Zašto odrastanje u gradu bandi nije uvek kao što ga zamišljate

Nisam siguran kad sam tačno saznao da je moj otac bio član bande. Nisam bio nešto posebno bistro dete, tako da pretpostavljam da je to bilo kad sam imao pet ili šest godina, neko vreme nakon što sam primetio gusto zeleno mastilo na njegovom čelu. Ili je možda bilo pre kad sam imao sedam ili osam godina, nakon što sam shvatio da su deca u školi suviše preplašena da bi me zafrkavala. Ponekad se pitam da li je to uzrast u kom deca Maora otkriju da su smeđa, novim migrantima počne da se govori kako čudno pričaju, a devojke otkriju da su u stvari žene. U mojoj glavi to je otprilike isto ono doba kada neka deca otkriju strašnu istinu — da nisu "normalna".

Ili makar ono što pristojno društvo smatra normalnim: kad ste beli, sve je u redu; ako ste muško, još bolje; ako ste srednja klasa, dobro došli. Ali ako odstupate od tog ideala, vreme često provodite pitajući se kako izgleda život nekome prema kome se ne ophode kao prema objektu kog se drugi boje. U svojim sebičnim trenucima pitao sam se kako bi bilo biti Pakeha ili makar dete bez apsurdne stigme "oca člana bande" i "majke tinejdžerke". Možda ljudi ne bi prelazili na drugu stranu ulice kad te vide.

Stvar je u tome da deca savršeno dobro znaju kako ih odrasli doživljavaju, tako da tu nikad nije bilo prave misterije. Za odrasle koji te ne poznaju, ti si problematično dete, ili makar dok se ne dokaže suprotno. Deca koja te upoznaju prvi put prema tebi se ophode s oprezom, čak i ako si — poput mene — nizak, dobronameran i knjiški moljac. Pretpostavljam da grba na mom nosu nije pomagala, zbog koje je nos izgledao kao da je stravično slomljen za utešnu nagradu u žestokoj tuči. Pametnija deca od mene verovatno bi izmislila neku ludu priču, ali meni to nije palo na pamet.

"Zig-dog", mrmljala bi druga deca, savijajući srednji prst a ostavljajući palac i mali prst uspravne. U gradovima bandi i predgrađima bio je to univerzalni pozdrav. "Način da se pozdrave braća." Za skoro sve ostale bio je to transgresivan čin. Suviše blizak brutalnoj istoriji da bi se čak izgovarao s ironijom ili iz dobre namere. Ali u Kaverau, gradu u kom sam odrastao, sve je okrenuto naglavačke. Tu članovi bandi vode uspešne poslove — legalne, uzgred — a bivši članovi bandi, jedan iz "Crnih" drugi iz "Rulje", vode jedan od najuspešnijih programa socijalne službe u zemlji. Lokalni gradonačelnik nije političar — on je lokalni mesar, težak čovek.

A opet ono što se u zemlji zna o Kaverauu, ako se išta zna, jesu zastrašujuće stopa samoubistava, samohrane majke, i stravični revolveraški obračuni. Na sportskim turnirima u Rotorui i Hamiltonu deca bi me pitala, nakon što saznaju gde živim, "da li poznaješ mnogo članova bandi." O da, rekao bih im, što je, naravno, bio pogrešan odgovor. "Paziiiiiiiiš". Nakon toga, sledeće pitanje bi išlo ovako: "Je li istina da će te izgaziti ako nosiš plavo u Kaverauu?" Pauza. "A?" Plava je boja Crne sile, a crvena je boja Rulje, ali kad vidite te materijale uglavnom se trudite da zaboravite slične sitne detalje.

To je istorijat koji gotovo nikad ne prepričavam. Ne zato što me je sramota, ne mogu da zamislim bolje roditelje ili bolji grad u kom jedno dete može da odraste, već zato što se ljudi oslanjaju na ono što znaju i misle da znaju sve o tvom životu. Jedan od mojih starih cimera u internatu obožavao je da me pita: "Da li ločeš sve vreme" zato što sve "porodice bandi" to navodno rade. Ali najgore je kad kažu: "Samo kad bi svi oni bili kao ti". Ako postanete odrasla osoba iz srednje klase sa dobrim obrazovanjem i cenjenom profesijom, vi ste samo rekvizit u tuđoj političkoj igri: "Ti si primer", rekao mi je jedan istaknuti političar, polupijan i napola zaboravljajući svoje unapred pripremljene govorancije, na postizbornoj proslavi pre nekoliko godina, "za ljude koji žele da pobegnu iz života bandi."

"To samo pokazuje da se to može ako se malo potrudi."

