Kako je System of a Down radikalizovao čitavu generaciju metalaca

Toxicity, album koji je definisao karijeru benda System of a Down, otvara nepokolebljiva kritika američkog zatvorsko-ndustrijskog kompleksa i rata protiv droga. Napisana od strane pevača Serđa Tankijana i gitariste Darona Malakijana, “Prison song“ je delimično inspirisana i Malakijanovim sopstvenim iskustvom i šire opisuje začarani krug u kome sitni prestupi vezani za drogu dovode do masovnog utamničavanja crnih i latino ljudi u profitnim ustanovama.

U jednom trenutku, Tankijan jednostavno citira analizu stručnjaka – „Sva istraživanja i uspešne politike protiv droge pokazuju da treba više raditi na lečenju / I smanjiti represivne mere, u isto vreme ukidajući obavezne minimalne kazne – naglasivši citat svojim retko korišćenim, ali ekstremno efikasnim „smrtnim urlikom“. Te iste činjenice će biti temeljno proučene u moćnom dokumentarcu Ave DuVernej iz 2016, 13th, koji raskrinkava zatvorsko-industrijski kompleks kao produžetak ropstva omogućen rupom u zakonu upisanom u Trinaesti amandman.

Tokom školovanja u Americi, nećete naučiti skoro ništa o zatvorskom sistemu u toj zemlji – kao recimo što nećete ni o kolonijalizmu u Britaniji. S toga je mnogim mladim ljudima koji su odrastali tokom prve decenije dvehiljaditih, a posebno belim tinejdžerima koji su imali manje iskustva s takvim stvarima, „Prison Song“ otvorila oči. Teško da je u pitanju prva pesma koja se uhvatila u koštac sa tim pitanjem. Public Enemy, NWA, Fugees, A Tribe Called Quest, Džil Skot-Heron, Bob Marli, i bukvalno stotine crnih uzmetnika su u raznim žanrovima pisali o tome decenijama. Ajs Tijev bend Body Count je 1992. čak na kraju i skinuo „Cop Killer“ sa svog istoimenog debi albuma, zato što se podigla prevelika prašina (koju je podigao Džordž V. Buš lično, ni manje ni više), da su policijske organizacije širom SAD pozivale na bojkot izdavača ovog benda i uklanjanje albuma iz prodaje.

Jasno je da „Prison Song“ nije prva pesma nekog velikog metal benda koja stvari prikazuje onakvima kakve jesu, ali jedinstveni uslovi njenog pojavljivanja su je katapultirali u prve slojeve kolektivne svesti, u doba kada su top-listama harale apolitične poruke. Osim što iznosi gole istine na najživopisniji i najdostupniji način primenjen na metal, „Prison Song“ takođe otvara i album koji je izašao tačno nedelju dana pre 11. septembra.

Sa brutalnim zvukom i britkim komentarima o masovnom utamničenju, policijskoj brutalnosti, narkomaniji i (nažalost) grupnom seksu, Toxicity je 44 minuta fluidnog krljanja i antifašističke politike, donešenih tonom koji se klati od sirovog besa do apsurda. Masna produkcija Rika Rubina, probadajući gitarski rifovi, bliskoistočnjačke melodije i gomila zajebanih neparnih ritmova. System of a Down je privukao pažnju globalne publike time što je bio i besan i zabavan, koliko je to bilo moguće u doba kada su svi bili nadrkani i željni eskapizma, oduška, ili i jednog u drugog. Nekoliko izvora – uključujući i knjigu Endija Grinvolda iz 2003, Nothing Feels Good – takođe je pripisalo komercijalnu čar emo pokreta 11. septembru, kada uzmemo u obzir njegov uticaj na osnivanje benda My Chemical Romance. A poenta je sledeća: politička klima u ranim dvehiljaditim je doprinela pojavi mnogo intenzivne muzike koja u nekom drugom slučaju možda ne bi ušla u mejnstrim.

Toxicity je u danima nakon 11. septembra izbio na prvo mesto Bilbordove top 200 liste, uprkos činjenici da je njihov srazmerno apstraktni prvi singl, „Chop Suey!“, bio jedan od 165 pesama koje su posle napada bile privremeno zabranjene na radio-stanicama u SAD, zbog toga što su „tekstualno diskutabilne“ (među njima su se nalazile i „Learn to Fly“ Foo Fighters, „In The Air Tonight“ Fila Kolinsa i „Bodies“ Drowning Pool.).

