Za hiljadu dolara, ove "dadilje" će vas spasiti lošeg tripa na esidu

Pre nego što uđete u avion, nije loše znati smernice za bezbednost u vazdušnom saobraćaju — vežite pojas, znajte gde su izlazi, a u malo verovatnom slučaju nekakve nezgode tokom leta, sledite uputstva osoblja. Uzimanje psihodeličnih droga ume da bude baš kao letenje avionom: ljudi to sve vreme rade, obično je sve u redu, ali kad nije, ponekad ume da bude veoma loše. E, tu nastupa "dadilja".

“U avionu imate stjuardese kojima možete da se obratite u slučaju da nešto pođe po zlu”, kaže Grejs, koja radi kao dadilja. Tokom tripa na esidu, sve je vrlo slično. “Ljudi moraju da znaju da su bezbedni i da je s njima sve u redu.”

Za 1.000 dolara, Grejs i njen partner P.J., koji su tražili da im izmenim imena, bukvalno će sedeti s vama u vašem domu dok ste vi na psihodeličnom putovanju, koje obično podrazumeva uzimanje droga kao što su LSD, MDMA, ili psilocibin pečurke. Oni ne prodaju niti nabavljaju za vas drogu, oni su tu samo da se postaraju da imate bezbedno iskustvo.

“Generalno gledano, motrimo na dotičnu osobu”, kaže P.J. “Možemo da pazimo na stvari kao što je njihovo disanje, proveravamo kako izgledaju, uđemo im nakratko (da ih pitamo): Je li sve u redu?” Oni se susreću sa klijentima unapred da ih malo bolje upoznaju i popričaju s njima o tome zašto su odlučili da uzmu psihodelike. Neki su naprosto radoznali, neki se nadaju da će se izboriti sa nekom traumom ili olakšati sebi anksioznost. Na dan tripa, P.J. i Grejt donose plejlistu i žalfiju ili palo santo da bi postigli svečanu atmosferu, potom se smeštaju udobno kraj klijenta i tu provode od šest do deset sati. Primarni cilj je ono što su mnoge dadilje sa kojima sam pričao nazvali “čuvanje bezbednog mesta”, ne navođenje ili oblikovanje nečijeg iskustva, već puko prisustvo. “Jedna od stvari koje obično govorimo je: Vi ste bezbedni. Ovo je jedan od dobrih tripova”, kaže P.J. A ako im je neprijatno, dadilje su tu da ih podsete: “Ovome će doći kraj.”

Grejs i P.J. oboje imaju iskustva s uzimanjem droga i obrazovali su se u protokolima univerzitetske upotrebe za potrebe istraživačkih studija halucinogena, što podrazumeva pozivanje subjekta da sedne ili legne na udoban kauč sa ćebetom, prigušenim svetlom ili stavljanjem poveza na oči i slušalica na uši, pošto je ideja da se subjekt oseća bezbedno i podstakne na iskustvo okretanja samom sebi.

Honorar od 1.000 dolara pokriva prvobitnu konsultaciju, trip u trajanju od jednog dana i razgovor posle tripa u narednim nedeljama, ukoliko klijent to zatraži. Oni rade na kliznoj skali za one koji ne mogu da priušte njihove usluge. “Ne želimo da se nađemo pri ruci samo bogatima”, kaže P.J. “Nismo striktni. Ako neko ima novac, utoliko bolje, ali ako ga nema, verovatno ćemo svakako raditi s njim.”

Sedenje s nekim samo po sebi nije ilegalno, ali zbog donekle nedozvoljene prirode njihovog posla, više vole da zaštite svoje identitete, i sve do sada, većinu klijenata dobijali su preporukom od usta do usta. "Ostati andergraund samo je delimično važno”, rekao je P.J. “Kad bi bilo do kraja važno, ne bismo imali svoj sajt”, smeje se on. Sajt je nov i stidljivo isprobava nove mogućnosti reklamiranja njihovih usluga, sa mejl adresom za dobijanje više informacija.

Mnogi novi korisnici pečuraka ili LSD-a uzimaju drogu iz zabave, bez mnogo ekspertskih konsultacija, ali u psihodeličnoj zajednici imati “dadilju” naširoko je preporučena praksa, naročito za novajlije. U njegovoj knjizi iz 2011. godine Vodič za istraživače psihodeličnog, psiholog Džejms Fadiman napisao je da ne može dovoljno da se naglasi važnost vodiča. “Vaš vodič poznaje teren, može da oseti gde se nalazite i moći će da vas posavetuje ili upozori ukoliko je to potrebno”, napisao je on. “Dobro organizovana sesija pruža mnogo veću šansu da će vaše rano psihodelično iskustvo biti značajno, zdravo i pozitivno u vašem životu.”

Fadiman preporučuje trodnevni proces — jedan dan odmaranja i emotivne pripreme, jedan dan na supstanci i treći dan da se razmisli o svemu i zapišu opaske. To je veoma u skladu s onim što praktikuju Grejs i P.J.

Deo njihove motivacije za započinjanje ovog posla zasnovano je na njihovim sopstvenim iskustvima. “Moje prvo putovanje na ajahuaski bilo bi mnogo lepše da sam imao ličnu dadilju”, kaže P.J. Uzeo je drogu u okruženju grupne ceremonije. “Bilo je teško, a ja sam se isuviše plašio da zatražim pomoć, iako mi je rečeno Možeš da tražiš pomoć. Prosto niste uvek u stanju da je zatražite!” To je uticalo na način na koji on radi s ljudima danas. “Znam kako da ih propitam, da proverim kako su, a da ne čekam da mi neko kaže: Želeo sam pomoć, ali je nisam zatražio.”

