Birokratski pakao kroz koji sam prošla da bih iselila mačku u Ameriku

Ako već ne možemo da zaustavimo odliv mozgova, sprečimo makar odliv kućnih ljubimaca.
9.3.20
maca Tramp
Sve fotografije autorka

Kada je Jovana dobila Zelenu kartu na lutriji, prilično bezbolno je organizovala sve papire i preseljenje u Njujork za nju i njenog partnera - ali ne i za mačku, za šta se postarala ovdašnja birokratija. Evo njene priče, kao parabole upozorenja svima koji planiraju da se sa svojim ljubimcem odliju iz Srbije.

Tada sam živela i radila kao advokat u Beogradu, ali pre polaska sam bila mesec dana u svom rodnom gradu u centralnoj Srbiji, od polovine novembra do polovine decembra, kada je trebalo da otputujem. I krajem novembra nađem mače na ulici – plače, promrzlo, mnogo je hladno bilo. Šta ću, odvedem ga kući da ga nahranim i sve, kapiram naći ću nekog da ga udomi.

Naravno, niko ga nije hteo. Deset dana sam smarala sve ljude, i ne znajući šta drugo da radim, odlučim da ga ja udomim i povedem sa sobom u Njujork. I sad imam nedelju dana da sredim sve, jer već imam kupljenu kartu za avion i dogovoren smeštaj kada stignem.

Na federalnom nivou ne traže bukvalno ništa, a država Njujork traži samo uverenje od veterinarske inspekcije da je mačka primila vakcinu protiv besnila i da je zdrava.

Vodeći se logikom da je zemlja uvoza ta koja treba da određuje pravila uvoza, pogledam šta traži Amerika. I sve ladovina, na federalnom nivou ne traže bukvalno ništa, a država Njujork traži samo uverenje od veterinarske inspekcije da je mačka primila vakcinu protiv besnila i da je zdrava.

Uverenje se dobija od lokalne veterinarske inspekcije, tako da to ne bi trebalo da bude problem, samo treba da je vakcinišem. Proverim ja tu za svaki slučaj i sa Air Serbia, oni kažu da nije frka, kupiš kartu i transporter za mačku koji staje ispod sedišta i to je to.

Dok sam čitala šta treba za Ameriku naišla sam usput na pravila transporta ljubimaca kroz zemlje EU i to je užas. Tu mora vakcina protiv besnila, ali mora da bude data na vreme, jer se tek posle tri nedelje šalje krv da se radi neki titer test da se vidi broj antitela, a to se kod nas radi samo u Novom Sadu, pa se onda čeka još tri meseca i tek onda može da se uveze životinja.

Uglavnom, to je EU, nije Amerika, ali je relativno bitno za dalji tok događaja. Pre svega, ako presedaš u nekoj od zemalja EU, moraš da ispuniš sve uslove kao da izvoziš životinju u EU, tako da treba da se pazi i na to.

Nabavim transporter, kupim kartu za mačku i pozovem veterinarsku inspekciju u mom gradu da zakažem da mi izdaju uverenje da je zdrava i da je primila vakcinu. Mačka u tom momentu još nije primila vakcinu - ali sam ja sve dogovorila sa veterinarom, da je vakciniše, da joj izradi pasoš i da je čipuje - iako pasoš ne treba i ne važi u Americi ali pošto to Air Serbia kao traži, nije frka, sredićemo.

maca-pasos

Pasoš za kućne ljubimce, na ćirilici

Inače, pasoš za ljubimce mora da bude na ćirilici, jer je takav zakon i to je službeno pismo. Zaista ne znam kako to prolazi u Evropi, ali nisam se oko toga informisala nešto preterano, jer sam znala da neće Ameri da mi traže.

Kad sam dobila veterinarsku inspekciju, kreće Kafka. Jedan inspektor, drugi inspektor, treći inspektor, svi mi kažu: ne postoji dokument za Ameriku, ne znamo mi šta je to, mi ćemo da ti damo ovaj što dajemo za EU, a za to moraš da šalješ krv na titer test pa da čekaš tri meseca i cela ta priča.

Ja njima uzmem da objašnjavam kako ne treba ništa, proverila sam, za Ameriku samo treba uverenje da je zdrava i da je primila bilo kad vakcinu… Ali jok. Nema šanse. „Nemamo mi, ne znamo koji je to obrazac, imamo ovaj za EU, to ti je to.“

I ja vidim da će s ovima da bude problem i rešim da podignem priču na viši nivo. Nekako dođem do broja okružne veterinarske inspektorke, ali i ona mi tvrdi da ne postoji obrazac za Ameriku, nego samo za EU. Ja joj naravno ne verujem i ubeđujem se s njom, da bi mi ona na kraju ponudila „rešenje“ – naime, neka njena koleginica je nosila kuče u Ameriku i uspela je da ga „protera preko granice sa obrascem za komercijalni izvoz životinja“.

To je dokument koji mora da ima stoka namenjena ljudskoj ishrani. To mogu da mi daju jedino.

Ja kapiram, okej, ponedeljak je, ja letim u subotu, daj šta daš. Verovatno da Ameri neće da prave neki problem šta god da je, to mi problem prave samo ove naše pogubljene birokrate.

Ali taj obrazac mora da se „trebuje“ iz Ministarstva pošto to pravi Uprava za trezor. Taj obrazac ima nekakav hologramski kod i onda to mora Uprava za trezor i niko drugi. A kad ga „trebuju“, treba mu 3 nedelje da stigne.

