Anksioznost

Evo zašto neobavezno ćaskanje neke ljude čini anksioznima

Terapeutkinja nas savetuje kako to da prebrodimo.
24.7.18
Fotografija: Gpointstudio/Getty Images

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Može da bude teško razlučiti razliku između socijalne anksioznosti i nelagodnosti, introvertnosti ili stidljivosti. Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja Američkog psihološkog udruženja definiše socijalnu anksioznost kao „neprestani strah od jedne ili više društvenih situacija ili učinka“, koje uključuju „izloženost nepoznatim ljudima ili mogućem ispitivanju drugih“.

Reklame

Savremeni život nam pruža stalne prilike da nas drugi ispituju, i dok mali broj nas nije nervozan kada ima prezentaciju na poslu ili drži govor na venčanju, stalni strah od toga da ćemo reći pogrešnu stvar u neobaveznom razgovoru može da postane problematičan. Anksioznost pri razgovoru, iako ne poremećaj sam po sebi, aspekt je socijalne anksioznosti zbog koga dejtovi, žurke i druženje na bilo kom mestu mogu da budu u rasponu od blago stresnih do nepodnošljivih.

U svojoj novoj knjizi Kako biti svoj, Elen Hendriksen kaže da je socijalna anksioznost ukorenjena u strahu od onoga što ona naziva „raskrinkavanjem“ fatalne mane koja će na kraju dovesti do socijalne izopštenosti. „Ova poremećena fatalna greška je nešto što nosimo sa sobom, ako imamo socijalnu anksioznost. I naporno radimo na tome da to sakrijemo, zato što verujemo da će biti otkrivena, ako se zapravo anagažujemo, ili prestanemo da izbegavamo uključenost“, kaže Hendriksen, koja je takođe i klinička psihološkinja Centra bostonskog Univerziteta za anksioznost i vezane poremećaje.

Koncept raskrinkavanja Hendriksenove je zasnovan na radu istraživača Dejvida Moskaviča, koji tvrrdi da percipirana mana može da se odnosi na bilo koju od četiri oblasti – društvene veštine, nemogućnost prikrivanja anksioznosti, fizički izgled, ili karakter. „Ono što to čini poremećajem je to što ta stvar zbog koje smo zabrinuti ili nije istina, ili u tome postoji zrnce istine, ali nikoga zaista nije briga“, kaže Hendriksen.

Svi imamo nesigurnosti i nedostatke koje bismo voleli da sakrijemo od drugih. Ali ako tvoj strah od toga da ćeš biti otkriven prouzrokuje više stresa nego što izgleda odgovarajuće za datu situaciju, možda imaš posla sa simptomima socijalne anksioznosti. „Ako moraš da napraviš prezentaciju na poslu, i čitave nedelje ne možeš da spavaš zbog toga, ili ako treba da odeš na dejt, a ne možeš da jedeš, zato što ti se probavni sistem pobunio, to nije proporcijalno datom zadatku“, dodaje Hendriksen.

Reklame

Jedna od ideja da se prebrodi strah od razgovora je da se smisli scenario za dejtove ili žurke. U teoriji, scenario će ublažiti nesigurnost, što je nešto sa čime se ljudi koji su anksiozni stvarno muče. Ali pisanje scenarija ima ozbiljna ograničenja: ako si unapred isplanirao sve što ćeš reći, ostavljaš malo prostora za trenutnu reakciju sa osobom sa kojom pokušavaš da se povežeš. Hendriksen kaže da, iako je okej imati spremne neke priče u zadnjem džepu, neobavezni razgovor obično ne bi trebalo da zahteva pripremu. Pisanje scenarija zapravo bi moglo da anksioznost učini još gorom, zato što ohrabruje dodatno fokusiranje na sebe.

„Što je više naša pažnja okrenuta ka unutra, osećamo se sve samosvesnije. To zauzima veliki deo našeg opsega, i onda nam preostaje malo kapaciteta da zaista obratimo pažnju“, kaže Hendriksen. „Mogli bismo da propustimo razgovor u kome bi trebalo da učestvujemo, ili da ostavimo utisak da smo preokupirani ili smeteni, što dovodi do nekvalitetnog razgovora“.

Umesto toga, ako si zabrinut da ćeš reći pogrešnu stvar, zvučati glupo ili na neki drugi način biti raskrinkan kao bauk bez društvenih veština, Hendriksen predlaže da pažnju preusmeriš sa sebe na one oko sebe. „Obrati pažnju na ljude sa kojima razgovaraš. Slušaj šta imaju da kažu. Kada zaista slušaš, pitanja i komentari dolaze prirodno, tako da ne moraš da ih skeniraš ili planiraš“, kaže ona. „Onda ćeš imati opseg koji može da bude ispunjen prirodnom radoznalošću, interesovanjem i ljubaznošću. A to obično mnogo bolje prolazi kod drugih ljudi“.

