Zašto moda može da bude od vitalnog značaja za izbeglice

Prethodno objavljeno na VICE Francuska.

Prošle godine je mladić iz Avganistana ušao u EMMAÜS Solidarité – pariski centar za humanitarnu pomoć koji je do danas zbrinuo oko 60,000 izbeglica koje traže utočište u Francuskoj. Putovao je nekoliko meseci, bila mu je potrebna obuća – ali ne bilo kakva. Hteo je patike koje „nisu mnogo ružne, kao Džej-Zijeve".

Volonteri su se oduševili kad ih je ovo pitao, jer su znali koliko lako izbeglice potcenjuju društveni značaj odeće i obuće. Iz očiglednih razloga, naravno, treba uzeti u obzir i druge faktore osim bazične funkcionalnosti. Ako su im odevni predmeti adekvatnih dimenzija i stila, lakše će se osećati kao da su na ravnoj nozi sa ljudima koje sreću na ulici, lakše će se izraziti. A možda samo vole da im dobro stoji.

Od tog trenutka, volonteri su odlučili da pitaju izbeglice zašto se odlučuju za ovaj ili onaj artikal iz širokog izbora polovnih cipela, patika, kaputa i pantalona. Uz pomoć fotografa Frederika Delanglea i Ambroaza Tezenasa, ovi razgovori su inspirisali izložbu pod naslovom „Patike kao Džej-Zijeve“.

Fotografije i prateće priče – originalno okačene po zidovima EMMAÜS Solidarité – celog leta biće izložene na Rencontres d'Arles festivalu u Arlu, gradu na jugu Francuske. Ko ne može tamo da stigne, ima ekskluzivnu priliku da ovde vidi šta propušta.

„Uzeo sam ovaj crni kaput jer crno ide uz sve. Takođe, to je simbol mog porekla – Afrikanac sam, crna mi je koža, volim sve što je crno. Za izbeglice je veoma važno da se dobro obuku. Ima jedna stara izreka: bolje da se ljudima sviđaš nego da te sažaljevaju.“

„Ja volim ovako da se oblačim, to je moj lični stil. Sad kad biste mi dali 5,000 evra, ja bih opet isto ovo kupio. I u Čadu sam se ovako oblačio – mislim, bez jakne. Nije mi trebala u onoj klimi.

„Ovde u Francuskoj, ljudi se oblače slično a nekako opet i različito u odnosu na moju zemlju. Teško je objasniti te razlike. A u ovoj jakni, imam osećaj da sam na ravnoj nozi sa svima. Kad čovek dođe da živi u drugoj zemlji, valjda je prirodno da se prilagodi starosedeocima. Meni je važno da dobro izgledam da bi me primili na posao, ili možda u školu.“

„Pre svega, crnu odeću sam izabrao jer volim tamne boje, teže se vidi kad se isprlja, još izgleda dobro. Najk mi je najdraži brend, a od modela volim Fali Ipupu i jednog našeg pevača, Abua Nidala. Ko se kvalitetno oblači toga ljudi poštuju, a tako je čovek i bezbedniji.

„Da me sad vidi staro društvo rekli bi, eno ga, isti je onaj stari, vidi kako se oblači. To bi mi prijalo. Znaš kako je, ipak sam sve ostavio iza sebe – i odeću, i krštenicu, i diplomu, i sve.“

„Volim crnu boju, a patike sam izabrao jer mi je Najk omiljeni brend. Ovako obučen, osećam se dovoljno samouvereno među drugim ljudima.

„U Gambiji sam obično nosio autentičnu Najk odeću, uvoznu englesku. U Africi ima dosta fušeraja, ali uvek se prepozna originalni kvalitet. Ko god traži poštovanje, morao bi da se pristojno oblači. Ali izbeglice ne mogu da biraju, dobro nam je šta god da nam daju.

„Sad kad sam stigao, nosim džins i majice kako bih se prilagodio novoj kulturi. U Kabulu ovako može da se oblači čovek koji ima kancelarijski posao. Poneka žena tamo nosi pantalone, ali nema ih mnogo – rekao bih da se 99% njih tradicionalno oblači.

„Ipak, u Kabulu je stanje mnogo bolje nego u ostatku zemlje. Avganistan nije dobro snabdeven strujom, internetom, i mobilnim mrežama tako da ljudi ni ne mogu da prate trendove. A i Talibani ne daju da se nosi šta kome padne na pamet, tako mogu da se dobiju batine. Ko nosi farmerke, na primer, pošalju mu pismo upozorenja. Ako nastavi da ih nosi, može svašta da mu se desi – može i da pogine čovek. Nikad se ne zna ko radi za Talibane. Može i prvi komšija da ti bude, nemaš pojma.“

„Ovo je jedina odeća koju imam jer je jutros policija bacila suzavac na naš šator i isekla ga. Ja sam pobegao, a kad sam se vratio više mi ništa od stvari nije ostalo.“

„Kaki pantalone sam izabrao jer najviše volim bež boju, sviđa mi se što je posebna. Kad čovek ima stila, on privlači ljude oko sebe i ostavlja dobar utisak na njih. U Gvineji je odeća svetla i šarena – košulje se obično ne nose, više imamo neku vrstu tunika.

„Iako mi neka prija da se tako obučem za zabavu, ne volim taj tradicionalni stil; to je više za starije generacije. Ali ovde bih samo hteo da se uklopi, da izgledam i živim kao bilo ko drugi. Neću nikog da uvredim, došao sam da se prilagodim francuskim normama, ne da pravim probleme."

„Ako si loše obučen, svi na tebe gledaju samo kao na još jednu izbeglicu. Ja sam izabrao tamnu odeću jer se teže prlja, a ovde nemamo uvek pristup mašinama za pranje. Obuća je takođe važna, posebno kad zahladni. Imam cipele ali su bušne, tako da kad padne kiša nosim plastične štitnike preko njih."

„Mi Avganistanci volimo da kopiramo oblačenje Amerikanaca ili Evropljana, ali tamo Talibani ne daju da svako nosi šta hoće. Na primer, ljudi u farmerkama dobijaju pretnje smrću. Zato za mene nova odeća predstavlja novi život."