Šta sam naučio o životu od beogradskih vatrogasaca

Moj brat i ja smo isklišeirani primer braće iz filmova koje ste iznajmljivali na video kasetama. On je stomatolog, kreditno sposoban, može da popravi apsolutno sve u kući i fenomenalno vozi automobil. A ja? Pa, ja sam pre nekoliko nedelja degustirao najgore beogradske pice. Ipak, u nemilim trenucima kada analiziramo moj život u celosti, jedna od retkih optimističnih rečenica koje moj brat izgovori glasi "Dobro je da barem nisi završio kao vatrogasac". Jer pored kauboja, Spajdermena i video montažera, on je zapamtio samo to da sam kao klinac hteo da budem vatrogasac.

Moj san o vatrogascima ugasio se onog trenutka kada sam shvatio da mi mnogo bolje ide izazivanje požara nego njihovo gašenje. Nisam imao nikakve piromanske nagone, niti sam idealizovao Nerona, već sam jednostavno trapav oko vatre i bilo čega što stvara povećanu toplotu. Iako sam svestan da bih, u slučaju da sam sa svojih šest godina čvrsto rešio da ne menjam svoju odluku, radio mnogo korisniju stvar za društvo od žvakanja loše ispečenog testa sa kečapom, nikada se nisam pokajao što sam odustao od posla vatrogasca. Mislio sam kako je to dosadno, da je voda jača od vatre i da čovek treba da bude potpuni klipan, pa da danas izazove požar. Uostalom, šta vatrogasci rade po ceo dana kada nema požara? Smaraju se?

Naravno, bio sam naivan. Naivan i nezaintersovan, sve do prošle nedelje.

Vatrogasci rade težak i jebeno opasan posao, ali to često ignorišemo. Kada pogledamo požare koji besne čitavom Evropom i vidimo da se ne borimo protiv neprijatelja sa puškama, termalnim senzorima i laserima, već sa brutalnom silom prirode, tada shvatimo da su nam jedina nada vatrogasci. Budemo fazonu "Hajde, radite to što radite najbolje", jer jebiga, dodole provereno ne funkcionišu. Stavljamo ih u isti rang sa notarima – razmišljamo o njima i cimamo ih samo kada su nam krajnje neophodni. I uglavnom o njima ne znamo ništa više od onoga što možemo da zaključimo na osnovu fotografije.

To su tipovi koji gase vatru i iz nekog razloga postoje pornići sa njima, zaista?

Kako bih saznao više o njihovim životima i aktivnostima, razbio filmske mitove i stereotipe, otišao sam u vatrogasnu stanicu Zvezdara, jednu od najvećih beogradskih jedinica.

Ispred samog ulaza u zgradu zatičem fontanu u obliku vatrogasca u akciji iz čijeg creva izlazi voda. I moram da priznam, ovo je jedna od retkih smislenih fontana. Ovo je kul fontana, a ne kao one fontane koje viđate u grčkim primorskim mestima u kojima letujemo samo mi i Makedonci. Ovo je fontana pored koje bi se i ja slikao.

U prizemlju stanice se nalazi nekakav mini-muzej, vitrine sa starim vatrogasnim uniformama, aparatima za disanje, megafonima i sirenama. Tu me čeka i moj glavni sagovornik, Ivan Perišić, koji već osam godina radi kao vatrogasac. On mi pomaže da shvatim par stvari o životu vatrogasaca, a evo šta sam naučio.

To što mi ne vidimo vatru ili dim preko polovine grada, ne znači da ih nema. Ivan mi govori da su retki dani bez akcije i zaista, tokom moje posete stanici, gotovo sva vozila su bila na terenu. Srećom, dese se i dani bez požara i kako svi mislimo da vatrogasci tada ubijaju vreme igrajući Riziko, oni rade upravo to – bleje i igraju Riziko, ali tek kada završe sve obaveze koje imaju, a imaju ih dosta.

- Moramo da pogledamo kompletnu opremu na početku smene, jer od nje zavisi naš život i životi ljudi koje spašavamo – kaže Ivan za VICE.

Tokom dana imaju teorijsku nastavu, ali i praktične vežbe poput spuštanja konopcima niz toranj ili simulacije traženja osoba u zamračenom podrumu. To sve zvuči zabavno, ali vatrogasci imaju i tonu smaračkih poslova, jer su zaduženi za održavanje stanice, što uključuje aktivnosti kao što su pranje, čišćenje i košenje. Kada to sve završe i ako nikome u Beogradu ne padne na pamet da stavi jaja da se prže, a zatim izađe u četvoročasovnu šetnju, onda mogu da se opuste, raspale Riziko ili fudbal u sali ili na terenu, u zavisnosti od vremenskih prilika.

Ali nemojte da pomislite da će ikada kasniti zato što su morali da šutiraju penale ili je neko u Riziku krenuo da pravi Veliku Srbiju. Posao je na prvom mestu.

