Vernici pričaju kako su i zbog čega postali ateisti

Bila sam šesti razred osnovne kada sam prestala da verujem u Boga. Sećam se da mi je najteže bilo da prestanem da pričam sa zamišljenim likom u glavi - osećala sam se kao da se borim sa nekom teškom psihičkom bolešću. U tom trenutku smo samo ja i još jedna devojka bile ateisti u mom odeljenju. Njoj je mama umrla od raka, a ja sam živela u nepodnošljivo toksičnoj atmosferi sa roditeljima koji su se mrzeli. Od tog trenutka, pa nadalje sam uvek bila manjina. Tek krajem srednje škole sam primetila da više ljudi prestaje da veruje u Boga i, što je zanimljivo, to su bili ljudi koji su pohađali veronauku.

Nakon što me je Amfilohije tužio, osećam neku dužnost da širim reč nevernika. Ali bez zezanja, odstupanje od bilo kakvog ustaljenog pravila ponašanja i tradicije može u našem društvu da pokrene ozbiljne probleme i posledice. Nije lako odbaciti prihvaćena verovanja i zbog toga sam tražila od ateista koji su ranije bili vernici da mi ispričaju njihove priče - zbog čega su prestali da veruju u Boga, kako je do te promene došlo i kakve su reakcije okoline bile na njihovu odluku.

Počeo sam da se deklarišem kao ateista od 28. godine, međutim dosta ranije je počelo moje preispitivanje religija. Još od očeve smrti, kada sam imao 14 godina i nisam toliko poznavao religije, počeo sam da sumnjam. Sumnja se produbila kada sam u vojsci upoznao muslimana, jer bar jedan od nas dvojice je morao da veruje u pogrešnog Boga. Nakon toga sam se upoznao sa osnovama ovde najzastupljenijih religija i jedino logično je bilo da ih sve odbacim. Nisam imao problema u odbacivanju religije kojoj sam krštenjem pripadao i porodica nije bila iznenađena, ali su se dešavali pokušaji da me “vrate na pravi put” od kojih su brzo odustali, jer sam poprilično agresivno branio svoj stav po pitanju neverovanja. Smatram da je za ateiste neophodno da ne ćute i da javno iskažu svoje nepoštovanje prema religijama, kako bi ih verujući ostavili na miru.

Ateista sam postao onda kada sam shvatio da se gresi mogu oprati novcem, da je samo novac svetao u crkvenom poretku i ništa više. Okolina je zaista reagovala katastrofalno i imao sam zbog toga mnogo problema na poslu i sa zdravjem. Nakon raskrstavanja, sve novine su pisale o tome, pošto sam prvi Srbin u istoriji koji je se raskrstio. U okolini sam doživeo veliku osudu. I dalje me okolina doživljava kao nekog nenormalnog trovača društva, ali istovremeno svakodnevno dobijam i poruke podrške od ljudi koje u životu nisam video.

Bila sam dete koje je samostalno bez ičijeg podstreka čitalo Bibliju i u periodu osnovne škole redovno tri puta dnevno se molila. Pred kraj srednje škole sam definitivno postala ateista. Kako su se moja interesovanja širila, počela sam da postavljam pitanja na koja vera nije imala odgovor, tačnije osecćala sam da me religije prave budalom. Izucavala sam uporedo hriscanstvo, Kuran, judaizam, taoizam, o velikoj većini religija znam više nego dovoljno, ali sam izučavala i popularne naučne teorije, teorije o postanku sveta, teorije o vanzemaljcima. Dovelo je do toga da suština svake religije nema ni logike ni znanja i da joj je jedina svrha kontrola mase i da pojedinac veruje jer mu je tako lakše. Ljudi vole da veruju da odgovornost za njih i njihov svet pripada nekom drugom.

Najveci problemi su bili suočiti se sa činjenicom da mi u životu i teškim situacijama neće pomoći tamo neko gore, da ne važi ono Ko zna zasto je to dobro, čudni su putevi božiji. Ja i samo ja moram da se izborim sa svojim problemima.

Moja porodica je reagovala normalno, jer ni oni nisu bili vernici, ali Srbi izrazito ne vole kada se diraju njihovi sveci i smatraju kao napad čiste činjenice. I svekrva naravno, koja, bez obzira i što joj je sin ateista, smatra da ću goreti u paklu i krišom me poliva svetom vodicom kad dođe pop pred slavu.

Nisam odgajana kao vernik, ali sam sama kao stariji tinejdžer, počela da verujem u Boga i u nekom momentu poželela da se krstim, što sam i učinila u ranim dvadesetim godinama svog života. Bila sam baš baš vernik, ali ne od onih zilota i nametljivih koji nameću svoja ubeđenja. Međutim, kako sam pročitala dobar deo Biblije i kako sam se susretala sa mnogim tvrdokornim vernicima, počela sam sa njima da se raspravljam oko nekih (kasnije se ispostavilo mnogih) nelogičosti, da bih - u nekom momentu - sebe uhvatila kako, u stvari, osporavam sve religije kao takve. Onda sam pomislila da sam, u stvari agnostik, da bi, prošavši kroz fazu "ima neke više sile, ne znam šta je, ali…" postala ateista, čak na momente antiteista.

Ateista sam postao, zvanično, u 21. godini. Nakon više nesreća koje su se dogodile jako dobrim i dragim osobama, vernicima, shvatio sam kako stoje stvari. Moram priznati da su ateisti mahom jako aroganti. To što ne verujemo u Boga ne znači da smo vredniji ljudi od onih koji veruju. Mene je lično odbilo od vere to što je sveštenstvo, jednim delom, dvolično. Ali ne vidim problem u verskim okupljanjima, dokle god me ne napada niko. Problem vidim u tome što se u crkvi vode svađe oko toga da li da priznaju teoriju evolucije. Nije kao da ih je neko pitao. Da li sada oni treba i da priznaju i Njutnove zakone, Omov zakon i ostalo? Ateistima, pak, zameram to što zauzimaju stavove kao kakvi klasični verski fanatici i veoma su isključivi, valjda je to težnja da budes poseban. Ali ono što cenim kod ateista je što nemaju dlake na jeziku. Sem manjih svađa sa roditeljima, nisam nailazio na probleme sa okolinom kada sam odustao od vere. Par čudnih pogleda kad odbijem poziv na slavu i to je to.

To je počelo polako da tinja u meni još dok sam pohađala osnovnu školu. Kasnije, negde u srednjoj sam počela aktivno da čitam i kroz knjige, formiranje stavova i misli sam se samo još više udaljila od cele te priče. Postala sam ateista zbog mnogih događaja iz okoline. Jedan od najupečatljivijih i najjačih u meni je bilo pitanje: „Da Bog postoji zašto bi uzimao sebi mlade, dobre ljude, a neke loše ostavio da žive, žive i uživaju do starosti?“ To mi je prva stvar koja s logikom veze nije imala. Drugo su te silne zloupotrebe, svi ti ljudi koji žele na bolesnima da zarade kao nekim lečenjem, isceljivanjem i ostalim glupostima koje donose samo traume. Sama sam doživela slična iskustva i poznajem još ljudi koji su čak i gore prošli. Reakcije su mi, zapravo, bile najveći problem. Okolina me je ismejavala manje ili više, ali sam vremenom naučila da uzvratim istom merom, pa ako poštuješ moj stav bez obzira na to da li ga podržavaš ili ne poštovaću i ja tvoj.