Nova studija pokazuje da je možda bilo inteligentnog života na Zemlji pre ljudi

Tekst je prvobitno objavljen na Motherboard.

Jedan od autora ove nove studije, vodeći klimatolog Gevin Šmit, napisao je prozno delo kako bi bolje istražio njene nalaze. Pročitajte 'Pod suncem', priču koju smo uz ovaj članak objavili na Terraform -u.

Ljudska želja za kontaktom sa drugim inteligentnim životnim oblicima duboka je i postala je pokretačka snaga iza živopisnog dijapazona naučnih potraga. Od radijskog pretraživanja neba Instituta SETI, preko otkrića tečne vode na susednim svetovima, do pronalaženja na hiljade egzoplaneta u poslednje dve decenije, došlo je do velikog napretka u jednoj od najvećih kosmičkih misterija — da li smo sami u ovom univerzumu.

Ali u našoj žurbi da pronađemo život zureći u daleki svemir, da li smo prevideli važnost traženja u dalekom vremenu? Zemlja je jedina planeta za koju smo apsolutno sigurni da može da podrži tehnološki naprednu vrstu, a opet je malo truda posvećeno mogućnosti da je tokom njenog životnog veka od 4,5 milijardi godina naš sopstveni svet možda proizveo više od jedne industrijalizovane civilizacije.

Izvan nekih naučnofantastičnih priča i spekulativne studije astronoma sa Pen Stejta Džejsona Rajta, malo je ozbiljne pažnje posvećeno mogućnosti da mi ljudi nismo prva vrsta koja je izgradila naprednu civilizaciju u istoriji sunčevog sistema.

“To uopšte nije mnogo istraživano”, rekao mi je preko telefona klimatolog Gevin Šmit, direktor NASA-inog Instituta Godard za svemirske studije u Njujorku. “Nikad se ne pominje kao potencijalna mogućnost koju želite malo podrbnije da istražite.”

I tako se Šmit udružio sa fizičarem Adamom Frenkom sa Univerziteta u Ročesteru kako bi zajedno napisali studiju naslovljenu “Silurijanska hipoteza: Da li je moguće otkriti industrijsku civilizaciju u geološkim zapisima?” Hipoteza pozajmljuje naziv “Silurijanski” od fiktivne reptilijanske vrste opisane u naučnofantastičnoj franšizi Doktor Hu — ti Silurijanci prekriveni krljušti cvetali su na zemlji milionima godina pre praskozorja našeg društva.

Objavljena ovog meseca u Međunarodnom časopisu za astrobiologiju, ova studija navodi kakvu vrstu traga je tehnološki napredna vrsta mogla da ostavi za sobom. Šmit i Frenk koriste projektovani otisak antropocena, sadašnje ere u kojoj ljudska aktivnost utiče na planetarne procese kao što su klima i biodiverzitet, kao vodič za to šta bismo mogli da očekujemo od drugih civilizacija.

“U mnogim pogledima ljudskoj civilizaciji ide dobro, ali se za to plaća velika cena u ekologiji i biologiji”, rekao mi je Šmit. On je istakao da mnoge od ovih posledica mogu da deluju “daleko od očiju, daleko od srca”, zbog pogodnosti kao što su kanalizaciona infrastruktura i premeštanje otpada. Ali kad se uzme u obzir u totalitetu, antropogena aktivnost u zbiru ostavlja trag na geološki zapis. “Sav otpad i otisak krije se od nas, ali se ne krije od planete”, rekao je on.

Malo je verovatno da su bilo kakve masivne indikativne strukture zaostale posle više desetina miliona godina geološke aktivnosti — to važi podjednako i za ljudsku civilizaciju i za bilo kakve potencijalne “Silurijanske” prethodnike na Zemlji.

Umesto toga, Šmit i Frenk predlažu potragu za suptilnijim signalima, kao što su nusproizvodi potrošnje fosilnog goriva, slučajevi masovnog istrebljenja, zagađenje plastikom, sintetički materijali, narušena sedimentacija od poljoprivrednog razvoja ili krčenja šuma i radioaktivni izotopi potencijalno izazvani nuklearnim detonacijama.

“Morate istinski duboko da zaronite u mnoga različita polja i sakupite sve što biste tu mogli da nađete”, rekao je Šmit. “To uključuje hemiju, sedimentologiju, geologiju i slične stvari. Zaista je fascinantno.”

