Fotograf koji čini da dejting izgleda kao pravi pakao
Fotografija

Fotograf koji čini da dejting izgleda kao pravi pakao

Umetnik Robert Hikerson čini da onlajn dejting izgleda kao „Šou nakaza 2“.
1.11.17

Koristeći vizuelni jezik filmova strave i užasa iz sedamdesetih godina, umetnik Robert Hikerson istražuje užasavajući pakao u koji se romansa pretvorila u doba aplikacija. Bezbrojni propali sastanici koji nikuda nisu doveli su mu dojadili. Ali jednom kada je Hikerson otkrio da jezik nasilja kojim se služe reditelji u rasponu od Darija Argenta do Džordža Romera odgovara onome što pokušava da prenese, shvatio je da može da transformiše svoja osećanja usamljenosti i otuđenja u slike užasa i katarze.

Reklame

Hikerson je na ovim slikama radio dobar deo godine, i projekat koji je bio samo dnevnik uzdigao je do nivoa izazova, potrudivši se da slike izgledaju bolje, stvarnije, pa čak i apsurdnije. Vremenom je ušao u lik Adama, koji je amalgam svih batica koje bivaju ubijene u prvih pola sata nekog horor filma. Ali umesto da bude uplašen, Adam kuka oko svog ljubavnog života.
Loši dejtovi nisu kraj sveta, iako ponekad tako deluju. Razgovarala sam sa Hikersonom o nekim od ovih susreta i o tome u koga će se maskirati za Noć veštica.

VICE: Horor ume da bude polarizujući žanr. Kako opravdavaš upotrebu nasilja i krvi u svojim radovima?

Robert Hikerson: Kada sam započeo rad na ovom serijalu, više me je zanimalo mogu li to da izvedem ili ne, mogu li da napravim realističnu prostetiku i prizore strave i užasa. Uvek sam voleo horor, naročito onaj rani, koji je bio kemp, koji ume da bude i urnebesno smešan i uznemirujući. Dugo sam se kanio da uradim tako nešto. Mislim da horor, za razliku od drugih žanrova, ima veći potencijal za direktniju alegoriju – kada unutrašnji demoni mogu da postanu stvarni demoni koje možeš da vidiš i imaš posla s njima.

Bio sam povređen nakon što sam se zabavljao sa nekim osobama, i želeo sam to da eksternalizujem na apsurdan i ekstreman način. Odlučio sam se da koristim jezik strave i užasa, ali da prikazujem samo posledice, a ne ono što ih je prouzrokovalo. Sve proteze sam pravio od papira i pene koja se širi, pa kosti i rane deluju veštački. To sam uradio da bih potcrtao apsurdnost, i igrao se sa tim humorom. Ali ipak postoji ta rastrzanost oko toga kako je subjekt stradao. Takođe mislim da mi stalno gledamo slike nasilja, i da smo otupeli na njih. Tako da mi je imalo smisla da o nečemu tako beznačajnom kao što su slomljeno srce i frustracija govorim preko nečega tako ekstremnog i krvoločnog.

Koje paralele povlačiš između lošeg dejta i klasičnog filma strave i užasa?

Mislim da tu postoji ceo aspekt toga kada se nađeš u situaciji sa nekim koga misliš da poznaješ, a koji podseća na užas. Međutim, ja pokušavam da shvatim da li horor može da posluži kao jezik koji ima sopstvena pravila i konvencije. Mislim da proces zabavljanja može da bude zaista frustrirajući kada je dobro, ali dosadan kada je loše. Želeo sam da upotrebim jezik horor filmova da bih razmotrio proces upoznavanja sa neznancima i provođenja vremena s njima, i samoprekor i sumnju koja dolazi sa spoznajom da oni ne žele da provode vreme s nama.

Reklame

Koji je bio najstrašniji dejt na kome si bio?

