Gašenje interneta ne pomaže da se suzbiju protesti

Kada je hiljade Belorusa izašlo na ulice prošlog meseca, vlasti su delimično blokirale pristup internetu širom zemlje. Ako je to bio potez zamišljen da saseče demonstracije, nije bio uspešan u tome. Ogroman broj ljudi je i dalje protestovao sledećih nedelja, zbog pokušaja predsednika Aleksandra Lukašenka da zadrži vlast.

Tokom prethodne decenije, režimi širom sveta su se sve više navikavali na to da mogu da prosto isključe internet, naizgled jednostavno prekidajući napore aktivista da komuniciraju i organizuju se međusobno. Ali, istraživanja pokazuju da taj pristup, kao i u Belorusiji, retko kada daje rezultate. Štaviše, nekada se čak obije o glavu, izazivajući duže i nasilnije demonstracije.

“Retko kada vidimo da je isključivanje interneta praćeno jasnim padom broja protesta”, kaže Jan Ridzak, istraživač-analitičar u Ranking Digital Rights, neprofitnoj organizaciji koja promoviše građanske slobode.

U nedavno objavljenoj studiji, Ridzak i njegove kolege su dokumentovali šta se dogodilo sa protestima u afričkim zemljama kada su vlade ukinule internet ili cenzurisale njegove delove, kao što su društvene mreže.

Istraživači nisu uspeli da nađu uzročni efekat, na primer, da pokažu da su ukidanja interneta uvek povezana sa pojačanim demonstriranjem, ali nisu našli ni dokaze da je to efektna mera za gušenje pobune. r

Na primer, gašenje društvenim mreža u Etiopiji u decembru 2017 “uopšte nije uspelo” da umanji proteste izazvane međuetničkim tenzijama, pišu atuori. Zapravo se dogodio porast sukoba dok nije bilo društvenih mreža.

U studiji su korišćeni podaci o lokacijama protesta i da li su protesti smatrani nasilnim ili ne, ali istraživači nisu imali pristup detaljnim informacijama o broju prisutnih demonstranata niti u kakvom su obliku bile njihove aktivnosti na mreži pre isključivanja interneta ili društvenih mreža.

Razumevanje ovoga je ključno za objašnjavanje otpornosti protesta u svetlu prekinutih komunikacija, smatra Debora Braun, stariji istraživač i borac za digitalna prava pri organizaciji Hjuman rajts voč.

Konačno, dodaje one, tehnološke intervencije imaju malo šanse da ućutkaju aktiviste: “Time se ne menja ništa fundamentalno po pitanju toga šta ljudi žele - a žele da im se glas čuje, tako da neće ostati kod kuće prosto zato što sada ne mogu da komuniciraju preko neta”.

A, kao što napominje Ridzak, mobilizovane grupe će verovatno naći inovativne načine da adaptiraju svoje komunikacione strategije dok su pod stresom. U slučaju Belarusije, na primer, protestanti su se okrenuli korišćnju VPN-a kako bi održali pristup društvenim mrežama, a koristili su Telegram za komunikaciju kada su prekidi na mreži onemogućili rad određenih aplikacija kao što je WhatsApp.

Ali, ako gašenje interneta ne zaustavlja prosteste, onda se moramo zapitati: zašto vlasti to uporno rade?

To je često “taktika kad sve drugo propadne” kaže Džos Vrajt, stariji istraživač na Oksfordskom Internet institutu. Ali takva strategija je takođe veoma nerafinisana, dodaje, pošto može da proizvede glasine i dezinformacije kroz druge kanale - sa nepredvidivim posledicama.

Ryidzak je saglasan: “Radi se o stvaranju atmosfere straha i nesigurnosti”. Kao gruba demonstracija sile, ukidanje interneta može da pojača dožoivljaj haosa u društvu, čime se stvara fluidna situacija za koju se vlasti možda nadaju da će ići njima na ruku.

Ali podaci ukazuju na to da, uglavnom, ne ide tako.