baš nisu bila sigurna da li žele da u kući imaju neznance.

Na kraju je Christel odlučila da primi po dvoje migranata koji su na putu za Veliku Britaniju, na jednu ili dve noći nedeljno. Ali nakon što je prvo iskustvo prošlo dobro, njen kontakt pitao je da li može ugostiti još troje. „Na kraju, Voadosa, Ibrahim i Salomon [neki od njenih prvih gostiju] ostadoše dugoročno“, kaže Kristel.

Većina izbeglica koje su ostale s njom bile su iz Etiopije i Eritreje, i uglavnom u istoj starosnoj grupi kao i njena deca, između 16 i 29 godina. „Bili su veoma pobožni [hrišćani] i puno su se molili“, kaže.

Christel kaže da je njeno iskustvo uglavnom bilo pozitivno, ali bilo je i teških vremena. Ponekad je bila zatrpana zahtevima. „Jednom sam na Božić završila sa sedam migranata kod kuće - to je jednostavno previše ljudi.“

Troškovi njene solidarnosti počeli su da se gomilaju. Njen račun za vodu iznosio je 1.000 evra godišnje, a struja 240 evra mesečno. „Bilo je baš puno, i nikada nije bilo pomoći vlade, naravno“, rekla je. "A opet nekako i dalje shvatate kako da prođete." Prijatelji bi za nju obavljali poslove ili joj davali novac, a često bi joj davali neprodatu svežu hrana iz lokalnih prodavnica.

Na kraju je odlučila da mora da predahne. Njen telefonski broj kružio je migrantskim grupama i ljudi su se počeli nenajavljeno pojavljivati. „Nikada nismo imali vikend sami porodično“, rekla je. „Finansijski i psihološki, to je bilo previše.“

Ljudi poput Kristel, koji pružaju pomoć migrantima, zaštićeni su Deklaracijom o braniocima ljudskih prava iz 1999. godine, objašnjava nam Elisa de Pieri, istraživač u evropskom regionalnom predstavništvu Amnesty International. Deklaracija zahteva od država da garantuju „sigurno i podsticajno okruženje za branitelje ljudskih prava“, kaže de Pieri, ali pojedinci i organizacije koji pomažu izbeglicama često postaju meta zakona koji zabranjuju „omogućavanje ilegalne migracije“.

Ovi zakoni treba da preduzmu mere protiv krijumčara ljudi, ali u praksi se koriste protiv ljudi koji pokušavaju da pomognu, posebno od 2016. godine, „kada je javnost postala neprijateljska“. Prema izveštaju Amnesty International za 2020. godinu, između 2015. i 2018. godine najmanje 158 ljudi i 16 nevladinih organizacija istraženo je ili procesuirano zbog omogućavanja iregularnih migracija. Druga lista koju su sastavili novinari Open Democracy pronašla je 250 slučajeva u istom vremenskom periodu, uglavnom u Italiji, Grčkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Danskoj i Španiji. „A trend se sigurno ne menja“, rekao je de Pieri.

EU je 2002. godine pokušala da uskladi postojeće zakone protiv krijumčarenja ljudi u različitim državama članicama sa direktivom nazvanom Facilitator’s Package. Paket uključuje zaštitu za humanitarnu pomoć, ali je definiše vrlo nejasno. Pa iako su sve zemlje EU to pretvorile u zakon, ono što se smatra pravnom pomoći menja se od zemlje do zemlje.

Većina ljudi procesuiranih prema zakonima protiv krijumčarenja pomagali su migrantima na granicama svoje zemlje. Na primer, Italija je preduzela sudske mere protiv spasilačkih brodova. Francuska je procesuirala, pa čak i osudila dobrovoljce koji pomažu migrantima na njenoj alpskoj granici sa Italijom, gde bi se izbeglice izgubile, povredile i čak umrle zbog svog neiskustva sa terenom. Većina ovih presuda kasnije je ukinuta u žalbenom postupku, ali pretnja od krivičnog gonjenja ostaje vrlo stvarna.

Izveštaj Amnesty Internationala takođe detaljno opisuje slučajeve kada su ljudi imali problema s vlastiam zbog pružanje hrana i skloništa migrantima koji su već bile u zemlji. Na primer, nevladine organizacije u Kaleu zabeležile su skoro 650 slučajeva zastrašivanja policije od novembra 2017. do jula 2018. godine, uključujući neopravdane pretrage, kazne za parkiranje, provere lične karte i čak 37 slučajeva fizičkih napada.

U Švajcarskoj, koja je deo šengenskog područja slobodnog kretanja i poštuje migracione zakone EU, pastor Norbert Valei kažnjen je sa oko 900 evra zbog hranjenja i smeštaja muškarca iz Togoa. Krajem februara 2021. godine, dvojica starijih Italijana koji su pomagali migrantima koje je navodno povredila hrvatska policija stavljeni su pod istragu i izvršena je racija njihovih domova.

Kristel je rekla da je i ona imala zastrašujući susret sa vlastima. „Jednom su me zaustavili sa Ibrahimom u kolima. Otišli ​​smo po njegov telefon u policijsku stanicu u Antverpenu jer su ga policajci zaplenili. " Telefoni su važan spas za migrante, kao jedini način da komuniciraju sa prijateljima i porodicama i organizuju svoj boravak. Kristel je rekla da policija migrantima često uzima telefone, jakne i cipele kad ih zaustavi, često ne objašnjavajući zašto.

Kada su dušli u policijsku stanicu, Kristel je optužena za trgovinu ljudima i saslušavana satima. Policija je takođe tražila pristup njenom telefonu. Na kraju je uspela da raščisti stvari. Ali nakon što su je pustili, policija je navodno ipak pokušala da zadobije Ibrahima da im otkuca nekog od njegovih vodiča, obećavajući mu u zamenu pravne papire. „To je očigledno bila zloupotreba moći“, rekla je.

Iako je trend na nacionalnom nivou obeshrabrujući, de Pieri misli da institucije EU postižu određeni napredak. U decembru 2020. godine, Evropska komisija objavila je Novi pakt za migracije, koji navodi da spašavanje na moru ne bi trebalo da bude inkriminisano. „Nažalost, to nije pravno obavezujuće“, kaže de Pieri, „ali to je zvanično tumačenje načina na koji bi trebalo primeniti direktivu.“ To znači da bi ga javni tužioci u zemljama EU trebali koristiti prilikom razmatranja slučaja.

Kristel je rekla da je srećna što može da pomogne i da će sve ponoviti. „Tokom rata, Jevrejima su krijmčari ljudi pomagali, i smatrani su herojima“, rekla je. „Umesto toga, mi kao društvo imamo ovu čudnu, kolektivnu amneziju zbog nevolje migranata. Zastrašujuće je i odvratno. “