Zašto bacamo petarde?

Ne mogu da nakačim sebi oreol oko glave i kažem da nikada nisam bacao petarde ili eksperimentisao sa sitnom pirotehnikom. Kao i većina mojih vršnjaka, i ja sam bacao petarde, krišom ih nabavljajući od lika koji je stajao pored ulaza u školsko dvorište i imao tu sposobnost da u džepu od jakne izbroji petarde i da vam tačno onoliko koliko ste tražili.

Moja generacija se previše glupirala sa tim sranjima. Drugari su znali da prepolove petardu i zapale samo barut, napravivši tako nekakvu mini baklju, ili bi je uhvatili za sam kraj i pustili da im eksplodira u rukama. Neki su imali hrabrosti da nagaze i tako “priguše eksploziju”, dok su najveći pirotehničari dezodoranosm prskali svežanj od pedeset petardi, kako bi bili sigurni da su se sve zapalile i častili nas prisutne rafalnom paljbom.

Svi smo znali da opasnost postoji negde u vazduhu, ali kao da nismo bili svesni, jer se srećom nikome nije desilo ništa loše. Ali petarde mogu da budu stvarno opasne. Mogu da eksplodiraju u rukama pre nego što uopšte stignete da ih bacite, a opekotine lica i šaka, oštećenje vida i sluha predstavljaju najčešće su povrede koje petarde mogu da izazovu.

Čak i kada bi bili potpuni mizantropi ili mazohisti, pa nas baš briga šta može da se desi ljudima u našoj okolini i nama samima, mogli bi makar da obratimo pažnju na pse kojima petarde smetaju mnogo više nego tom džangrizavom komšiji koji je legao još u pola 11.

Državna sekratarka u MUP-u Biljana Popović Ivković izjavila je da će kazne za upotrebu pirotehničkih sredstava biti pooštrene izmenom zakona. Kazne će biti povećane na visinu od 50 hiljada do 100 hiljada dinara. Što se maloletnika tiče, za njih će odgovornost snositi roditelji koji će ili platiti kaznu ili obavljati društveno koristan rad.

I pored svih objektivnih razloga i upozorenja, mi nastavljamo da bacamo petarde. Iznova i iznova. Krenemo nekih mesec dana pre, a završimo mesec dana posle Nove godine. I to završimo smoreni, jer kao, ispucali smo sve, ne nabavljaju se tako lako više.

Sad kapiram koliko je bacanje petardi besmisleno. Besmisleno je zato što se apsolutno ništa ne dešava. Vatromet može makar vizuelno da bude interesantan i traje neko vreme. Ovo bude gotovo u roku od jedne sekunde i jedino se napravi buka.

Ali to kao klinac nisam kapirao.

Kako bih otkrio misteriju zbog čega klinci svake godine žele da ponavljaju jednu te istu besmislenu radnju, kontaktirao sam Anđelu Zlatković, defektološkinju i specijalnu pedagoškinju iz psihološkog savetovališta Ekvilibrijum.

VICE: Šta toliko interesantno klinci vide u bacanju petardi?

Zlatković: Evolutivno smo predisponirani za to da jak zvuk izaziva urođenu reakciju straha, dok je strah povezan sa adrenalinom koji nas uzbuđuje. Budući da opasnost od petardi ne opažamo kao dovoljno jaku (naročito ne oni koji ih bacaju i znaju kada će pući), osećanje uzbuđenja je dominantnije. Tu je još i propratni svetlosni efekat koji simbolizuje određenu svečanost, pa sve to kod dece i mladih izaziva određeni audio-vizuelni doživljaj, kao i prskalice, vatromet, i slično.

Da li kroz taj čin manifestuju agresiju, radoznalost ili nešto treće?

Bacanje petardi je uglavnom čin tradicije. Kod nas je običaj da se bitni događaji obeležavaju glasnim zvucima i pucanjem, i to je ponašanje koje i deca usvajaju kao prihvatljivo od ranog detinjstva. To je i čin kojim se manifestuju pripadnost grupi vršnjaka i zajedništvo. Oni zajedno eksperimentišu i tako se zbližavaju, pa se tu može govoriti o faktoru radoznalosti. To je posebno izraženo kod dečaka. Zatim, dok bacaju petarde oni dobijaju na važnosti, skreću pažnju na sebe, osećaju se odraslo jer rade nešto opasno, i izazivaju strah kod mlađih drugara i/ili devojčica. Tu se može govoriti o agresivnoj crti.

Prema zakonu, roditelj je odgovoran i snosiće posledice ukoliko dete baca petarde, ali kako klincima skrenuti pažnju?

Deci treba skrenuti pažnju na to da su petarde opasne i da nose sa sobom određeni rizik, iako su oni često uvereni da do povreda dolazi jako retko. Na edukaciji treba raditi na više nivoa: u porodici, školi, putem medija. Trebalo bi i MUP da organizuje predavanja u školama na tu temu pred sezonu praznika. Treba raditi i na razvijanju empatije kod dece kako bi lakše prepoznavala strah kod drugih - kod male dece, starijih osoba, životinja… Dodatno, u svrhu prevencije, trebalo bi povećati cene i akcize na pirotehniku, kada se već ne primenjuju zabrane uvoza i strože kontrole i sankcije za prodavce.

Šta sa roditeljima koji odobravaju deci bacanje petardi?

Trebalo bi da roditelji, osim svesti o rizicima, imaju i razvijenu sliku o tome da ukoliko ne uspostave jasne granice što se tiče bacanja petardi mogu biti strogo novčano kažnjeni, a to bi se postiglo jedino primenom Zakona koji i postoji. Ukoliko i nemaju ništa protiv ,,pucnjave'', trebalo bi da detetu dozvole da baci par petardi u njihovom prisustvu, pod njihovom kontrolom i tamo gde nema gužve i nikog ne ugrožavaju. Tako će, donekle, kod deteta eliminisati faktor uzbuđenja i potrebe da se radi nešto opasno odraslima iza leđa.

Još na VICE.com:

Budale svuda bacaju petarde za Božić

Da li treba da se plašim eksplozije mobilnog telefona

Pitali smo doktorku da li je dovoljno kupati se jednom nedeljno