Takve mi stvari govore ljudi sada kada sam odrastao. Problem sa tim je, pored toga što je užasno pogrešno — "život bandi" nije nešto iz čega se beži, to je nešto što treba pretvoriti u nešto bolje — koliko je zapravo lažno. Da budemo sasvim precizni, moj matori je izašao iz Rulje pred moje rođenje. Mama ne bi tolerisala ništa manje. Očevi roditelji su uz to bili iz dobrostojeće porodice. Kao dete šezdesetih i sedamdesetih on bi kukao na svoje "bogatunske" roditelje sa skupocenim tepisima i lakiranim podovima, standardnim komforom koji njegovi ortaci nisu imali. I mamini roditelji su bili buržuji, a moja braća, sestre i ja uživali smo zbog toga u svim ritualima srednje klase: putovanjima na odmor u inostranstvo, egzotičnim plažama i evropskim automobilima. Kad bi baka dolazila po mene u svom BMW-u, izlazio bih iz škole na sporedni izlaz, izbegavajući ljude da ne bi saznali užasnu istinu.

Živeli smo prilično udobnim životom.

Zato bih bio prilično loš Primer ili Portparol Potlačenih. Bio bih uljez. U žirijima sam za književna takmičenja, član sam akademskih odbora i pišem učene eseje. Nisam potlačen. Živim u belom da ne može biti belji Torndonu, istorijskom elitnom predgrađu Velingtona za višu srednju klasu, u staroj zgradi koja gleda na Parlament i "Košnicu". To je toliko daleko od žarišta sukoba da, čak i kad bih bio dovoljno tašt da prihvatim da govorim u tuđe ime, šta god da kažem bilo bi krajnje neautentično. A opet, umesto da se suoče sa haotičnom realnošću, ljudi — dobro, uglavnom političari — više vole da uspeh dožive kao rezultat truda a ne okolnosti. Ako jedna osoba s ocem članom bande i majkom tinejdžerkom može da postane pripadnik redova beživotne srednje klase, onda to svako može, samo ako se dovoljno potrudi (možda kupi knjigu za samopomoć).

Ali to bi oni samo voleli da je tako. Stvar sa gradovima bandi kao što je Kaverau jeste ta da su to istovremeno najbezbednija i najgora mesta za život. Bezbedna su u smislu da ljudi koji žive životom bandi nisu stigmatizovani u sopstvenim zajednicama — mada ih možda pretvaraju u stereotipe, a najgora su u smislu da vas ta jedna činjenica sprečava da odete odatle. Ostatak zemlje će misliti da zna ko ste i šta ste. Dom je makar bezbedno mesto, naročito kad ste dete. Kad bih pozvao članove rulje da se usele kod mene u Torndon, moja zajednica bi živela u strahu od njih, čak i kad bi se ponašali kao moj matori koji je izašao iz Rulje, pomaže programima socijalne službe i član je okružnog veća.

Ponekad se zapitam šta ostali većnici misle kad se rukuju s njim na sastancima lokalnih vlasti i u sličnim prilikama: da li primećuju tetovaže po njegovim rukama?

Ljudi koji odrastaju u udobnim predgrađima ponekad vide svet drugačije. U gradskim predgrađima obično se družite sa istom demografskom kategorijom iz koje ste i sami: sa ljudima koji su išli na iste fakultete kao i vi, ljudima sa sličnim prihodima, ljudima sa sličnim ukusima i sklonostima. Čini vam se da se čitav svet okreće oko vašeg malog mesta u njemu. U Torndonu sam nailazio na slične tipove: političare, novinare, državne službenike i pisce. Ali, s druge strane, gradići poput Kaveraua povećavaju mogućnost vaših kontakata sa više različitih ljudi: sa ljudima sa skučenim pogledima na svet i sa ljudima sa širokim pogledima na svet; sa veoma siromašnim i veoma bogatim; izumiteljima koji su završili samo osnovnu školu; muzičarima i pesnicima; čak i naučnicima, kao što je moja mama.

Ponekad pomislim kako problem nije u takozvanim "gradovima bandi" kao što je Kaverau, već u zemlji koja ne vidi dalje od svog nosa.

Sve slike iz serijala Projekat sećanja napravila je fotograf Vendi Brendon, koja je takođe odrasla u Kavareuu. Vendini radovi postavljeni su na izložbi na Ouklendskom festivalu fotografije Sense of Self , u Studiju 541, od 16. do 25. juna. Više Vendinih radova možete pogledati ovde i na Instagramu .

Još na VICE.com:

Neviđene vizitke starih čikaških bandi

Lov na mafiju na Istoku: Trijade nikad ne spavaju

Šta se dogodilo sa američkom mafijom?