Kako smiriti ortaka kad je na lošem tripu

Pitali smo psihijatra.
4.5.17

„Samo još Čanelo radi, jebiga, pola tri je." Moj drug Den dokrajčio je džoint i dodao mi ključeve. Hteo je da vozim do picerije, dve milje van kampusa. Nekolicina nas se upravo najela brauniza sa kanabisom.

„Brate", rekao sam mu, „nisam u stanju."

„Ko hoće da vozi?" viknuo je Den.

Na kraju je kocka odlučila da vozi naš drug Roj*. Nisam ga dobro znao, ali šta ima veze, prioritet nam je bila pica.

Nedugo potom, sve je krenulo naopako. Roj je čekao na semaforu da skrene ulevo, kad su u suprotnom pravcu projurila policijska kola pod blještavim svetlima. Roj se uspaničio i dao gas, provukao se nekako kroz bočni saobraćaj, pregazio prazno stajalište, proklizao niz travnatu površinu, i zaustavio se u nečijem dvorištu. Svi smo bili u šoku, čulo se samo kako Roj za volanom ubrzano diše. Tu smo shvatili da Roj od trave postaje paranoičan.

Znali smo, naravno, da je opasno voziti se pod smanjenom sposobnošću rasuđivanja, ali opasno prerasta u smrtonosno ako je vozač u lošem tripu. Reakcija na travu su raznolike u zavisnosti od vrste i načina konzumacije. U tom smislu svi smo posebne pahuljice – nema dvoje ljudi koji fiziološki prolaze kroz identičan doživljaj.

Tri su glavna faktora od kojih zavisi uticaj droge – sama droga, osoba koja je uzima, i okruženje u kom se sve dešava, kaže Beatriz Karlini sa Instituta za alkoholizam i narkomaniju Univerziteta Vašington. Konkretno kod marihuane sve i svašta utiče, od kanabinoidnog profila droge do genetike, mentalnog stanja, ili raspoloženja konzumenta. „Nije isto da li se uzima kanabis nedeljom popodne sa prijateljima u privatnom okruženju, ili okružen strancima u bučnoj prostoriji", ističe Karlini.


Pogledajte film Ayahuasca, mit o potrazi


Loš trip nekad se meša sa „prekomernom dozom", ali to neosnovano sugeriše da postoji određena tačka bez povratka. Naprotiv, DEA kaže da niko nije umro od prekomerne doze marihuane. Iako danas sve više ljudi koristi marihuanu, CDC tvrdi da je sve manje slučajeva neumerenog korišćenja. Ipak, iako nas ne uništava fizički, loš trip može da izazove ozbiljan napad panike, zato svako treba da zna kako da pruži pomoć onima koji kroz takvo iskustvo prolaze.

„Mnogi se oslanjaju na urbanu mitologiju kad nekog počne da hvata panika od droge", kaže Klifard Sasman, psihijatar sa Univerziteta Džordž Vašington. „Ne koriste dokazano uspešne metode."

Ako vam je prijatelj samo blago uplašen, Karlini kaže da ga treba podsetiti da će ta neprijatnost brzo proći. „Najbolje je smiriti ih, reći im da se strpe, da će ih proći, da je sve OK. Objasnite im da je u pitanju samo loša reakcija." Sa druge strane, ako nečiji loš trip vodi u agresiju, Sasman kaže, treba ih usmeriti u okruženje u kom ne mogu da povrede ni sebe ni druge. „Izaberite lokaciju bez noževa i drugog oružja. Pomerite nameštaj ako treba, uklonite sve moguće izvore opasnosti, razmislite o svakom mogućem scenariju. Marihuana ume da bude nepredvidiva."

U početku mi je smetao Sasmanov alarmantni ton – svi znamo da trava u najvećem broju slučajeva samo opušta ljude. Ipak, loš trip ume da izazove manične epizode kod određenih ljudi. U državama Kolorado i Vašington, legalizacija je povećala broj poziva centrima za pomoć u slučajevima kanabinoidne intoksikacije. Iako podržavam legalizaciju kanabisa, ja ga ne koristim lično jer sam imao određena negativna iskustva – gubitak ravnoteže, pa i zvučne halucinacije.

U Rojevom slučaju stimulativni faktori bili su vozilo od tri tone, svetla, i policijska sirena. On mi je posle rekao da nikad ranije nije doživeo tako nešto, a ja mu verujem. Ali ono što nismo unapred znali je činjenica da je imao dijagnozu post-traumatskog stresa posle smrti majke u saobraćajnoj nesreći kojoj je i sam prisustvovao. Ova psihološka trauma, u kombinaciji sa psihodeličnom drogom, mogla je da dovede do katastrofe. Mi tada nismo znali kako da mu pomognemo i usmerimo ga ka „okruženju u kom ne može da povredi ni sebe ni druge", pa smo uradili sasvim suprotno. (Istini za volju, imali smo 21 godinu.)

Pošto su se kola zaustavila na komšijskom travnjaku te noći, Roju je bilo loše. Oblio ga je znoj, mrmljao je nekoherentno i nije odgovarao kad smo ga zvali. Mislili smo da ga odvedemo do klinike ali nismo hteli da preteramo. Nije nam se svidela ideja da problem učinimo javnim – ali Sasman upozorava da je upravo to nekad neophodno.

„Kad vidiš da je neko na lošem tripu i misliš da je nešto dodato u marihuanu, bolnica je obično jedino što preostaje," kaže on. „Tamo mogu da mu provere stanje i eliminišu određene dijagnoze." Ali pošto je većina nas istu travu pojela bez problema, znali smo da to nije bio izvor problema. Samo smo sklonili kola sa trave da ih ne bi uočio sledeći policajac u prolazu.

Setio sam se da je mene u sličnim situacijama smirivala potpuna tišina, pa smo premestili Roja na suvozačko sedište, izvadili ključ, i pozvali njegovu devojku da nas odveze kući.