Da budemo fer, nije teško shvatiti zašto je bilo oklevanja po pitanju puštanja pesme u kojoj se nonšalantno koristi fraza „samopravedničko samoubistvo“, u atmosferi posle najsmrtonosnijeg samoubilačkog terorističkog napada u istoriji Amerike. Ali ipak, „Chop Suey!“ je izašao mesec dana ranije. To je bio jedini singl koji je objavljen pre izlaska albuma (Sećate li se tog modela?), koji je prve nedelje imao neprevaziđenu prodaju. Iako je retko puštan na radiju, video-spot su neprekidno vrteli na muzičkim TV kanalima kao što su MTV2 i Kerrang!, zajedno sa singlovima izrazito političnih metal bendova kao što su Rage Against the Machine i Rammstein. U novembru 2002, Toxcity je dostigao trostruki platinasti tiraž.

Kombinujući avangardnu teatralnost sa konkretnim komentarima tipičnim za post-sovjetske proteste (svi članovi benda su jermenskog porekla), muzika System of a Down je bombastična, razuzdana i zabavna koliko god je to moguće kada pevaš o samoubistvu. Ako ćemo da deklamujemo statističke podatke, možete slobodno da stisnete zube. Kasnija izdanja – Steal This Album!, Mezmerize i Hypnotize, koje su odštancali između 2002. i 2005. – direktno će se baviti ratom u Iraku, kroz pesme kao što su „Boom!“ i „B.Y.O.B“. Ali Toxicity se sa svojim širim meditacijama o strukturnoj nejednakosti i zapadnjačkom nasilju pojavio u pravom trenutku. U kontekstu aktuelnih događaja i u rukama voljnih, postao je manifest; okvir, posebno za mlade ljude, da shvate takozvani rat protiv terorizma koji je brutalno – i nelegalno – eskalirao u godinama koje su usledile.

„To je možda simptom odrastanja u takva vremena, ali System of a Down me je naveo da o ratu razmišljam veoma ozbiljno“, kaže Aleks, 26, kome su kada je imao oko šest godina ovaj bend otkrila dvojica starije braće. „Bio sam stvarno mali, pa mi političnost na prvom albumu nije bila toliko očigledna – jednostavno sam mislio da su kul, zato što su moja braća mislila da su kul. Ali Toxicity i Steal This Album! su tako britki. Jednostavno su govorili: ovi ratovi su loši, ljudi umiru, i to je loše. To je bilo nedugo posle 11. 9, pa sam definitivno to mogao da povežem sa aktulenim događajima“.

Sa šest godina je možda teško ukapirati pesme o genocidu u Jermeniji („P.L.U.C.K.“, „Holy Mountains“) i Čarlsu Mensonu („ATWA“), ali skoro svi koje sam intervjuisala su se, na nekom nivou, povezali sa System of a Down kada su imali jednocifren broj godina. Kada je imao sedam godina, Rajanu je ujak poklonio narezane diskove Toxicity i „Fat Lip“ grupe Sum-41. Danas, u svojoj 27. godini, on se živo seća kako je „otpanjivao ’Jet Pilot’ na svom diskmenu, na zadnjem sedištu auta, na putu ka Tenbiju“, što je jedna od najkarakterističnijih rečenica za prvu deceniju dvehiljaditih koju sam ikada čula.

„Tekstualni sadržaj sam počeo da kapiram kako treba tek kada sam bio u ranim tinejdžerskim godinama“, objašnjava Rajan. „System of a Down i Toxicity su me subliminalno naučili čitavu gomilu sranja koja sam kasnije proučio, kao što je obavezna minimalna kazna, afera Iran-Kontra, industrijski zatvorski kompleksi i, naravno, genocid u Jermeniji. Oni su bili jedan od prvih bendova o kojima sam želeo da saznam SVE, na forumima i Vikipediji, i da shvatim o čemu se tu sve radi“.

Slično njemu, Fredi, 26, je prvi put video spot za „Chop Suey!“ kada je imao osam godina. „Isprva me je privuklo to što su mi delovali otkačenije nego većina bendova na koje sam počinjao da se ložim u to doba, a ja sam definitivno bio dete koje je cenilo otkačenost“, kaže mi on. „Zapravo sam prvo kupio disk benda Disturbed, ali mi ga je tata konfiskovao zbog psovanja. Srećom, smesta mu je bilo krivo, pa je rekao jednom svom kolegi da mi nareže disk Toxicity – neverovatno je da je nedoslednost u roditeljstvu mog oca dovelo do toga da ja postanem komunista“.

