Armagedon zvani - navijati za i protiv Hrvatske u Srbiji

Iskreno mi je žao što Srbija nije dogurala dalje na ovom Svetskom prvenstvu u fudbalu. Pored toga što imamo jednu simpatičnu grupu momaka, među kojima ima dosta onih koji se smatraju mladim i talentovanim, glavni razlog što žalim je to što bismo bili lišeni ove besmislene histerije koja se odnosi na nastupe reprezentacije Hrvatske.

Najgore od svega je što svi imaju potrebu da kažu da li navijaju za ili protiv Hrvata. Sada sam i ja jedan od njih. Samo medijsko potenciranje ovog pitanja kroz razne ulične i online ankete koje je započeto čim su naši ispali sa Mundijala nagoveštavalo je armagedon kojim smo izloženi.

Odmah da se razumemo, taj atak na mozak ne stiže od ljudi iz Hrvatske, nego Srbije.

Tri kategorije ljudi u ovoj priči nikako nisu problem. Pre svega su to naravno navijači Hrvatske, da ne kažem Hrvati. Oni, gde god da su na planeti, pa i u Srbiji treba da budu srećni, ponosni, luduju, navijaju i piju do iznemoglosti.

Druga kategorija ljudi su oni koji fudbal prate na nivou fudbalske igre. Oni koji zaista vole fudbal, oni koji su “verovali u Luku Modrića (za one iz treće kategorije – to je onaj najružniji, mršavi što igra genijalno) i držali ga u svom timu fudbal menadžera ili fentazija još “davno”, “pre svih”. Ili pak oni što “mrze” Hrvatsku zbog toga što im je Mandžukić oborio tiket u kladionici onog čuvenog vikenda.

Treća kategorija je najbrojnija. To su ljudi koji prate fudbal svake četiri godine. Ljudi koji kao i veći deo planete ima pametnija posla u međuperiodu od klupskog ili reprezentativnog fudbalskog prepucavanja. Oni koji na Mundijal gledaju kao na dodelu Oskara ili Evrovizuju, prosto ZAM (Zabavu miliona).
Njihovi motivi za navijanje za neku reprezentaciju su obično vrlo iskreni i normalni – navijanje za autsajdera, za one koji imaju lepše dresove, za tim koji ima nekog kultnog igrača ili lepog golmana. Ali realno, najčešči razlog izbora nekog tima za koji će treća kategorija navijati ovih mundijalskih dana je želja da se bar na neki način bude deo spektakla.

Oni koji mene zapravo užasno nerviraju su ljudi koji u Srbiji trenutno strastveno navijaju protiv ili za Hrvatsku. Jer ta strasvenost otkriva pogrešne motive.

Nisu isti, ali nisu ni mnogo različiti.

Ovi koji mrze hrvatsku fudbalsku reprezentaciju i pričaju o Jasenovcu, ustašama, Oluji ili oduzimanju pasoša 2018. godine u Srbiji su naravno duboko oboleli u mržnji i nacionalizmu. Ništa od njihovih budalaština koje prosipaju po medijima i svojim onlajn profilima neće promeniti u istoriji, a u pravim ratovima ti najglasniji su obično manji od makovog zrna.

Ovi što strastveno navijaju za Hrvatsku takođe neće naprasno spojiti dva naroda koja su se u krvi rastala pre 25 godina. Ne, to nije širenje dobrosusedskih odnosa (jer je ljude koji imaju dobre odnose sa ljudima druge nacionalnosti sramota da to uopšte ističu kao nekakav kvalitet) , to je pre svega teranje inata nacionalistima u Srbiji koje ima efekat baš koliko i vikanje “Vučiću pederu”.

Niti će neko ubijen u ratu oživeti, neka izbeglica dobiti svoju kuću nazad, niti će neki zločinac biti kažnjen zbog tog proseravanja koja prosipate zbog fudbala, zbog 11, odnosno 22 momka koji cepaju loptu između dva gola.

Ako zaista želite nešto da promenite u odnosima dve zemlje i dva naroda osudite zločince na obe strane i sklonite džukele koji šire mržnju. I ostavite malo fudbal na miru, bar u naredne četiri godine. Uostalom, 99,9 % ljudi na planeti boli kurac za koga se u Srbiji navija u finalu.