Moj radni dan, u gotovo fiktivnom, idealnom scenariju u kom ne kasnim na posao, počinje u devet ujutru, a završava se u pet popodne. Već oko dva kreće da me hvata kriza, dobijam želju da zadavim pola kancelarije ili da hidrauličnom presom spljeskam sebi prste i kažem "Hej, vidite, ne mogu ni da zakopčam jaknu s ovim, a kamoli da kucam tekst". Do pet sam već zombifikovan.

Sad, čisto radi puke komparacije, smena vatrogasaca traje dvanaest sati. Oni imaju tzv. turnos, sistem po kojem dvanaest sati radiš, a onda imaš 24 časa slobodno. Zatim ponovo dvanaest sati rada, pa 48 sati slobodno. Mnogi bi pomislili kako je to do jaja, ali nije sve tako bajno, jer su vatrogasci dvanaest sati pre početka smene pasivno angažovani. To u prevodu znači da moraju biti u pripravnosti, pa ako za to vreme ispadne nekakav haos, dolete što pre.

Tako da, ukoliko radite osam sati, znajte da to može da se posmatra i kao "samo osam sati". Što me je podsetilo da pitam urednike da danas izađem ranije i dobijem slobodan dan sutra zbog filma koji snimam za vikend. Znam da čitate ovo, pa, šta mislite? Trep trep.

Pritom ne mislim na klub Plastik ili na Crnu travu, već na ekstremno rizične situacije. Priroda posla je takva, ali zašto sami ljudi biraju taj posao? Šta čoveka natera da postane vatrogasac?

- Ovo je posao koji ovisi o adrenalinu. Šta god da radimo, mi dajemo sebe zarad nekog drugog. U tim trenucima vas radi adrenalin, on je glavni pokretač – kaže Ivan.

Ali šta se dešava kada fali adrenalina, a vežbe nisu dovoljne?

- Navikneš se i znaš da kada te pukne adrenalin, to obično znači da se dešava nešto loše. Tako da je njegov izostanak ponekad i dobra stvar – dodaje Ivan.

Znam da vas mnogo smara kada roditelji zivkaju, pitaju šta ste jeli, da li ste dobro spavali i proklinju Peti oktobar jer vam je zapala radna subota. Ali zamislite da vaše svakodnevno ćaskanje sa roditeljima zvuči ovako:

- Zdravo živo, sine junački. Šta ima novo na poslu? Vežbice i fudbal, a, standardno?

- Ma jok bre, gasili požar. Zapalilo se skladište u kom se odlaže toksični otpad iz fabrike lekova. Deset sati je trajala intervencija.

- Deset sati?????? Pa je l' si dobro??????

- Ne, loše sam. Kritično sam, ali opušteno ćaskam sa tobom na telefonu. Naravno da sam dobro, hajde ne paniči.

Ivan mi priča da su reakcije porodice i prijatelja katastrofalne i da se verovatno nikada neće navići na njegov posao. Čim ispadne neko malo veće sranje, odmah krenu telefonski pozivi.

- Verujem da je njima mnogo veće opterećenje nego meni. Žao mi je što se sekiraju, ali šta sad da radim.

Pored očigledne opasnosti – vatre, tokom intervencije može doći do eksplozije, gušenja usled nedostatka vazduha, curenja toksičnih materijala, saplitanja, propadanja kroz krov, drmanja strujom. Jednostavno, spektar opasnosti je ogroman, zato je i posao vatrogasaca svrstan među tri najrizičnija posla na svetu.

A i sam čin ulaska u požar deluje strašno.

- Tada slobodno možeš i da žmuriš, isto ti je. Ta crnina koju stvara dim je gora od mraka. U mraku se naviknu oči, krene nešto da se nazire. Ovde ništa ne vidiš i sve moraš da radiš po osećaju – kaže Ivan.

Eto, ja ne mogu da odem do kupatila po mraku, a neko gasi požar po osećaju.

Dešava se da vatrogasce iscimaju za neke potpune nebuloze koje ljudi najčešće mogu sami da reše ili koje uopšte nisu u domenu posla vatrogasaca. Otišao sam do centrale u stanici i razgovarao sa Jelenom Savić koja odgovara na pozive građana. Stanica Zvezdara pokriva ceo Beograd, svih šesnaest stanica.

- Ljudi zovu za sve i svašta. Skidanje papagaja ili mačke sa drveta su uobičajene stvari. Zovu i kada vide zmije ili slepe miševe. Desilo se da je žena bacala smeće, pa joj je torba sa ključevima upala u podzemni kontejner. Ali to nije posao vatrogasaca, pa ih u tom slučaju uputimo na druge službe – kaže Jelena za VICE.

Ljudi često i preuveličavaju ili loše procenjuju rizičnost situacije, pa ispadne da je izvor neverovatnog dima šerpa koja je ostala na ringli ili da "vatra koja zahvata kuću" predstavlja deset zapaljenih kvadrata travnate površine. Ali Jelena kaže da im u centrali nikada nije dosadno.