Najgori dejt na kome sam bio je bio sa osobom koja bukvalno nije imala nikakve hobije niti interesovanja. Čitavo vreme koje smo proveli komunicirajući preko interneta ili uživo sam proveo predlagajući joj stvari koje bi mogle da je zainteresuju.

Koje si filmove gledao i na koje reditelje si se ugledao radeći na ovome?

Kada sam započeo rad na ovom projektu, na mene je veliki uticaj imala Suspirija Darija Argenta. To me je zainteresovalo za italijanski horor film, naročito za Argentov rad i rad Marija Bave. Takođe sam se ugledao na Džordža Romera, posebno na filmove kao što je Šou nakaza – njegova upotreba svetla je neverovatna. Što se te oblasti tiče, takođe sam proučavao i plakate za horor filmove, koji se pomalo vraćaju. Posteri za Noć straha i Oči bez lica su neverovatni i imaju vizuelni kvalitet koji sam pokušao da dočaram u ovom serijalu.

Pored filmskih reditelja, stvarno sam proučio rad Su de Ber, koja mi je bila neverovatna inspiracija. Odlepio sam na njene ranije krvave fotografije, zbog načina na koji je koristila praktične efekte, i jednostavno, zbog njihove duhovitosti. Osim toga, ljudi ne shvataju njen stav, u kontekstu lepih umetnosti, zbog čega je to zanimljiva nova teritorija.
Takođe sam gledao i radove Marka Rotka, zbog inspirativnog kolorita, zato što je modernizam toliko etabliran i suvoparan. Pomislio sam da bi bilo duhovito zasnivati radove strave i užasa na njemu.

Zašto fotografije, a ne film?

Dopada mi se ideja da snimim horor film, ali kada je ovaj projekat u pitanju, zaista nisam bio zainteresovan za narativ. Ovde se više radi o tome da zatekneš posledice, nego o tome da prisustvuješ činu nasilja. Nisam želeo da stvorim negativca, zato što se ovde stvarno ne radi o tome. Radite se o tome kako se osećaš kada te neko šutne i kada otupiš. I kada si sav krvav.

Reklame

Šta misliš, kako se horor promenio od sedamdesetih godina, bilo nabolje, bilo nagore?

Mislim da su se američki horor filmovi u sedamdesetim godinama više bavili političkim previranjima, ali putem ekstremnog nasilja. Mislim da smo se vremenom pomalo pogubili u obilju nasilja. Nemoj pogrešno da me shvatiš, ja volim kada je krvožednost pomalo kemp, ali kada sve previše počne da liči na horor porno, kada ima ekstremnog nasilja bez ikakvog razloga, to mi postane dosadno. Nakon brilijantnog Novog francuskog ekstremizma, bombardovali su nas navalom američkih rimejkova i prežvakavanja, koji su za cilj imali samo da šokiraju, bez isticanja društvenog komentara (a u nekim slučajevima, bez društvenog komentara kao takvog). Mislim da smo svedoci povratka društveno motivisanog horora, što je veoma uzbudljivo.

Hoće li se tvoj alter ego, Adam, pojaviti za Noć veštica?

[Smeje se] Ne, Adam se neće pojaviti za Noć veštica. Trenutno je u delovima.

U šta ćeš se maskirati?

Za Noć veštica želim da budem Jovanka Orleanka iz veb serije Zhe Zhe. Ona je muzičarka koja je bila u grobu i ustala iz njega, i sada stvarno želi da se usredsredi na svoju muziku. U suštini, ona je ultrakul.

Šta je sledeće za ovaj projekat?

Trudim se da napravim dovoljno ovih radova da objavim knjigu, i nadam se da ću organizovati izložbu. Želim da napravim veće i detaljnije scene, i detaljnije rekvizite. Mislim da ovde postoji potencijal za neke pokretne slike, ali to zaista zavisi od toga šta će se događati naredne godine. Ono što zasigurno znam je sledeće: biće krvi.

Reklame

Robert Hikerson je umetnik i fotograf stacioniran u Njujorku. Njegov rad možete da pratite ovde .