Za učitelja Džona*, inicijacija je došla malo kasnije, ali je ostavila jednako jak utisak. „Jasno se sećam kada sam skinuo ’B.Y.O.B.’ sa LajmVajera, kada sam imao 11 godina“, kaže on. „Kako sam morao da čekam celu noć da se skine, sutradan je pustio, a onda čuo stih, ’ZAŠTO SE PREDSEDNICI NE BORE U RATU, ZAŠTO UVEK ŠALJU SIROMAŠNE?’, i jednostavno pomislio, ’O, sranje, stvarno, zašto to rade’“?

Zajedno sa drugim uticajima, Džon je u tinejdžerskim godinama zaista počeo da se interesuje za radikalnu politiku, da svira u „uradi sam“ bendovima, i da se generalno više aktivira u politici. „Međutim, trenutak kada sam čuo ’B.Y.O.B.’ je toliko jasan u mom sećanju da se zaista na neki način pitam koliko je uticao na moja sadašnja uverenja“, razmišlja on. „Verovatno mnogo“.

Kažu da su deca nepogrešiv detektor za sranja, što bi moglo da objasni zašto je System of a Down – grupa četiri jermenska Amerikanca sa neispoliranim pesmama o korupciji, u ključnom trenutku u političkoj istoriji, okružena morem tridesetogodišnjaka u širokim bermudama, koja pokušava da sruši rekord u broju izgovorenih psovki u jednoj pesmi – toliko odjeknula. Jednako tome, to je takođe generacija klinaca koje su poslali ranije kući iz škole, dok su se kule bliznakinje rušile na vestima, i koje od napada možda nije ni delio ekran televizora – pa možda i to ima neke veze.

„Čak su i njihove stvari koje su protiv vlasti govorile uopštenije delovale ozbiljnije i nepatvorenije od pesama drugih bendova“, kaže Fredi. „Kada sam prvi put čuo Freda Darsta iz Limp Bizkit kako urla o tome da mrzi vlast, moja reakcija je bila nešto poput, ’Brate, ovaj tip je lud!’, i to je negde bilo sve. Ali Serđ Tankijan je delovao kao da barata svim činjenicama, nije u pitanju bila samo slepa agresija – on bukvalno na nekoliko mesta citira statističke podatke! Kao klincu mi je bilo jasno da tekstovi System of a Down sadrže više ideoloških smernica nego tekstovi drugih bendova“.

Tokom poslednjih par godina je došlo do delimičnog oživljavanja System of a Down na Tviteru, sa ljudima u dvadesetim i tridesetim godinama koji polušaljivo masovno postavljaju objave o tome kako su ih bendovi kao što su System i Rage Against The Machine „radikalizovali“ dok su išli u školu (pretražite „system of a down radicalised“ na Tviteru, i gledajte talas nostalgije i komentara o aktuelnim događajima). To možda više govori o naivnosti tog vremena više nego o bilo čemu drugom, kada je jedan bend ili umetnik – politizovan ili ne – mogao da ostvari jedinstveniji uticaj, zato što je bilo manje stvari koje nam odvraćaju pažnju. Ali ljudi su skloni da se veoma živo i jasno sećaju svojih prvih susreta sa ovim bendom, što sugeriše da ipak postoji veza između artikulisanih političkih stavova benda i sadašnjih individualnih stavova njegovih fanova.

„Početkom dvehiljadedesetih je postojao trenutak kada smo moji prijatelji i ja ponovo otkrili Toxicity i neprestano ga slušali“, kaže VICE-ova astrološkinja Rendon Rouzenbom, koja takođe odmalena voli System of a Down, i čija ljubav za njih nije prestala kada je odrasla. „Takođe smo i samo njih pevali na karaokama. Moja najbolja prijateljica je bila istoričarka (neka počiva u miru), i držala je njihov disk u kolima. Vozikale bismo se po gradu, puštale taj album najglasnije moguće, u Nju Orleansu, u Luizijani, koja ima najvišu stopu zatvorenika po glavi stanovnika u SAD. Nije slučajnost što je luka Nju Orleansa bilo mesto kroz koje su su svi porobljeni ljudi morali prvo da prođu. Tekst pesme ’Prison Song’ mi uvek otvori treće oko, svaki put kada je čujem, bez greške“.

