​Hrvati, sarma i skijanje – ima neka tajna veza

Praznici su prošli, klinci su petardama i vatrometima urnisali novozagrebačke blokove, deca se ritala u snu kao da je opet '91. Ali ulični pirotehnički ratovi nisu ništa spram patnje prosečne domaćice hrvatske više srednje klase koja, kao i njene sapatnice u okolnim balkanskim zemljama, ima specijalan zadatak za postnovogodišnje dane: prepuniti šerpu sa sarmama preko nivoa dopuštenog zakonima termodinamike. Ne zbog toga što na ručkove uleće bliža i dalja rodbina – njih ionako čeka ritualno sveto trojstvo ćurke s mlincima, koncerta iz Beča i skokova iz Garmiša.

Razlog overdoziranja cele zgrade mirisom sljubljenog mlevenog mesa i kupusa jest taj što se nakon ekspresne detoksikacije od novogodišnjeg prežderavanja, kreće u masovni nacionalni egzodus na neko od alpskih skijališta, a za to, da još jednom parafraziramo Bad Copy, studio mora da bude opremljen haj-tek tehnologijom.

Zašto Hrvati nose buljuke sarme na zimovanje podjednako je zajebano sociološko pitanje kao i ono zašto nekako s januara uopšte imaju potrebu preplaviti Roglu, Šladming i Kronplatz, dižući kredite koje će otplaćivati sve do letovanja, za koje će opet trebati kredit. Ipak, odgovori na njih su neizostavno povezani.

Sve je počelo ranih devedesetih, u vreme labudove pesme zajedničke države, kad je Ante Marković zabetonirao kurs dinara prema nemačkoj marki u odnosu 7:1. Tada sam sa svojih 14 godina prvi put prejahao Karavanke, i sa još par familija srednje klase iz malog podunavskog grada koji će do kraja godine biti porušen, proveo čoporativno zimovanje u austrijskom Bad Klajnkirhajmu.

Sećam se da smo se nas trojica klipana nadrealno bahatili – naveče bi se satirali od bilijara, ujutro bežali od matoraca da bi bordali (sve dok jedan klipan nije slomio prst pa smo provaljeni), popodne uživali na bazenu, a naveče cepali poker aparat u hotelskom podrumu dok se boje ne rastope. I pošto su nam se matorci celo vreme kvalitetno kurčili hrpama šilinga, nakon svih tih klinačkih vandalizama bili smo dovoljno bezobzirni da ih na kraju opelješimo i u robnoj kući u Gracu, bar da pazarimo novi Slayer.

Sredinom devedesetih i prestankom rata, hrvatska zimska tranziciona bajka sve više je poprimala današnje konture, nakon što je Tuđman omogućio uvoz jeftinih kola iz Evropske zajednice na lizing. To je dalo iluziju da te aute treba negde i terati, a kako su gepeci bili sve veći, a buđelari još nedovoljno puni, kao spona između privida luksuza na kredit i stvarnog stanja stvari poslužila je baš spona mesa i kupusa. Kao, apartman košta x, najam skija y, ski pass z, hrana – ne uklapa se u budžet. Ima sarme, ostalo od Nove godine, trpaj. A kad na to dodamo urbanu mitologiju prenošenja sarme preko slovenske granice, dok nam zle komšije ne daju da pravimo kranjsku kobasicu za koju nas deru u Kranjskoj gori, gde ćeš većeg veselja.

Početkom novog milenijuma krenuli smo - ne mi, nego familija Kostelić – da razvaljujemo u skijanju, i tu su stvari kompletno otišle u tri lepe. Ne samo da je narod počeo da slaže zimski godišnji prema Janičinim i Ivičinim trkama (sećate se ludaka s bakljama na skijanju?) nego se neko dosetio da bi i na našem brdu od jedva hiljadu metara nadmorske visine po imenu Sljeme mogli da napravimo jedinu gradsku trku u Svetskom kupu.

