Šta sam saznao o Beogradu vozeći se turističkim autobusom za razgledanje

Imam određeni problem sa turistima. Nemam ništa protiv samog čina putovanja, posećivanja drugih zemalja i menjanja prevoza. Čak ne gajim ni posebno negativna osećanja prema pasoškoj kontroli i skeniranju prtljaga. To su najbolje stvari na svetu. Ali turiste, kao socijalnu podgrupu, prosto ne podnosim. Kada ih vidim u kariranim košuljama, udobnoj obuću, sa nekim presmešnim šeširima ili kačketima kako drže mape i selfi stikove ili se mažu kremom za sunčanje, ograničavanje ljudskog kretanja mi na trenutak zaliči na sjajnu ideju.

Kada dođem u neki nepoznati grad, gledam da se što pre uklopim sa lokalcima. Ne želim da izgledam kao tip koji nema predstavu gde se nalazi, a kamoli gde treba da ide. Još manje želim da džeparošima zaličim na nekog stranca koji je za obilazak njihovog grada izdvojio svežanj novčanica i nabio ih u zadnji džep pantalona. Samo se stopim u masi i glumim još jednog lika koji je tog dana smoren što mora da hvata metro za posao. Baš iz tih razloga već godinama odlažem odlazak u Sofiju. Ne želim tamo da se uklopim. Ne želim da ličim na nekoga od njih. Nikada.

Već devet meseci živim u Beogradu. Ako uzmem u obzir dužinu i prirodu boravka, srećom se ne mogu nazvati turistom, ali se još uvek ne mogu nazvati ni stanovnikom Beograda. Nema veze da li sam stekao formalno pravo na tu titulu promenom adrese prebivališta ili menjanjem vozačke dozvole (to nisam uradio, niti planiram, sve dok mi službena lica srednjovekovnim ovnom ne budu razbila vrata od stana i primorala me na to), već nekako nemam životno pravo da se nazovem žiteljem Beograda. Prosto nemam dovoljno iskustva, ne poznajem ga onoliko koliko bi trebalo. Iako sam prestao da koristim GPS u svakodnevoj vožnji, još uvek imam problem sa određenim lokalitetima i nazivima ulica. Često bi me sa posla poslali negde i rekli samo ulicu, usput me pitavši da li znam za tu ulicu. "Paaaa, da, znam", odgovorio bih neubedljivo. "Čuo sam za nju više puta dok sam ručao, a u pozadini je išla Beogradska hronika." Na kraju bih izguglao i oduševljeno uskliknuo "Ahaaaaaaa, taaaa ulica. Pa ja živim tu".

Ne poznajem Beograd dovoljno zato što me mrzi da idem posle posla u grad, jer se firma u kojoj radim nalazi gotovo u Segedinu. Ne poznajem ga zato što me mrzi da u periodu od petka do nedelje vozim auto bilo gde drugde osim do perionice. Ili ga ne poznajem zato što nemam vremena da ga upoznam. Svejedno, koji godi izgovor da izeberete, složiću se sa tim.

Nažalost, morao sam da počnem bolje da se snalazim u prestonici (kako prostorno, tako i kulturološki), pa sam otkrio najbrži način da je koliko-toliko upoznam – panoramsko razgledanje grada autobusom. To je ujedno i najturističkija stvar koju čovek može da uradi. Ali jebiga, ponestajalo mi je opcija.

Panoramsko razgledanje Beograda otvorilo mi je nove vidike, predstave o svetu i glad za pustolovinama. Tokom sedamdesetominutne vožnje, saznao sam nekoliko stvari.

Očigledno je da se nikada ranije u životu nisam vozio ovakvim tipom prevoza. Ono što ga ne razlikuje od običnog vozila GSP-a jeste verovatno veličina motora i činjenica da u njemu jednako možete da zaglavite u saobraćaju. Postoji kontrola karata, jer ne postoji šansa da uđete u autobus bez karte, osim ako ne iskoristite priliku pa sa lipe skočite na gornji sprat. I mogu da vas izbace ukoliko ste kreten koji pravi gluposti.