Inače, sve žene zaposlene u stanici su morale da prođu identičnu obuku kao i muškarci, ali iz nekog razloga rade uglavnom u centrali.

Ivan je dobar deo prošle godine proveo u medijima nakon jedne intervencije kada je od požara spasio devetomesečnu bebu.

- Gorela je zgrada i u tom stanu su se našli roditelji, baba i deda i dvoje dece, ali to nismo znali kada smo ulazili unutra. Gorelo je sa ulazne strane, pa su se svi povukli do prozora. Kolega je bez razmišljanja uzeo klinca. Ja sam se okrenuo i pitao ko je sledeći u tom trenutku sam čuo plač. Pogledam i vidim bebu, celu u belom, a ja štrokav. Samo sam skinuo rukavice i rekao majci "Daj mi dete i veruj mi" (beleška autora: KAKVA JEBENA FILMSKA SCENA!!!). Preko bebe sam stavio kapuljaču iz koje konstantno ide vazduh i stvara nadpritisak koji onemogućuje ulazak dima. Zagrlio sam bebu kako bih je zaštitio od crepova i ostalog što je padalo sa plafona i izleteo napolje – prepričava mi Ivan.

Verujem mu da je to vrhunski osećaj. Pomoći nekome, spasiti ga, mislim da čovek ne može da se oseti bolje i moćnije. A i vatrogasci nisu panduri. Ne postoje uvrnuti stereotipi o njima. Oni deluju samo po pozivu i tu su isključivo kako bi pomogli. A kada pomognu, ljudi budu beskrajno zahvalni.

- Znaš kako, ja sam sada u jednom od svojih boljih izdanja, čist i mirišljav, što je jako retko zbog prirode posla, ali mogu da priznam da smo na prvi pogled privlačni – kaže mi Ivan, iako dodaje da je nikada nije nosio u krevetu.

I u pravu je. Probao sam uniformu i kao da sam dobio hiljadu injekcija testosterona. Čak sam imao i gareš na nosu od vizira. Ali jedna stvar je zeznuta – u uniformi je jebeno vruće!

- Oprema je jako teška. Preko pantalona i majice navlačiš kombinezon, jaknu, bocu sa komprimovanim vazduhom, šlem, rukavice i opasač. I kada sve to nosiš na sebi, naravno da je vruće. Ali, kada uletiš u požar gde temperatura dostiže nekih 600 stepeni i nakon deset minuta akcije izađeš napolje na 40 stepeni, ti se treseš, hladno ti je – objašnjava Ivan.

Kaže mi da su se jednom iz zajebancije merili nakon intervencije i videli da su izgubili kilo i po do dva.

Tu je naravno i šipka, neizostavan deo vatrogasnog inventara. Šipke su praktične zbog brzine. Garaže moraju da budu visoke zbog kamiona, a kako svi vatrogasci bleje na spratu iznad, spuštanje niz šipku predstavlja najbrži put do vozila kada se čuje sirena.

Morao sam da probam. Deluje zastrašujuće kada ste gore, kao da treba da skačete bandži, a znate da je radnik prerezao konopac. Svejedno, vredelo je.

Da li izgledam seksi dok ovo radim? Ili izgledam kao da čekam vatrogasce da naduju dušeke i kažu mi da samo treba da se pustim?

- Moraš da razumeš jednu stvar. Kada je neko ugrožen i kada mu gori, njemu je sve sporo. Do tačaka koje mi pokrivamo u proseku stižemo za sedam do osam minuta. Automatski izlazimo iz vozila i počinjemo sa gašenjem. Ali ljudima to deluje kao večnost – priča Ivan.

I ljudi često umeju da budu besni, započinju razgovor pitanjem "Gde ste do sad, jebem mu mater?", ali kada se sve završi i prođe dobro, onda u potpunosti menjaju ton i postaju neizmerno zahvalni.

Možda, ali samo možda bi vatrogasci dolazili i koji minut brže da većina vozača u Beogradu nisu potpuni nesavesni kreteni koje zabole za zvučnu i svetlosnu signalizaciju. Vatrogasni kamion prevozi pet tona vode, dve tone opereme i petoro ljudi. Bilo bi dobro skloniti se takvoj mašini kada vam se nađe na putu. A čućete je i videćete je, glasno i jasno, siguran sam.

Dakle, opasno je, teško je, vruće je, ali je istovremeno kul i tera vas da se osećate dobro zbog toga što radite, jer radite stvarno veliku stvar. Ali da biste bili vatrogasac, pre svega treba da imate petlju. Da, petlja, to je najprikladnija reč prema svim savremenim standardima.

Još na VICE.com:

Šta sam naučio o životu radeći na pumpi u Srbiji

Šta sam naučio o ljubavi iz domaćih serija

Šta sam naučio o životu u supermarketima u Beogradu