Kako su društvene mreže promenile "hitove za jedno leto"
Kultura

Kako su društvene mreže promenile "hitove za jedno leto"

Ovaj format je u poslednjih nekoliko godina pao u zapećak. Ali da li treba da žalimo zbog njegove propasti, ili da je slavimo?
30 Jul 2018, 10:53am

Prethodno objavljeno na Noisey.

Hitovi za jedno leto definisali su moje detinjstvo. Gledajući Top of the Pops svakog petka uveče, bio sam siguran da je „Breakfast At Tiffany’s“ grupe Deep Blue Something najbolja rok himna svih vremena. Umesto Džimija Hendriksa ili Bob Dilana, gitaru sam prvi put u ruke uzeo zbog „Save Tonight“ Igl Aj Čerija. A iako je centralni Vels od zapadnog Los Anđelesa udaljen najviše što je moguće, ja sam postao opsednut pesmom „Westside“ TQ-a kada sam je čuo na CD:UK. U suštini, svaku novu pesmu koja mi se dopadala napravio je bend ili pevač čija bi karijera uskoro nakon toga iščillela.

Era u kojoj su te pesme objavljivane, devedesete godine, bila je zlatno doba hitova za jedno leto. U to vreme, ljigavi Europop, kao što je bila Vigfildova „Saturday Night“ i američki mekani koledž rok, kao što je „Secret Smile“ Semisoniksa, urezali su se u našu kolektivnu svest. Za razliku od scene Brit-popa, ova pesme kratkog daha nisu se uklapale u duh vremena; ono su bile sopstveni žanr bez žanra. U doba kada su se diskovi prodavali više nego ikada, potisak i udarci muzičke industrije su značili da su novi izvođači neprekidno gurani – i često nisu bili u stanju da se održe nakon jednog radijskog singla.

Vratimo se u 2018, gde je muzički pejzaž drugačiji. Mi sami osmišljavamo svoja iskustva, algoritmi nas vode za ruku od jedne pesme do druge, i pesme više nisu prolazna efemera. Umesto toga, one su opipljivi komad informacije do koga možemo da dođemo uz par klikova. Prednost ovoga je u tome što ako neko ima hit, može da jaše na njemu – u mogućnosti je da izgradi i održava bazu fanova, uglavnom onlajn, na način na koji Las Kečap nisu mogli. Kao rezultat toga, čudo od jednog hita – koje je postojalo i tokom prve i druge decenije dvehiljaditih (sećate li se Rebeke Blek? A Gotjea? A one stvarno ljigave pesme o tome kako je neko „tako nepristojan“? – palo je u zapećak. Da li je moguće da ih više nećemo slušati?

Pre nego što se posvetimo tome, hajde prvo da definišemo termine. U Bilbordovoj Knjizi hitova za jedno leto, novinar Vejn Dženik kaže da je hit za jedno leto umetnik koji je samo jednom ušao u prvih 40 na top listama, bez obzira na karijeru kakvu je imao. Po toj definiciji, Džimi Hendriks („All Along The Watchtower“) i Pablik Enemi („Give It Up“) su hitovi za jedno leto. Ali oni zapravo samo zadovoljavaju formalnu definiciju. Pravi hit za jedno leto je nebulozna stvar – kolektivno stanje ponavljanja koje se dešava čitavoj zemlji odjednom, i to ono koje uključuje toliko međusobno različite izvođače kao što su Bob the Builder, oni klinci koji su pevali „Babycakes“ i onu pesmu o „Tri lava“. Da bi bio istinski hit za jedno leto, moraš da imaš jedan do bola zarazan uspeh, i samo jedan jedini do bola zarazan uspeh.

