Intimne fotografije Ramonsa iz ranih dana panka

Tekst je prvobitno objavljen na VICE US

Pank rok možda ne bi postojao da nije bilo Denija Fildsa. Rođen u Kvinsu, ovaj legendarni muzički magnat šezdesete je proveo u Ist Vilidžu, družeći se sa takvima kao što su Endi Vorhol i njegove superzvezde. Dok je radio kao voditelj na WFMU, promovisao je bendove kao što su Velvet Underground, radio je PR za The Doors i The Stooges, a sedamdesetih je počeo da piše izuzetno uticajnu kolumnu za Soho Weekly News. Filds je i lik koji je otkrio Ramonse.

Bend je 1975. preklinjao Fildsa da ih posluša uživo u CBGB-u i on se na licu mesta zaljubio u njih. Ramonsi su želeli da Filds piše o njima — ali on im je ponudio nešto bolje i postao njihov menadžer. Narednih pet godina proveo je sklapajući im ugovore za ploče, ugovarajući prvu video sesiju i zakazujući im prve turneje, uključujući putovanje u Englesku, gde su svirali sa The Sex Pistols, The Clash i The Damned.

Ali pet godina kasnije, žudeći za statusom superzvezda, Ramonsi su otpustili Fildsa i angažovali Fila Spektora, menadžera ozloglašenog po tome što je uperio pištolj u Džonija Ramona i naterao ga da svira rif u nedogled. Ali tokom kratkog mandata, Fild je minuciozno dokumentovao uspon benda, nakupivši neverovatnu arhivu fotografija iz ranih dana njihove karijere. Filds je 2016. godine objavio tu kolekciju kao ekskluzivni foto-album ograničenog tiraža. Ali sada je knjiga Moji Ramonsi( Reel Art Press) objavljena ponovo i nalazi se u širokoj distribuciji.

VICE se nedavno sastao sa Fildsom da proćaska s njim malo o tome kako je bilo biti menadžer Ramonsa u njihovim najneobuzdanijim godinama.

VICE: Možete li da nam opišete scenu u CBGB-u te 1975. godine?

Filds: Došlo je do ukrštanja muzičkih i tekstualnih talenata i ljudi koji su želeli da budu drugačiji. Bili ste inspirisani da ih nadmašite, a Njujork je bio savršeno mesto za to. CBGB se nalazio u prizemlju ispod jeftinog pansiona na Bouveriju. Bio je to duguljast, uzak, mračan bar koji je odjednom postao dostupan ljudima sa naše scene koji su ranije visili u zadnjim prostorijama Maksovog Kanzas Sitija.

Veliki heroji Njujorka su ljudi koji su izmislili mesta na koja su drugi ljudi išli. Hili Krejmer, vlasnik CBGB-a, bio je kompozitor pesama i kantri pevač koji je snimao ploče. Imao je uho i oko za muziku. CBGB je imao neverovatnu akustiku. Osećali ste se kao da sedite u gitari.

Džoni Ramon jednom nije pušten kod Maksa i nikad im to nije zaboravio. Bio je to početak klasne borbe i prisustvovali ste usponu jednog divljeg, radničkog proizvoda koji je bio sulud i briljantan. Da li bih to rekao za njih onomad? Ne. Da ste tražili od mene da ih opišem, rekao bih da je to bio rokenrol. Ramonsi su pravili haos stavom koji je bio izvrstan.

Kako ste se prvi put povezali sa Ramonsima?

Otišao sam da ih gledam uživo u CBGB-u zato što me je Tomi Ramon preklinjao da dođem; želeli su da ih pomenem u nedeljnoj kolumni za Soho Weekly News. Bili su uporni i nije mi bilo teško, zato što sam cenio ljude koji ne odustaju već samo grabe dalje.

Obećao sam Tomiju da ću doći. Pozdravio sam ih pre koncerta i rekao im da ću se posle naći s njima ispred. Odsvirali su koncert i ja sam bio u fazonu:“Majko mila, pa ovaj bend je savršen. Ovo je sjajno! Glasnije! Glasnije! Brže! Brže!”

Kada danas poslušate njihov prvi album, zvuči pitomo, pogotovo u poređenju sa njihovim poslednjim albumima uživo. Bili su slučajno okupljeni kvartet — ali su počinjali karijeru savršeno svesni prezentacije. Sve su osmislili. Svi su uzeli isto prezime. Dvojica gitarista su imali iste frizure. Bili su besprekorno odeveni u istu odeću koja će postati njihova uniforma. Bili su individualci, ali su odisali grupnim duhom koji je bio savršen.

Dakle, da se vratimo na priču: 12 minuta kasnije, nakon što su odsvirali 17 pesama, sastali smo se kao što je bilo planirano na trotoaru ispred kluba. Pitali su me: “I, jesmo li ti se dopali?” Bili su veoma direktni. Rekao sam im da su mi se veoma dopali. Pitali su me da li ću pisati o njima, a ja sam im rekao: ”Da, pisaću o vama, ali to nije sve, želim da budem vaš menadžer.”

