Rediteljka filma "Okupirani bioskop": Borba za prostore je tek počela

Pre četiri godine, posetili smo okupaciju bioskopa Zvezda, najstarijeg bioskopa u Beogradu koji je zatvoren od 2007. kada je većinski vlasnik "Beograd filma" postao Nikola Đivanović koji je, zbog malverzacija tokom privatizacije, osuđen na tri godine zatvora. Iako ova borba možda nije rezultirala željenim ishodom, ona je ostala simbol želje i snage za promenom sistema koji ne vrednuje kulturu i mišljenja mladih.

Dugometražni dokumentarni film scenaristkinje i rediteljke Senke Domanović "Okupirani bioskop" prati celu akciju okupacije, njen fenomen i glavne aktere: od samog zauzimanja prostora, pa sve do razdvajanja dve struje aktivsita.

Osim njih, jedan od značajnih likova u filmu je i lik Milanke Janošević, nekadašnje radnice Beograd Filma, koja je kao i mnogi, privatizacijom ostala bez posla i zajedno sa mladima pokušava da zatvorenom bioskopu udahne novi život. Ovaj dokumentarac ostavio nam je vredno svedočenje o jednoj mini-revoluciji i u njemu ćete čuti mlade koji su spremni da se bore za nešto što im pripada, a što im se često na silu oduzima - prostor za kulturu i slobodno izražavanje.

Rediteljka Senka Domanović se već bavila prostorima koji pripadaju kuluturi u dokumentarcu Džepovi kulture za VICE, a mi smo pričali o tome kako je bilo raditi na filmu koji je zatvorio Beldocs i kako je to kada se jedan ovakav film, o sahranjivanju bioskopa prikazuje premijerno u nekadašnjem Domu sindikata.

VICE: Zašto je tebi bilo važno da uradiš ovaj film?
Senka Domanović: Snimanje filma je krenulo kao ad-hok inicijativa i na samom početku mi je bilo važno da ispratim sopstveni impuls koji me je učvrstio u nameri da budem prisutna i da dokumentujem događaje u bioskopu, tu energiju, borbu. Kroz celokupan proces sam se kretala intuitivno i strastveno, a snimanje je predstavljalo i jednu vrstu emancipacije odnosno učenja. Zbog svega toga je bilo važno.

S obzirom na to da si sve vreme i sama bila deo okupacije bioskopa, kako si uspela da filmu pristupis rediteljski, da se distanciraš?
Oslonila sam se na cinema verite postupak, kamera je bila učesnik, nije skrivala svoje prisustvo već je bila u direktnom trenju sa ljudima i događajima. Toj estetici i etici je dosta doprineo Siniša Dugonjić, direktor fotografije. Nije bilo lako distancirati se ali sam to pokušala tako što nisam htela da se direktno konfronrtiram. Jednostavno se trudiš da održiš kakvu takvu distancu da bi zaštitio sebe i svoju poziciju.

Zašto si izabrala baš dokumentarizam?
Za razliku od igranog filma u produkcionom smislu je mnogo lakše ući u snimanje dokumentarca ukoliko biraš pristupačnu temu. Smatram dokumentarni film neposrednijim i autentičnijim iskustvom jer je stvarnost materijal koji uobličavaš. Nisam opredeljena u smislu da sebe smatram isključivo nekim ko će se baviti dokumentarnim filmom, ostavljam opcije da biram i osluškujem sebe. Politička borba traje, a u njoj su sva sredstva dozvoljena. Film bez obzira da li je igrani ili dokumentarni može biti sredstvo manifestacije određenih ideja, odnosno borbe.

Prošlo je nekoliko godina otkad je Zvezda okupirana. Kakva je situacija danas sa prostorima kulture u Beogradu?
Borba za prostore je tek počela i biće sve živopisnija. Ulazak u Zvezdu je bitna karika u tom nizu. Nedavno su ušli i u vojni objekat na Dorćolu, bivši samački vojni hotel. To je možda ljudima delovalo kao megalomanska, nerealna akcija ali su se i tu pojavili neki novi ljudi koji su zainteresovani da promišljaju i delaju u smeru borbe za alternativne prostore i za slobodu delovanja u okviru njih.

Jedan od likova u filmu je i bivša radnica Beograd filma, kao pripadnica starije generacije koja polaže nadu u mladosti. Šta sve simboliše njen lik?
Lik Milanke Janošević je vrlo konkretan i važan u smislu da je ona bila radnica Beograd filma i predsednica nadzornog odbora te firme u doba privatizacije, jedna sjajna borbena žena koja se zajedno sa svojim kolegama svojski borila na sudu protiv Nikole Đivanovića, kupca preduzeća. Ona je u filmu predstavnica svoje generacije i te borbe.

S obzirom na krajnji rezultat okupacije Zvezde, da li smatraš da su sva ta dešavanja bila neuspešna i uzaludna?
Ne bih okarakterisala sve događaje oko Zvezde kao neupešne. U bioskopu se desilo mnogo dobrih stvari, pokrenula su se neka važna pitanja, došlo je do preispitivanja raznoraznih stvari. Ulazak u bioskop je bio lakmus papir na kome se očitalo ogromno nezadovoljstvo ljudi načinom na koji se živi danas. Osetila se egzistencijalna, idejna i ideološka kriza. Sam događaj je pokrenuo i osećaj zajedništva i kooperativnosti među ljudima.

Kakav je osećaj gledati ovaj film u velelepnom, udobnom i novom bioskopu? Da li će možda biti prikazan u Zvezdi?
Ako misliš na renovirani Dom Sindikata velika mi je čast da ga baš tu prikažem na prvom mestu zbog istorijskog konteksta ali i aktuelnog trenutka jer je upravo zato postala Kombank dvorana pošto je Komercijalna banka sponzor projekta. To je i lep povod da se ukaže na tu privatnu investiciju i da se ljubazno zamoli zakupac prostora da nam kaže kakav je dogovor u pitanju, odakle dolaze ti novci, kakav je ugovor sklopljen sa gradom i slično. A u Zvezdi će film biti prikazan jedino ako upadnemo i pustimo film pošto nisam u najboljim odnosu sa ljudima koji čuvaju ključeve iako sam naravno bila raspoložena da prva projekcija filma bude tamo. Bioskop Zvezda je važan lik u filmu.