Nova Tolkinova knjiga je poslednja velika priča Srednjeg Sveta

Tolkinovo delo je obeležilo veliki deo mog života… je eufemizam za istinu koja zapravo glasi „bio sam bolesna frikčina i brat bratu dvadeset godina sam gutao sve što je čovek napisao“. Jedna od prvih knjiga koju sam pročitao je bio Hobit, tačno se i dan-danas sećam, dobio sam ga malo posle 6. rođendana, i progutao nekoliko dana kasnije. Tokom sledećih godinu dana sam ga čitao i čitao, iznova i iznova, sve dok se ćale nije smilovao i rekao mi da je ona ogromna trotomna knjiga na polici NASTAVAK HOBITA!!1 Još 1500 strana OVOGA??? Dajte SVE i oh jesam li vam rekao ne zovite napolje da se igram sledećih 12 godina?

Prošlo je od tada trideset i nešto godina, mene je celo loženje ipak pomalo i postepeno pustilo, otprilike tamo negde kada se pojavio treći film Pitera Džeksona, ali sam i dalje ostao poštovalac i poznavalac lika i dela, duboko uronjen u fantastiku i srodne vrste zgubidanjenja. Tolkin je od uspešnog žanrovskog pisca odavno eksplodirao u mejnstrim i postao ime koje bukvalno prepoznaju prodavci na Zelenjaku, od njegovih ideja se razvila čitava industrija igara, i njegovim delom je zauvek obeležen zaseban podžanr književnosti zvani epska fantastika. A dobar deo tog podžanra čine desetine Tolkinovih knjiga - koje Tolkin nikada nije zapravo napisao, nego ih je priređivao Tolkinov najstariji sin, Kristofer, na osnovu beleški svog oca.

Kristofer Tolkin je uspeo nešto u čemu malo ko drugi uspe – da živi u senci svoga oca još 40 godina posle njegove smrti. I kada kažem živi, ne mislim samo na to da ta senka pada na njega gde god da krene i gde god da izgovori svoje sofisticirano englesko prezime, nego da je on aktivno traži i ugnezdio se u njoj. Proglasio je sebe za domostrojitelja očevog dela i prionuo na posao sređivanja brda papira koje je stari Džon Ronald Rejel ostavio za sobom, shvatajući kao svoje životno delo da od beleški, napuštenih verzija, započetih prerada napravi koherentan narativ i proseje silmarile od škarta. Možda kao izraz zahvalnosti za sve što mu je otac pružio u detinjstvu – jer kada ti je ćale Tolkin, priče pred spavanje koje dobiješ su bolje od pretplate na Netfliks preko early accessa za Cyberpunk 2077. Možda zbog garantovanih prihoda koje mu je to ozbezbedilo. Možda nešto između, najverovatnije.

Sasvim mogu da razumem toliku opsesivnu posvećenost nastavljanju, uređivanju i objavljivanju svega što je Tolkin ikada zapisao na salvetu, moguće je da bih i ja njegovom mestu uradio slično, dobro koga lažem, pokidao bih to kao hobit kesu čvaraka. Iskreno, beskrajno sam mu zahvalan za to što smo tokom ovih decenija mogli da dobijemo još fikseva tog slatkog, slatkog lembasa, u obliku Silmarilliona, pa onda 12 tomova poznatih pod imenom Istorija Srednjeg Sveta u kojima je predstavljen nastanak celog dela, prikazan Tolkinov autorski postupak, i što je najvažnije, prikupljene izvorne verzije priča koje su postale Silmarillion.

I evo, konačno smo dočekali poslednju knjigu u tom nizu, koja zatvara poslednju „trilogiju“ nazvanu Lost Tales of Middle Earth. U prethodne dve knjige su objavljene ne samo izvorne nego SVE verzije najvažnijih legendarnih priča u Tolkinovom opusa - o deci Hurinovoj; i Berenu i Lutjeni; a treća je objavljena juče, pod imenom The Fall of Gondolin, i prikladno, donosi nam sve sačuvane verzije možda najtragičnije priče iz Prvog razdoblja, od koje je na neki način počelo sve što je kasnije činilo osnovu Gospodara prstenova.

I to je sve što treba da znamo o knjizi, jer svaki pravi fan zna šta tačno donosi Pad Gondolina – i ne samo zato što naslov jasno govori kako će se završiti ova priča o sakrivenom vilin-gradu, jedinom bastionu svetla u svetu koji je potpuno pokorio mračni neprijatelj Morgot. Pre svega mislim na to što se ova knjiga ne razlikuje od svih prethodnih knjiga Kristofera Tolkina: donosi nam priliku da pročitamo sve zapisane verzije priča o Valaru Ulmou koji se prikazuje Tuoru; o ljubavi Tuora i Idrile i rođenju Earendila Napovilnog, oca Elrondovog; o borbi Glorfindela s Balrogom; i sve to uz obilate Kristoferove komentare. Pa ko voli i kome nije dosta, neka izvoli.

Meni je, moram da priznam, to sve već odavno postalo malo previše, jer ne mogu više da nađem neku dodatnu vrednost koju mi pružaju te knjige, osim eventualno kao uvid u Tolkinov proces revizije i još jedan dokaz toga koliko su i najveći stvaraoci u dubini duše nesigurni paćenici kojima je njihovo delo u najveća radost i najveći kanal. Plus, sve to mi odavno previše liči na besomučno profitiranje na osnovu nostalgije, ni po čemu različito od Diznijevog pravljenja jednog Star Wars filma godišnje od sada pa do toplotne smrti univerzuma ili masovne osamdesetsploatacije koju živimo.

Kristofer je, ipak, izjavio da je ovo neizbežno poslednja knjiga spisa njegovog oca koju će prirediti. I okej, čovek ima 93 godine, dobro je poživeo i za sve što je postigao zaslužio je da pred njim skinemo i kapu i gaće. I nije problem, biće mi u principu drago ako je tako, i verujem da Kristofer veruje da je ovo stvarno poslednja kap isceđena iz drenovine Tolkinovog kovčega. Ali jebiga, diktati tržišta i profita su se već previše puta pokazali jači od zakletvi Elbereti, tako da nije isključeno da će se naći neko da još malo prokopa po pismima koja je Tolkin slao prevodiocima ili svome šnajderu ili da izvuče još nešto iz kutije sa pričama koje je deci čitao pred spavanje, ili da napravi neku novu adaptaciju.

Pročitaću i ovu knjigu, jednom, i verovatno se smoriti kao ćoman kada shvati da je oguglao na metadon. Zato što mi The Fall of Gondolin verovatno neće doneti ništa novo, ali i zato što ova knjiga u krajnoj liniji svedoči tome da više zaista ni ne možemo dobiti ništa novo vezano za Srednji Svet. To što imamo, to nam je. I mislim da je dobro što je tako.

Jer ako baš poželim da se vratim u Srednji Svet, mogu uvek da otvorim dve knjige koje je Tolkin zaista napisao, Hobita ili Gospodara prstenova. Na bilo kojoj stranici.