Međutim, današnji mogući hitovi za jedno leto su sebi izgradila karijeru. Uzmimo za primer Karli Rej Džepsen. Njena pesma iz 2011. „Call Me Maybe“ je bio njen najveći i praktično jedini hit za četiri godine, a onda je ponovo izmislila sebe kao kraljicu Emocije, i postala pop zvezda za sladokusce. Megan Trejnor je ispratila svoj trenutak viralnosti pesme „All That Bass“ hit albumom koji je dostigao prvo mesto na top listama, čime je ona postala tek peta žena svih vremena koja je posle albuma na prvom mestu top lista imala još jedan hit u prvih 5, kada je „Lips Are Movin“ izbio na 4. mesto. Uporedite to sa hitovima za jedno leto iz prošlosti. Naredni singl Nju Radikalsa posle „You Get What You Give“ nije ušao u prvih 40; „Bitch“ Meredit Bruks je provela deset nedelja na top listama, sa najboljom pozicijom na broju 6; ali njen naredni singl je dosegao 28. mesto u UK, a na Bilbordovu top listu Hot 100 nije ni ušao; a DJ Pajd Pajper nije čak ni imao priliku da objavi naslednika pesme „Do You Really Like It“?, uprkos tome što je pesma postigla ogroman uspeh.

Možda jedna od ključnih promena u muzičkoj industriji jeste to što uspeh više ne određuje samo prodaja. U slučaju Džepsen, na primer, prodaja bi mogla da ukaže na to da nikada nije zasenila „Call Me Maybe“, ali hvalospevi kritike, onlajn baza fanova, viralnost i kulturni uticaj prave širu sliku. A još jedna stvar sa hitovima za jedno leto je možda to što se pojavljuju u pogrešno vreme, ili su isfilterisani na put koji im ne odgovara, ili imaju poteškoća sa time da povrate kontrolu. Uzmimo za primer Nizlopi, kojima je nedostajalo nedelju dana da budu broj jedan u UK u vreme Božićnih praznika, sa „JCB Song“, koja je prodata u 600 hiljada primeraka.

Glavni vokal benda Lu Konkenon, koji je trenutno na turneji kao solo umetnik, kaže da su ljudi trpali Nizlopi u isti koš sa Bobom Bilderom, i da je ogroman uspeh koji je bend postigao u tom trenutku bilo teško izdržati: „Sećam se da smo rasprodali Šepards Buš Empajer, što je trebalo da bude veliko slavlje, a zapravo je bilo pomalo čudno. Ljudi su nas gađali plastičnim ašovima. A mislim... mi obojica (Luk i kolega iz benda Džon Parker) volimo dobru umetnost, i želimo da pravimo dobru umetnost, pa nas je sve to još više zabrinulo. Želeli smo duže da trajemo i da pravimo nešto smislenije“.

U to vreme, Nizlopi su zvučali drugačije. Bendžoi, harmonike, Luk koji peva svojim sopstvenim akcentom, i simpatičan animirani video spot koji je pratio pesmu. Delovalo je novo i sveže, iako to nije bilo. Da su se pojavili tri godine kasnije, kada se muzička klima proširila, i bendovi kao što su Mumford and Sons, Ben Hauard, Noah and the Whale i Lora Marling imali velike hitove i priznanja kritike, možda bi i oni dospeli na gostoljubivije pašnjake. A to i pre nego što razmislimo o tome da su Nizlopi zapravo, po njegovom sopstvenom priznanju, bili najveći uticaj na karijeru Eda Širana, koji ih je sa 14 godina molio da im bude roudi, i koji je prošle godine na svoj Disk za pusto ostrvo uvrstio njihovu pesmu „Flooded Quarry“, i čije je otvoreno zalaganje dovelo do toga da se bend ponovo okupi, ode na turneju, i sada u odmarilištima drži radionice pisanja pesama.

Hitovi od jednog leta se ističu. Ona se ne uklapaju, i zbog toga ih volimo. Naravno, uvek će biti čudnih pesama koje će se popeti u gornje delove Spotifaj liste, a onda će njen autor otići u zaborav. Ali danas umetnici češće mogu sami sebi da izgrade karijere, čak i uz pomoć samo jednog hita – pogledajte samo Big Šaka, i njegova brojna pojavljivanja na festivalima, ugovore, nastupe uživo i naredne singlove. To je samo po sebi dokaz da je muzički pejzaž danas mnogo fluidniji, raznovrsniji, i možda bolji nego što je bio u prošlosti. Mada, ipak: ne bih odbio novotariju od pesme ili Europop hit. Dajte mi „Blue (Da Ba Dee)“, dajte mi da čujem verziju pesme „All Star“ iz 2018. godine. Prihvatio bih čak i „Teenage Dirtbag“.

Harija možete naći na Tviteru.