Usamljenost - i uteha - života na internetu

Ovaj esej se prvobitno pojavio u Privacy & Perception izdanju VICE magazinu, napravljen u saradnji sa Broadly. Druge tekstove iz tog izdanja možete čitati ovde.

Dva ili tri puta nedeljno prestajem da radim ono što radim zato što upadnem u paniku. Paničim zato što sam se setila da nemam pojma šta je internet, bilo filozofski ili konceptualno, koji je kurac mejl, je li to materica ili ratna zona, zašto su moje gole slike negde na nebu, ko je moj kralj sada. Moj mozak mi onda automatski prizove scenu iz Vilija Vonke i fabrike čokolade u kojoj se Majk Tivi prebacuje iz jedne prostorije u drugu, za kojim odmah sledi kratak insert iz britanske emisije za vežbe novorođenčadi iz ranih 2000-tih Buba, i ja se vratim onome što sam radila. Mislim, zaista ne znam šta je internet, i ne želim nešto posebno da iskopavam bilo šta lično iz sebe o tome za VICE, bilo šta “identitetsko” o bilo čemu, ali sam švorc, lako budem polaskana i želim da ostavim neki trag na internetu.

Kad radite u oblasti mentalnog zdravlja često slušate o epidemiji usamljenosti, kako ona ubija ljude brže od ostalih pojava koje ubijaju ljude, kako je internet pogoršao stvari. Toliko sam već zabrazdila u tom smislu da se iskreno iznenadim kad mi neko kaže da je strejt, a kamo li da veruje da smo usamljeni zbog interneta. Možda su to isti oni ljudi koji misle da je internet izmislio eho-komore ili se možda ostvaruju u stvarnom životu, ne znam, ali često zatičem sebe kako se uredno protivim toj ideji i to često baš iz pozicije krajnje lične usamljenosti.

Drolje će ostati drolje, zar ne, čak i posle interneta? Ono, anksiozni ljudi će i dalje biti anksiozni, a ako želim da nađem način da me ljudi gledaju kako sporo plešem na Ašera, ja ću ga naći. Dok sam pisala ovo, naletela sam na prijatelja i on mi je prepričao tvit koji je jednom pročitao,“Biti čovek bilo je glupo i pre pametnih telefona.” A ja sam bila u fazonu: “Tačno tako, buraz, tačno tako.”

Kad sam bila mlađa i ljudi bi mi postavili ono neobično pitanje za probijanje leda pri upoznavanju o tome u kojoj deceniji bih volela da živim a da nije ova, osećala bih se neprijatno, zbunjeno i pomalo bi mi pripala muka, a nikad ne bih znala zašto, a sad shvatam da je to zato što bih radije da moje kvir dupe ubije robot Sofija nego da živim kao bilo koja singl verzija sebe u prošlosti.

Ponekad prijatelj pročita nešto na internetu o tome kako je planeta preživljavala masovno istrebljenje i pre ovoga, kako ovo možda nije kraj, da Zemlja to može da podnese, da ćemo možda preživeti. I od toga me uhvati nervoza. Uživam da razmišljam o milenijumskoj apokalipsi zato što je njeno ključno svojstvo, ono, da nema WiFi-ja, kao da živimo prošlost u budućnosti, i mislim da sa tom vrstom putovanja kroz vreme mogu da se poistovetim. Ukoliko mi zamišljena budućnost bez interneta donosi mir, to nije zato što ne volim internet, to je zato što je svet sjeban a mene zanima kako na koje sve načine mogu da pobegnem iz njega.

Zahvaljujući internetu, sakupila sam kolekciju od 300 ploča pre svoje 14. godine i bila blago poznata na “Funky Monks”, forumu posvećenom grupi Red Hot Chili Peppers, po ekstenzivnoj kolekciji pirata i spremnosti da se trampim sa bilo kim. Moje korisničko ime bilo je Metal_of_India, izliv nežnosti koji sam našla čitajući Šekspira i udaljena posveta mojoj drugoj ljubavi, knjigama, i mom poreklu. Uvek mi je bilo pomalo neprijatno zbog tog mog izbora, ali trudila sam se da ne razmišljam previše o njemu.