Možda ne postoji efikasnije mesto za izazivanje straha od toga da ispadneš i zazvučiš smešno od žurke ili nekog poslovnog događaja. Ako si u stanju da u ranoj fazi obezbediš sebi dobrog partnera za razgovor, možda ćeš pomisliti da su tvoje nevolje prošle – to jest, dok ta osoba ne ode da uzme novo piće, a ti ostaneš sam, u nelagodnosti, i možda bombardovan salvom neželjenih misli. Zgrabiš telefon i pretvaraš se da gledaš nešto bitno, dok se u isti mah nadaš da niko neće videti da refrešuješ svoj Instagram fid. Pitaš se da li je iko u bližoj okolini video da nemaš nove lajkove i pratioce.

Čak i Hendriksen kaže da može da se stavi u takvu situaciju. Njen savet ostaje isti: izađi iz svoje glave i fokusiraj se na nekog drugog. „Naći ću neku drugu osobu kojoj je nelagodno i sama je, ili skroluje po svom telefonu. To skoro uvek prođe dobro, zato što je na neki način spašavaš. Ona gleda telefon samo da bi umanjila nelagodnost. I ako joj priđeš i kažeš joj zdravo, u većini slučajeva će joj laknuti i rado će ćaskati s tobom“.

Reklame

Nedavna studija sprovedena nad studentima prvih godina fakulteta koji imaju simptome socijalne anksioznosti otkriva, bez iznenađenja, da mladi odrasli ljudi sa višim nivoima socijalne anksioznosti češće mogu da očekuju da će se osećati loše prilikom određenih društvenih interakcija. „Ovo bi potencijalno moglo da prouzrokuje da počnu u potpunosti da izbegavaju takve vrste situacija, ako očekuju da će se osećati loše“, kaže Kimberli Ardit Hol, vodeća autorka studije i postdoktorantkinja u VA nacionalnom centru za posttraumatski stresni poremećaj.

Razumeti misaoni proces koji stoji iza socijalne anksioznosti je bitno, zato što to rasvetljava načine koji mogu da pomognu ljudima da je prebrode. Kada je reč o negativnim verovanjima ili očekivanjima od razgovora, Ardit Hol kaže da bismo možda poželeli da aktivno naciljamo takav tip misli koristeći nešto kao što je kognitivno restruktuiranje – ključna odlika kognitivne bihejvioralne terapije (KBT), koja uključuje identifikovanje misli i razmatranje da li su realistične i od pomoći. „A onda treba da se potrudiš da budeš fleksibilan povodom njihovog menjanja, ili da razmišljaš o alternativnim verovanjima koja će ti biti više od pomoći dok ideš dalje“, kaže Ardit Hol.

Naravno, ponekad su društvene interakcije zaista bolne ili teške, a ljudima sa socijalnom anksioznošću možda je potrebna dodatna pomoć da nauče kako da tolerišu ta iskustva, kao i njihove posledice. „Izlagajuće ili konfrontirajuće situacije koje izazivaju negativne emocije su ključna komponenta KBT za socijalnu anksioznost, i uključuju dozvoljavanje sebi da osetimo te emocije, a da ne činimo ništa da ih izmenimo ili izbegnemo“, kaže Ardit Hol. „Ljudima često pomaže kada shvate da su sposobniji da se nose sa negativnim emocijama nego što su isprva mislili“.

Pošto je neminovno da dolazi do grešaka, od ključnog značaja je da naučiš da se ne zakačiš za to i upadneš u ciklus preživanja događaja. Ardit Hol kaže da zadržavanje na tome šta je krenulo po zlu može da dovede do bujanja negativnih emocija kao što su neprijatnost i sramota, što zapravo može da dovede do ponavljanja ciklusa socijalne anksioznosti. Ona predlaže da sebi skrenemo pažnju nečime što deluje smisleno, ili da jednostavno radimo nešto što troši našu mentalnu energiju. Takođe preporučuje i samo-saosećanje.

„Nećeš biti savršen, naročito ako pokušavaš da dorasteš nekom izazovu koji ti je u startu težak. I to je u redu“, kaže Ardit Hol. Činjenje grešaka u društvenim situacijama je deo onoga što nas čini ljudskim bićima. Možda nisi savršen i ne zvučiš pametno, i ne zadivljuješ ljude u svakoj društvenoj situaciji. Ali istina je da to ni niko drugi nije.