Ono po čemu se autobus za panoramsko razgledanje grada razlikuje od običnog vozila jeste znatno viši nivo higijene, postojanje sigurnosnih pojaseva i mogućnost legalnog sedenja na krovu. U ovakvom tipu autobusa dobijate bombonu od narandže, kao i slušalice preko kojih možete na nekoliko svetskih jezika da slušate o objektima pored kojih prolazite. Meni je radila samo leva bubica, ali to ne znači da je takav slučaj sa ostalima. Možda budete veći maler, pa ne rade obe, ali najverovatnije neće biti bilo kakvih tehničkih problema.

Klima u Srbiji je umereno-kontinetalnog tipa, što znači da nas pogađaju sva četiri godišnja doba, da na suncu imate jednake šanse da dobijete rak kože kao i bilo gde drugde na planeti, ali i da sredinom juna može u bilo kom trenutku da padne kiša, kao što se meni desilo. Pljusak je omogućio da dobar deo mog turističkog obilaska Beograda izgleda ovako.

Mada to nije strašno. Vozio sam se dabldekerom po uzoru na one u Londonu i padala je kiša, takođe po uzoru na onu u Londonu, samo bez Tereze Mej. Sad, koliko je paradoksalno što me je kiša sprečila da se popnem na gornji sprat autobusa, što je osnovna zamisao dabldekera, verovatno nikada neću saznati.

Skoro svi ljudi koji me nerviraju se nalaze na maloj teritoriji. U Starom dvoru se nalazi kabinet gradonačelnika, dok je u Novom dvoru kabinet predsednika Srbije. Zgrada Vlade se nalazi neznatno dalje u Nemanjinoj, doduše vazdušnom linijom. Nažalost, Stari i Novi dvor, kao i zgrada Vlade se nalaze u najprometnijim ulicama grada i gotovo je nemoguće zaobići ih, tako da vas i saobraćaj primorava da razmišljate o državnom uređenju i budete zoon politikon. Što se ostalih ljudi tiče, vodič sa slušalicama ističe da su Beograđani spontani, da se raduju svemu, prijatnim razgovorima, dugim šetnjama i što je najvažnije, u Beograd su svi dobrodošli. Okej, osim Bernara-Anri Levija, Bajdena, Blera, Ketrin Ešton i par hiljada ljudi iz država regiona.

Glavni pridev koji se koristi je VELELEPNO. U Beogradu sve može biti velelepno. Od jednog od najvećih pravoslavnih hramova u Evropi, do zamenjenih ivičnjaka. Verovatno je zabranjeno reći da je nešto divno. Napisaće vam kaznu ukoliko kažete da je nešto okej. Može biti okej, ali samo pod uslovom da je velelepno okej.

Svaki objekat na koji ćete naići tokom ove kratke ture po Beogradu, ima svoj razrušeni pandan. Gotovo svaku generaciju u Srbiji je zahvatio nekakav rat, pa je nažalost broj sjebanih stvari gotovo srazmeran sa onim preživelim. Prilikom prolaska pored Narodne biblioteke, vodič će pomenuti i staru Narodnu biblioteku koja je uništena tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Ubijanje civila je ubedljivo najgluplja stvar na planeti. Uništavanje knjiga je prati u stopu. Osim ako nisu u pitanju dela Danijele Stil.

___________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Mala srpska Kina

____________________________________________________________________________________________________

Prva sijalica upaljena je u Beogradu 1880. godine u kafani "Hamburg", na čijem se mestu danas nalazi zgrada Elektrodistribucije. Danas, 137 godina kasnije, ja još uvek nemam svetlo u hodniku zgrade. Prvi film je prikazan u kafani "Kod zlatnog krsta", nekoliko meseci pre projekcije u Njujorku. Ništavnih 122 godina kasnije, ne možemo da biramo da li ćemo da gledamo sinhronizovanu ili originalnu verziju Kung Fu Pande, već smo osuđeni na Miloša Samolova.

Beograd ima neke sličnosti sa Engleskom. Imamo London maltene u centru grada. Naziv dobijen po nekadašnjoj kafani. Danas vidimo supermarket koji nosi isto ime. Imamo Hajd Park, ali male su šanse da će Pepersi ikada svirati tamo. Postoji deo grada koji zovemo Englezovac, iako je ime dobio po Mekenziju, koji je bio Škot i koji bi, kapiram bio poprilično nadrkan kada bi saznao da ga neko smatra Englezom. Vodič je čak, u srpskoj audio verziji, Autokomandu nazvao SKVEROM.