Džoni je rekao: “Treba nam tri hiljade dolara za bubnjeve.” (Smeje se). Pretpostavka je bila da ću im dati predujam, a to nije bila toliko velika stvar. I tako sam otputovao na Floridu i tražio novac od majke. Ona mi je ispisala ček i rekla: “Nadam se da znaš šta radiš.”

Možete li nam pružiti malo bolji uvid u individualne ličnosti originalnih članova benda? Džoni je želeo da uspe i da više ne radi kao zidar, oženio se mlad i — kao što kaže u autobiografiji — bio je tip čoveka koji bi bacio ciglu kroz nasumični prozor dok hoda ulicom. A onda je jednog dana prestao sa tim i odlučio da napravi nešto od sebe, da postane dobar, proslavi se i ne povređuje više nepoznate ljude.

Džoi je bio povučen i nikad nije govorio. U ono vreme nije želeo da peva. Bio je štreber u univerzumu u kom je živeo. S njegove strane je izaći pred ljude i raditi ono što je radio bilo neverovatno hrabro. Bio sam zadivljen njegovim smislom za humor i njegovom sposobnošću da se podsmeva, izruguje i spušta ljudima. Slao bi ljude na giljotinu uz kikot.

Di Di je bio najdruželjubiviji. Živeo je sa mnom i želeo je da upozna druge muzičare iz drugih bendova — nikoga od drugih to nije zanimalo. Oni su samo želeli da se upoznaju sa devojkama, ali Di Di je želeo da se probije i postane prava rok zvezda.

Tomi je bio najstidljiviji, najpismeniji i najsvesniji 0noga što se dešava u umetnosti, na filmu, u avangardi. Ispočetka je to bio Tomijev bend — on i Džoni su se bavili muzikom, a on i Arturo Vega su se starali o vizuelnom identitetu. Tomi nije voleo da nastupa pred publikom i više je voleo tihi život koji je gradio na neki drugi način. Bend je napustio 1978. godine.

Možete li da nam kažete nešto više o tenziji koja je postojala u bendu?

Nikada se nisu dobro slagali — mrzeli su jedni druge. Bili su različiti i stalno su se svađali. Radili su to prilično otvoreno, samo ne pred nepoznatima. Posle koncerta, zaključali bi se u garderobu. Morao bih da stojim pred vratima zato što su dolazili VIP-ovi i da im govorim: “Sačekajte da se ohlade.”

Oni bi bili unutra i čuli biste kako Džoni tuče Di Dija i baca ga preko sobe zato što je zakasnio na početku pesme za 64. deo sekunde ili već tako nešto. Urlao bi. Potom bi uzeli pivo, a neko bi otvorio vrata i rekao: “U redu, sad mogu da uđu.” Kad biste ušli, sedeli bi tamo savršeno. Krv se već osušila [smeje se] i bili su spremni da prime ljude.

Važniji od toga bili su fanovi koji bi čekali pred vratima bine — Džoni je znao da su to najvažniji fanovi koji će dovesti drugu decu sa sobom. Izdavao je stroga naređenja da se ne pali motor sve dok ne popričamo sa svakom osobom koja je došla po autogram.

Zašto ste otišli?

Otpustili su me. Nisu im se prodavale ploče. Svi su verovali da su im pesme toliko dobre da će u prvih šest meseci prodati milion primeraka, a da će onda posle tri godine biti toliko bogati da će moći da se povuku za ceo život, što je od ranih dana bilo krajnje nerealno. Ali ja sam bio tamo samo prvih pet godina.

Žao mi je, kad malo bolje razmislim, što nisam ubrao procenat kad su prodavali stadione za 80.000 ljudi. U Argentini bi policija morala da postavi kordon u kraju u kom su odseli, toliko su veliki bili. Nikad to nisam doživeo da vidim. Ponovo sam se povezao sa njima tek kad je umro Džoi.

Kako biste opisali njihov legat?

Prestali su da sviraju, ali su bili Ramonsi do samog kraja. Inspirisali su druge bendove, baš kao što su njih inspirisali Velvet Underground, The Stooges i The New York Dolls. The Dolls nisu umeli da sviraju i to je bilo inspirativno znati — niste morali da budete Erik Klepton ili Edi Van Halen. Mogli ste da lupate po žicama, nisko uhvatite vrat i proizvedete buku koju želite.

Nikad nisu imali hit. Prvom albumu trebalo je 38 godina da postane zlatan. Ako uporedite njihove snove o penzionisanju za tri godine, to je bilo veoma drugačije. Ali moram da im skinem kapu. Godinama kasnije, postali su ekstremno bogati od TV reklama: “Hey! Ho! Let’s Go!” Melodično je, veselo i brzo. To je sada himna, a ljudi čak ni ne znaju čija je.

Pratite Mis Rozen na Instagramu.