System of a Down nisu objavili mnogo nove muzike od 2005, raštrkavši se po raznim ideološki nedoslednim solističkim projektima. Bend više ne zauzima prostor u mejnstrimu, i neverovatno je da su i dalje u stanju da borave u istoj prostoriji dovoljno dugo da bi nastupali uživo. Prošle nedelje, bubnjar Džon Dolomajan se pridružio Nirvaninom Kristu Novoseliću u nepotrebnom horu hvalospeva za reakciju Sjedinjenih Država na proteste Crni životi su bitni, nazvavši Donalda Trampa „ najvećim prijateljem manjina“. U međuvremenu, Serđ Tankijan je bio zauzet pozivima predsedniku da podnese ostavku. „Trči, Doni, trči u svoj bunker“, napisao je na Instagramu.

Ovo je izazvalo pomešane reakcije. Tokom prošle nedelje, Tankijanove stranice na društvenim mrežama su bile preplavljene komentarima fanova koji traže od njega da urazimi Džona, ali su bile jednako pune komentara fanova koji od njega traže da umukne i svira hitove. Ista stvar se ove nedelje dogodila i sa Rage Against the Machine, kada su njihovi fanovi koji su desničari „ shvatili“ kakav je njihov politički stav, kada su počeli da postavljaju objave podrške protestima Crni životi su bitni. „Poslednja stvar koju želim da čujem dok slušam muziku su politička sranja“, rekao je neko, u sada obrisanom tvitu.

Pomislili bismo da bendovi koji u svojim nazivima sadrže reči „sistem“ i „mašina“ privlače fanove sa donekle istog kraja političkog spektra. Kao što Aleks ističe, „Serđ nije suptilan čovek. U video spotu za ’ Empty Walls’ se igraju deca, ali u stvari izvode događaje od 11. septembra“.

Mada, u retrospektivi, politička kohezija unutar samog benda nikada nije ni postojala. Kao što je muzički kritičar Saša Gefen 2018. napisao na Pičforku, u osvrtu na Toxicity: „System of a Down je okupljao fanove koji su ili usvajali njihove radikalne poruke, ili ih lako ignorisali. Priđite im sa političkim patnjama, i naći ćete platformu za taj bol. Priđite im sa određenijim ličnim strahovanjima, i otići ćete jednako zadovoljni“.

Aleks opisuje System of a Down kao „munju u boci“ – nisu u stanju da rade zajedno, a odvojeno nisu ni izbliza toliko dobri. Ipak, veliki broj slušalaca je prihvatio bend u jedinstveno doba nemira i nasilja. Mnogo toga se dogodilo u periodu između 2000. i 2005. „Četvrte ili pete godine sam za domaći zadatak napisao pesmu koja je u suštini bila plagijat pesme ’Boom!’, o tome kako je pogrešno što trošimo ogromne pare na bombe, a gomila dece gladuje“, kaže Aleks. „Sećam se da je njihova muzika učinila da osetim da je pacifizam važan“.

„Kada su izašli Mezmerize i Hypnotize, kupio sam svaki album i bio opsednut čitanjem tekstova, ali kada sada razmislim, bilo je tu svega i svačega“, kaže Fredi. „Mislim da su Daronovi skorašnji radovi i Džonova podrška Trampu dokaz da nisu sva četiri člana bila politički pismena – ali glavna stvar koju sam pokupio je antiratni stav, koji je delovao iskrenije nego kada su to radili bendovi kao što je Green Day. Možda je zbog konteksta jermenskog genocida delovalo kao da System of a Down ima veću težinu, ali njihova muzika je bilo prvo što me je navelo da razmislim da li kod tih sukoba postoji još nešto osim toga da je u pitanju borba ’dobrih protiv loših’“.

„System of a Down je definitivno oblikovao moje političke stavove i izložio me velikom broju stvari za koje inače ne bih saznao, u uzrastu u kome sve upijaš“, slaže se Rajan. „Doduše, jebeš Džona“.

*Imena su izmenjena zbog zaštite privatnosti pojedinaca.

Članak je prvobitno objvljen na VICE UK.