Pre nekoliko nedelja, odabrala sam korisničko ime Exotica_Fatigue za moj profil na Seeking Arrangements i negde u isto vreme primetila da su moji Instagram prijatelji postali reklame. Ponekad imam osećaj da nas je internet učinio neosetljivim a onda se setim da je to samo odraz društva na koje je tupost adaptivna reakcija. Znamo toliko toga, a opet sam čak i ja spustila glavu na grudi belog muškarca i tu pronašla mir.

Ljudi su usamljeni i u Engleskoj, iako je mit o post-rasizmu redak i o savezništvu izanđao. NHS mi je spasao život za džabe, ali sam i dalje isprogramirala telefon da me triput dnevno u nasumičnim intervalima pita kako sam. I dalje sam delila sajber-zagrljaje sa belim ljudima na forumima podrške za bipolarne. I dalje sam učila kako da jedem i meditiram posle saveta brižnih neznanaca po Fejsbuk grupama, naučila sam da moji instinkti za zaštitu i mahnita iscrpljenost zapravo imaju smisla, da nisam sama, da sam sama ali da mogu biti bezbedna, da je u redu smejati se svemu tome.

Otkad živim sama po prvi put posle mog kratkog pokušaja da živim na brodu tokom maničnog napada 2013. godine, najmanje sam usamljena što sam ikad bila ili, tačnije, nisam onoliko usamljena koliko sam mislila da ću biti. Znate, usamljenost nije uvek fizička izolacija; ona je i primoranost da delite prostor, ideje i intimnost sa sistemima koji nikad neće ni pokušati da vas razumeju, sa ljudima koji se nikad neće izviniti kad vas iznevere. Ponekad je usamljenost nemanje načina da se izvučete iz neke priče. Internet nam je podario prostor.

Moj prijatelj, pesnik El Roj Rid, nedavno mi je poslao poruku: “Viđam milion međurasnih parova… i tada sam shvatio, svaka veza u kojoj sam ja je međurasna veza, uključujući sa samim sobom, lol.” Bila sam u fazonu: “Isto.” U fazonu sam, ne osećam usamljenost zbog interneta, usamljena sam zato što ne postoji niko kao što sam ja. Niko drugi nije sastavljen od ovih delova koje više odbijam da imenujem za bilo koga ali sa kojima moram da živim, potpuno novi model, dok čekam sve ostale da me sustignu, a opet se nadam da nikad neće.

Ložim se na internet kao bekstvo u sisteme nege. I ne ljigavu negu bele žene; ne nasilnu negu psihijatra ili tek voli, voli, voli sebe, vredna si toga tip nege, već tip nege koji pretvara tužni finsta post u spontanu posetu, telefonski poziv; pretvara prećutno pitanje u 1.000 noćnih odgovora, pretvara čudovište u vama u kolektivni mrmor.

Nisam religiozna ali ko ne želi da živi večno? Nisam religiozna ali ponekad se pitam da li se svi moji blokirani bivši druže među sobom. Pre nekoliko nedelja, neko na Tinderu mi je poslao poruku koja je glasila: “Boli me zub”, a ja sam odgovorila: “Ponekad sanjam kolibu sa dve stolice ispred, tamo gde obitavaju medvedi. Bezbedni smo, i ti i ja, ali plačem uprkos tome i kad me pitaš zašto, ja ti kažem zato što si prelep.”

Postoji onaj trenutak na žurki kad vas neko pita gde ste se upoznali, a vi kažete: “Na internetu”, prigušivši reči kikotom. Nekada bi usledilo rumenilo od naleta nelagode, neprijatne kao spaljena dlaka, a onda smo u jednom trenutku postali spremni da odbacimo tu sramotu. Sad sa entuzijazmom prepričavamo kako smo proganjali jedno drugo mesecima pre nego što smo na smenu metodično pratili jedno drugo na brojnim platformama, i na kraju postali prijatelji, ljubavnici ili nešto zajedničko ali nedefinisano. Mislim da smo spremni to da prihvatimo zato što je sada sve manje bitno, zato što se usamljenost prodaje, zato što je internet planeta i pretpostavljam da je sve sranje zato što smo mi ti vanzemaljci za kojima smo sve vreme tragali.