Kiša je nakon nekog vremena stala, pa sam dobio priliku da se popnem na gornji sprat. Bio sam jedini gore. Kapiram da su pešaci i ostali vozači bili u fazonu "Ha, pogledajte ovog luzera, vozi se sam u autobusu. Mada, više mi je žao vozača koji mora njega jednog da vozi. Jebeni turista". Ali oni nisu znali da je donji sprat autobusa bio prepun sredovečnih ljudi i staraca koji jednostavno nisu znali da uživaju u lepom vremenu kao ja.

Dok smo prolazili pored Zoološkog vrta, napinjao sam se da vidim životinje i uprkos činjenici da sam se sada nalazio na gornjem spratu, nisam uspeo da vidim ništa od visokih zidina. A zatim sam od vodiča čuo da je Zoološki vrt nezvanično nazvan Vrtom dobre nade. Dobre nade za koga? Za životinje? Sigurno neki slon pomisli: "Uh, evo me sada u Beogradu, u kavezu od 20 kvadrata, nekoliko hiljada kilometara od mog prirodnog staništa, ali nadam se da mi ovde lovokradice neće odseći kljove i prodati ih na pančevačkom buvljaku". Ili se možda PR zoološkog vrta nada da se nijedna pijana budala više neće preturiti preko zidina u upasti u kavez sa medvedima.

Saznao sam i da je Brankov most dobio ime po Branku Radičeviću. Znao sam da nema šanse da je u pitanju Miljković, ali znam da sam jednom slušao raspravu o tome kako se možda radi o Branku Ćopiću.

Beograd ima tonu lepih spomenika, ali ja sam zapamtio svega tri. Jedna koleginica mi je pričala kako na ispitu nije mogla da se seti koji je treći spomenik u Studentskom parku. Znala je za Dositeja Obradovića i Jovana Cvijića, ali nije mogla da se seti trećeg. E pa, ja sam saznao da je treći spomenik posvećen Josifu Pančiću i pamtiću tu informaciju zauvek. Ako ikada oživi kviz Želite li da postanete milioner i koleginica se nađe oči u oči sa Ivanom Zeljkovićem i pitanje za zagarantovanu sumu od 96 hiljada dinara glasi "Ko je treća skulputra u Studentskom parku, pored Dositeja Obradovića i Jovana Cvijića?", ona će iskoristititi pomoć prijatelja, pozvati me i ja ću kao iz topa odgovoriti: "Josif Pančić". Zatim ćemo imati još nekih 17 sekundi da se ispričamo, ja ću na kraju reći. "Taman posla bre, zovi uvek kada nešto treba", i veza će se automatski prekinuti.

Pored toga što je donedavno bio svetski reket broj jedan, vodič me je obavestio da je otvaranjem restorana u Beogradu, Novak Đoković ostavio i kulinarski pečat. Samo ja ne znam nijednu osobu koja je jela u tom restoranu. Zapravo, znam jednog čoveka, ali mi je on čitave večeri pričao o teniskim lopticama sa Novakovim potpisom, a ne o hrani.

Pored svega ovoga, saznao sam još da:

To je vodič rekao kada je pričao o Belom dvoru. Prestolonaslednik živi i radi tamo. Da li to znači da prestolonaslednik može da dobije otkaz? Da li očitava karticu i ruča bečku šniclu sa kukuruzom šećercem u kantini? Da li mora da popunjava eksel tabelu sa svojim aktivnostima na nedeljnom nivou?

To je stvarno kul potez.

U pitanju je turska reč koja označava raskršće četiri ulice, mada ja oduvek imam osećaj da na Dorćolu ima milijardu ulica.

I svako treba barem jednom da se vozi. Defintivno.

Još na VICE.com:

Turistički vodiči nam pričaju ko su stranci koji se lože na Srbiju

Top 13 zaboravljenih štekova starog Beograda[ 'Pokoreni grad': Zaboravljeni ukrasi na fasadama Beograda](https://www.vice.com/rs/article/pokoreni-grad-zaboravljeni-ukrasi-na-fasadama-beograda)