U svoje slobodno vreme, Šmit je napisao i kratku priču “Pod suncem”, koju je Motherboard objavio uz ovaj članak na Terraform-u, a koja dramatizuje neke od njegovih ključnih ideja. Priča prati Stelu, ekološku naučnicu koja pronalazi dokaz inteligentnog života u prošlosti u sedimentima koji datiraju iz Paleocensko–eocenskog toplotnog maksimuma (PETM). Ovaj period zagrevanja desio se otprilike pre 55 miliona godina, kada je “nešto pokrenulo masovnu promenu u globalnom ciklusu ugljenika” i “svi ekološki indikatori su poludeli.”

Stelina fascinacija PETM-om odražava Šmitova sopstvena razmišljanja o ovom misterioznom periodu klimatskih promena, kada je globalna temperatura u proseku bila oko 8°C celzijusa viša nego što je danas. Pre nekih 15 godina, on je raspravljao o geološkom uticaju PETM-a sa kolegama, kada je shvatio da bi on donekle bio analogan predviđenim posledicama antropocena.

U “Pod suncem”, veza između PETM i antropocena je eksplicitna — radi se o nuklearnom otisku koji Steli i njenim kolegama omogućuju njihov trenutak proviđenja. Uprkos uzbuđenju zbog ovog otkrića, priča nagoveštava zlokobne posledice otkrivanja radioaktivnog otpada prošlog društva, dok se zveckanje nuklearnim sabljama i dalje nesputano nastavlja u sadašnjoj ljudskoj civilizaciji.

Na ovaj način, i Šmitova studija i njegova kratka priča povezuju Silurijansku hipotezu sa Drejkovom jednačinom, što je probabilistički pristup izračunavanju broja inteligentnih civilizacija na Mlečnom putu, koju je postavio astronom Frenk Drejk.

Jedna od ključnih promenljivih jednačine jeste dužina vremena tokom kog je civilizacija u stanju da emituje prepoznatljive signale. Predloženi razlog zbog kog još nismo uspeli da ostvarimo kontakt sa vanzemaljskom vrstom jeste da je ta promenljiva "dužine vremena” možda izuzetno kratka — ili zato što se tehnološki napredne civilizacije samounište ili zato što nauče da žive održivo u svojim matičnim svetovima.

“Moguće je da je prepoznatljiv period civilizacije mnogo kraći nego njen pravi životni vek, zato što ne možete da opstanete dugo radeći stvari koje mi radimo”, objasnio je Šmit. “Ili prestanete, zato što ste sve upropastili, ili naučite kako to da ne radite. U svakom slučaju, nalet aktivnosti, rasipanje i masovni otisci zapravo su veoma kratkog vremenskog daha.”

“Možda se desilo milijardu puta u univerzumu”, dodao je on, “ali ako je svaki put trajalo svega 200 godina, onda to nikad ne biste ni videli.”

Ista logika važi za bilo koju prethodnu civilizaciju koja je možda cvetala ranije na Zemlji, samo da bi doživela propast ili smanjila aktivnost koja im je ugrožavala životni vek. Ovde postoje neke ne toliko suptilne lekcije koje bi ljudi mogli da usvoje na ovom račvanju daljih staza koje su, na kraju krajeva, industrijska verzija vekovne evolucione mantre — prilagodi se ili umri.

To je, za Šmita i Frenka, jedna od ključnih tema Silurijanske hipoteze. Ako možemo da uzmemo u razmatranje hipotezu da nismo prvi Zemljani koji su proizveli tehnološki naprednu civilizaciju, možda bismo mogli bolje da cenimo ozbiljnost naše trenutne situacije.

“Naše razmišljanje o našem mestu u univerzumu bilo je da se progresivno distanciramo od studije”, rekao mi je Šmit, navodeći zastarela verovanja kao što su geocentrički modeli univerzuma. “To je kao da smo napravili jedan veliki korak unazad od potpuno egocentričnog pogleda na stvari, a Silurijanska hipoteza je samo još jedan dodatni način da se to uradi.”

“Zaista moramo da budemo objektivni i otvoreni prema svim vrstama mogućnosti”, dodao je on, “ukoliko želimo da vidimo šta univerzum stvarno ima da nam ponudi.”