U brendiranju nije falilo pretencioznosti – trka je nazvana Snježna kraljica, jer je u početku bila samo u ženskoj konkurenciji. Bahatost se, međutim, najviše ogleda u nagradnom fondu, koji uz manje varijacije iz godine u godinu iznosi oko 100 hiljada evra, a obezbeđuju ih Grad Zagreb i sponzori. To je drugi iznos nagradnog fonda u skijaškom Svetskom kupu, pa ne čude beskrajna PR naklapanja kako je skijašima ludilo u Zagrebu – kako i ne bi bilo, kad imaju smeštaj u hotelu s pet zvezdica, elitni transfer do staze na koju se godinama utovara veštački sneg, nadrealno izvlačenje startnih brojeva na glavnom gradskom trgu gde svira Boney M i generalno uživanje u skijaškom Diznilendu plaćenom našim parama.

Ali ne samo za njih, već i za pažnje gladne političare i sponzoruše, koji na brdu tamane kanapee i šampanjce, dok se navijačka sirotinja trucka gradskim autobusima i trpa kobasice i kuvano vino.

Ove godine cirkusijada je uzela maha više nego ikad - ne samo zato što je zagrebački gradonačelnik Bandić sveže pušten iz zatvora, a grad je ipak iskeširao svoje, već i zbog ceremonije proglašenja pobednika, koja je izgledala urnebesno.

Snežna kraljica Mikaela Šifrin skoro je polomila inventar (skije, kaciga) dok je oblačila pobednički plašt, stavljala krunu na glavu i otvarala šampanjac, što je previše drndanja čak i za nekoga ko inkasira par desetina hiljada evra spretnim spuštanjem niz zaleđeno brdo. Snežni kralj Marcel Hiršer nije si dozvolio takvo smaranje, pa je lepo spakovao šampanjac i poneo ga u bekstejdž.

Dve trke na Sljemenu gledalo je ukupno nešto više od 20 hiljada ljudi, a za to vreme, prema podacima turističkih agencija, oko 200 hiljada Hrvata odmaralo se u manje ili više mondenim alpskim skijalištima. Na ovogodišnje zimsko uživanje nacija je, u vremenu najveće krize, samo u nedelju dana slupala preko 30 miliona evra, što je i dalje kap u moru u odnosu na 30 milijardi evra javnog duga, ali nije ni za bacanje.

Ako je za neku utehu, ove zime je ekipa puno manje odsedala po hotelima, a više tražila privatni smeštaj u apartmanima, ali nisu izostala prateća preseravanja poput kvaziurbanih festivala u francuskim Alpima na kojima studente i manekenke zabavljaju Hladno pivo, S.A.R.S. i ekipa. Ove godine smo na zagrebačkim ulicama zapazili i nešto stidljivih bilborda za Kopaonik i Zlatibor, ali bojim se da će Srbi morati malo više da se pomuče da dovuku hrvatske skijaše. Jebi ga, još uvek niste dovoljno mondeni.

Ne kažem da bi ljudi trebali da uče decu skijanju na domaćim brdašcima koji ski pass bez žičare naplaćuju 15 evra, dok olimpijski centar na Bjelolasici zjapi zapaljen. Nego, svake godine kad nam televizije izrešetaju ovu brutalnu statistiku, zapitam se – zašto niko nije izbrojao sarme koje su hrvatske domaćice pripremile za gepek i zamrzivač u omiljenom zimovalištu, i preračunali njihovu vrednost u odnosu na BDP? Barem zato da bi demistifikovali svu tu unesrećenu ekipu koja još jednu godinu provodi krvnički sisajući patku balkanskog kapitalizma zbog sedam dana privida bahaćenja na finom alpskom snegu.

Baš kao i Česi, Slovaci i Poljaci koji se cele godine ubijaju da bi ih u leto pošteno odrali na našem moru, i donekle popunili rupu u budžetu koju bušimo, između ostalog, zimovanjem na kredit. Jedino što se s njima u stereotipnim vicevima zezamo da nose paštete, da ne bi na rivi jeli preskupe podgrejane ćevape. Možda da i njima ponudimo sarmu?