Kada sam se opet čula sa lokalnom inspektorkom koja treba i da „trebuje“ i na kraju da potpiše taj dokument, čeka me novo iznenađenje, jer mi ona sada tvrdi da mačka mora da bude vakcinisana 15 dana pre izdavanja uverenja. I ne ume da mi objasni da li je to zahtev na obrascu ili šta, nego mi uporno ponavlja da je „takav zakon“.

macica

Inspektorka, zasxto mi ne daš da odem u 'meriku?

I ja već tu malo popizdim i počnem da se ozbiljno svađam, zatražim od njih da mi kažu koji zakon i koji pravilnik to propisuje i otkud oni znaju kad ne znaju ni koji obrazac im treba. Ali ništa time ne postignem, naravno, što je isto važna pouka: kada kreneš da se svađaš, oni se još više zainate.

Tu rešim da se dogovorim s veterinarom da mi antidatira vakcinu, ali moram da pričam sa njim u šiframa preko telefona, pošto je izgleda to što hoću teški kriminal i korupcija, a svi su naravno prepošteni, niko nikad nije prekršio izmišljeni zakon i falsifikovao izmišljene rokove.

Kad me sutradan opet pozove ova moja lokalna inspektorka, kaže mi bukvalno ovako: „Mi smo se malo zainatili pošto si insistirala da ti kažemo odakle nam rok od 15 dana, pa smo saznali - to je rok koji preporučuje proizvođač vakcine u upustvu za upotrebu i mi to moramo da poštujemo“.

I ja tad stvarno prsnem i počnem da se derem na njih kako uputstvo za upotrebu leka nije izvor prava i kako mi svakako daju pogrešno uverenje da u Ameriku uvozim mačku ZA LJUDSKU ISHRANU! A sve vreme mi je jasno da, kao prvo, mora da postoji neki adekvatan obrazac umesto tog stočnog, kao drugo, da ne mogu oni da izmišljaju rokove i pravila u ime Amerikanaca i radi njihove zaštite, i kao treće, znam tačno šta će da se desi na američkoj granici, piše u 3 rečenice vrlo jednostavno i nedvosmisleno.

Ali, tu se stvarno zainatim i krenem da zovem sve redom: Upravu carina, Upravu za veterinu, random veterinarske inspekcije po Beogradu, jer kapiram da su oni su možda imali neka iskustva.
I saznam da postoji određeni obrazac, konkretno za Ameriku, tako da odem kod kolege advokata i pretražim pravilnike u bazi propisa - i nađem neki pravilnik iz 1984. koji predviđa obrazac baš za to, baš za USA, koji se zove VS 40-12. I vidim tu da taj obrazac nema nikakve uslove osim da je vakcina primljena, bilo kada.

Sad samo da vidim kako da ubedim u to ovu inspektorku iz mog grada, koja zna da mačka nije vakcinisana, i za koju mi svi mi govore „uf ma ona ti ti je sve po slovu zakona“. Samo što tog zakona nema, ima ga samo u njenoj glavi i na kutiji vakcine.

Uspem ja da obezbedim taj VS 40-12 obrazac tako što sam opet zvala ovu moju lokalnu veterinarsku inspekciju i objasnila im, ne pitaj me kako, da baš njega „trebuju“ iz Uprave trezora (koja i njega štampa) a požurila sam slanje tako što sam cimala drugara iz Beograda da to preuzme direktno i pošalje brzom poštom.

Inače, taj obrazac je praktično prazan papir, ništa na njemu nema osim: mačka je primila vakcinu, tačka, nije bolesna, tačka. Na srpskom i engleskom. Dobro, ima i hologram. Eto, zato to mora da štampa Uprava za trezor.

Odlazim na vakcinaciju, kaže veterinar - ne mogu da ti antidatiram dalje od 1. decembra. Zašto? Zato što svakog meseca za sve usluge koje izvrši veterinar šalje uplatnice od po 200 dinara u budžet Republike, i to je za novembar poslato. To se događa 14. decembra, znači faliće mi jedan dan.

Rekoh daj 1. decembar, zabole me, rok je svakako izmišljen. Ja tu već samo gledam da se završi nekako sve, idem prekosutra u Ameriku da tamo živim, aman.

I najzad odlazim s tim i sa uverenjem da je mačka vakcinisana kod inspektorke na konačni potpis. I dobijem ga, mada ona ne propusti da prokomentariše: „Eto malo kršimo zakon sad ali vidim da si dosta uporna hehe“. Horor.

Naravno, kad sam došla ovde i prijavila mačku za carinjenje, nisu mi tražili ništa od papira, samo su je pogledali i kao heh lepa maca. Htela sam da se ubijem.

maca-na-menhetnu

Kada se sve završilo, pričala sam sa raznim ljudima i mimo ovoga, sa nekima što prevoze životinje za pare, nekim odgajivačima što šalju ljudima u inostranstvo - i sve sam ih pitala da li neko zna nešto o ovome.

Samo ovi što prevoze ljubimce za pare znaju, ali neće da kažu. Tako da će ovaj tekst možda da im usere biznis. Mada verovatno neće, pošto džabe i da znaš sve ovo, kada su svi redom gnolovi i otežavaju ti na svaki način da uradiš bilo šta smisleno. Ali eto, da znaš da možeš da sa sobom povedeš svoju zverku ako planiraš da bežiš u Ameriku, samo moraš da budeš uporan kao mazgetina da prođeš veterinarsku inspektorku iz Srbije koja brine brigu da se ne zapati besnilo u Njujorku.