Projekat Zendo, deo neprofitnog Multidisciplinarnog udruženja za studije psihodelika (MAPS), uzima ovaj koncept i proširuje ga eksponencijalno, nudeći besplatnu podršku vršnjacima na festivalima i događajima. Oni obučavaju na hiljade volontera i drže štandove na mestima kao što su Burning Man i Lightning in a Bottle. “Otkrili smo da ako izgradite, ljudi će doći”, kaže Sara Gael, direktorka smanjenja štetnosti pri MAPS-u, dodajući da su festivali kao što su Burning Man željni da uključe njihove usluge u svoje planove za bezbednost. “Ljudi koji se muče, da li zbog droga ili nečeg drugog, često se plaše da zatraže pomoć ili nemaju pomoć na raspolaganju. Ljudi često završe nepotrebno nepomični ili oduzeti kad su mogli da smanje dejstvo uz pomoć pristupa vršnjačke podrške.”

Smernice Projekta Zendo uključuju pružanje fizičke bezbednosti osobi, ćebadi i vode, i nepokušavanje vođenja psihodeličnog iskustva osobe, čak i ako je ono loše. “Neprijatnim pitanjima bavite se ako se jave”, savetuju oni na svom sajtu. “Ali obično pravljenje društva osobi može da pruži veliku podršku.”

Britani, dadilja koja radi kao volonterka za Projekat Zendo, putovala je sa njima na dva festivala Lightning in a Bottle u Kaliforniji. Ume da bude haotično. “Sretnete mnogo novajlija”, kaže ona, za razliku od festivala kao što su Burning Man, na koji se ljudi vraćaju svake godine. “Mnogi ljudi nikad još nisu bili ni kakvom muzičkom festivalu pre, ovo im je prvi put da uzimaju psihodelike i to ume da im bude previše.” Ipak, iskustvo je za nju zadovoljavajuće. “Dovoljno mi je samo to što sedim i mogu da omogućim tom nekom da bude ranjiv sa mnom, ali i dalje uplašen. A ja sam u fazonu — Saosećam sa tobom. Prošla sam kroz to.”

Ljudi često oklevaju da joj otkriju koju su drogu uzeli. Ona mora da ih uverava da zbog toga neće imati problema, a u nekim slučajevima — kao osoba koju je srela koja je uzela ksanaks, moli i aderol — to će se završiti odlaskom do medicinskog šatora. Mnogo posetioci festivala sami će naći put do Zendovog šatora, ali volonteri isto tako paze na ljude u masi kojima je potrebna pomoć ili koji smetaju drugima. “Ima slučajeva kad nežno moramo da ih usmerimo ka Zendovom šatoru, a za to je ponekad potrebno mnogo vremena”, rekla je ona, a onda mi ispričala priču o osobi koja je tri sata samo sedela u prašini dok je ona pokušavala da je navede da uđe.

Sedela je s ljudima koji ništa nisu govorili, sa ljudima koji su mislili da umiru. Jednom ju je čovek pitao: “Da li se ovo stvarno dešava?” Nije znala kako da mu odgovori. “Samo sam ga pogledala i rekla: ‘Da li vam deluje stvarno?’” On je postao veoma emotivan i rekao da ne zna. “A ja sam mu na to rekla: ‘Mislim da ako dišete, onda je stvarno.’ I to ga je istrglo iz njegovih emocija i osetio se bolje. Želimo samo da se postaramo da smo prizemljeni, da ne utičemo ni na čije iskustvo i otežavamo ga”, rekla mi je ona. “Svi samo žele da budu sigurni da neće umreti.”

Čak i ako osoba ima pozitivno iskustvo na psihodeliku, ipak može da joj pomogne ako ima dadilju, rekla mi je Britani. Možda vam treba pomoć da vas neko odvede do toaleta kad je vaše osećanje percepcije izvitopereno, na primer, ili da vam da vodu da biste izbegli dehidraciju. Ona isto tako preporučuje da se bude unutra, možda čak u spavaćoj sobi. “Ako ste napolju u prirodi to je možda predivno, ali može da vas obuzme snažan osećaj paranoje ako vas neko vidi ili naletite na pripadnike snaga reda i zakona.”

Sve dadilje sa kojima sam pričao istakle su koliko je važno da se te droge shvate ozbiljno, da se zna koje su opasnosti od njih i da se psihodelici ne mešaju sa drugim drogama. Fadiman čak ističe da uzimanje psihodelika u kontekstu njegovog vodiča nije rekreativno “iskustvo s drogom”, već pre spiritualno.

“Mislim da ima mnogo medicinskih uživalaca — onih koji se provode pod prividom uzimanja lekova”, kaže P.J. Drugi su možda samo ovlaš pročitali skorašnje bestseler istraživanje o psihodelicima novinara Majkla Polana Kako da promenite svoj um, i pomislili da bi psihodelici mogli da im reše probleme: izleče depresiju, umire anksioznost. “To nije brzi lek”, dodaje P.J. “Većina priča koje završe u medijima glase ovako — Otišao u Peru, doživeo iskustvo, vratio se izlečen! To najčešće uopšte nije tako.” Umesto toga, on i Grejs podstiču klijente da uvrste druge modalitete kao što su meditacija, somatske vežbe i Reiki. “Psihodelike bih, kad se koriste kako treba, nazvao ‘akceleratorima’”, kaže P.J.

“Pružiće vam razne uvide i dati na raspolaganje alatke”, kaže Grejs, “ali nećete postati velika, spiritualna holistička osoba samo zato što ste uzeli pečurke.”

Kol Kazdin je novinar koji živi u Los Anđelesu.