FYI.

This story is over 5 years old.

Ishrana

​Moj poremećaj u ishrani nema veze s Barbikom ili medijima

Mnogi ljudi ne doživljavaju poremećaje u ishrani kao prave bolesti, oni ih vide kao izbor.
4.3.15
Foto: Flickr korisnik vaniljapulla

Kad sam imala deset godina, imala sam Barbiku. Imala sam sve do tada snimljene Diznijeve filmove na video kasetama i hrpu Kosmopolitena koje sam ukrala od starije sestre. Šest godina kasnije, imala sam anoreksiju. Ništa od svega toga nema veze jedno s drugim.

Danas ne možete otići na internet a da ne naletite na neki agresivno ljutit članak koji napada nešto ili nekoga zato što uspostavlja "nerealne telesne standarde" — bilo da se radi o lutki u Topshop-u, struku Diznijeve junakinje ili, iznova i iznova, Barbiki.

Reklame

Paradoksalno, u raspravi o "nerealnim telima", najviše packi dobijaju upravo stvarne žene sa figurama čiča-gliše, bilo da se radi o slavnim ličnostima ravnog stomaka na Instagramu, ili, mnogo češće, čitavoj manekenskoj industriji.

Prilično je očigledno da mediji zaista uspostavljaju nerealne telesne standarde. Najuobičajeniji primer je da Barbika, kad bi stvarno postojala, ne bi imala jetru i hodala bi na sve četiri, ali je li to bitno? Ovim se insistira da nerealni telesni standardi dovode do poremećaja u ishrani što je argument koji, po mom mišljenju, svodi teško mentalno oboljenje na sujetnu želju da se postane maneken na modnoj pisti — nešto čemu lično nikad nisam stremila.

"Mnogi ljudi ne doživljavaju poremećaje u ishrani kao prave bolesti", kaže mi Keri Arnold, 34-godišnja honorarna novinarka specijalizovana za naučne teme, spisateljica i lečena anoreksičarka. "Oni to vide kao izbor. A verovanje da poremećaje u ishrani izazivaju slike mršavih modela služi samo za to da bi se podcrtalo kako sve što rade, one rade iz sujete."

Svi ti argumenti, naravno, nisu bez osnova. Istraživanje Univerziteta u Saseksu pokazalo je da su devojčice koje su se igrale sa barbikama manje zadovoljne svojim telom od onih koje nisu. Ali ono ne daje odgovor na pitanje da li to, zauzvrat, izaziva psihički poremećaj. Bilo bi pošteno reći da je većina žena donekle nezadovoljna svojim telom. Ali većina žena ne pati od anoreksije.

Reklame

Keri je bolovala od anoreksije 13 godina. Njen poremećaj je počeo kada je sa 18 godina otišla na koledž. Vežbala je da bi se oslobodila stresa — a problem se pogoršao kada je na trećoj godini pala u depresiju.

"Bila sam veoma depresivna, veoma anksiozna i često suicidalna", rekla mi je. "Fiksirala sam se na ideju da ako izgubim dovoljno kila neću više biti anksizona, da ću se dopasti samoj sebi." Ona anoreksiju poredi sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem, od kog je u to vreme takođe bolovala — trljala je kožu protiv bacila i preterivala u vežbanju kako bi se oslobodila svih negativnih emocija.

Keri je na svom blogu naširoko pisala o tome kako ni mediji ni Barbike ne izazivaju poremećaje u ishrani i kako ovaj argument uveliko trivijalizuje problem. Kako sama kaže: "Mi ne dovodimo u vezu Crying Baby Cupcake Doll sa teškom depresijom."

Američka naslovnica Voga, maj 2007.

Keri nije jedina sa ovakvim stavovima. Na svaku tezu psihologa o učinku Fotošopa na našu psihu, postoji jedno živo biće obolelo od poremećaja u ishrani koje izluđuje ta ograničena priča.

"Nećete naći bolji kontra-primer za mit o tome kako poremećaje u ishrani izazivaju nerealni telesni standardi koje uspostavljaju mediji, Dizni ili Barbika od mene", kaže Tom*, direktor softverske kompanije iz Nove Engleske, danas u srednjim pedesetim godinama.

"Ja sam muškarac. Oboleo sam od anoreksije 1977, kada sam imao 14 godina. Slučajno sam otkrio da, kada uskraćujem sebi hranu, privremeno prestajem da imam negativno mišljenje o sebi. Nije imalo apsolutno nikakve veze sa telesnim izgledom. Nisam imao želju da budem mršaviji i tek sam usput postao neodređeno svestan koliko sam u međuvremenu smršao."

Reklame

Poput velikog broja ponašanja kada ljudi povređuju sami sebe, Tomova anoreksija služila mu je kao neka vrsta olakšanja. "Trideset godina kasnije", nastavlja on, "i moja devetogodišnja ćerka počela je da pati od anksioznosti. I ona je otkrila da ako uskrati sebi hranu, stvari postaju malko podnošljivije."

Ista priča o olakšanju i kontroli ponavlja se kod mnogih obolelih sa kojima sam pričala.

Rut Karter, 35-godišnja advokatkinja, spisateljica i blogerka iz Feniksa, u Arizoni, obolela je od poremećaja u ishrani nakon što ju je brat zlostavljao i silovao kao dete, a potom je porodica naterala da se ponaša kao da se ništa nije desilo. O ovom iskustvu priča na svom Jutjub kanalu.

Karter kaže da joj je prejedanje i izbacivanje hrane pomoglo da se izbori sa svešću o tome da je preživela zlostavljanje. Ona svoj poremećaj zove nekim vrstom eskapizma, načinom da se oslobodi anksizonosti. "Kad sam bila mlađa, to mi je verovatno omogućilo da držim kontrolu nad makar nečim u svom životu, i to u trenucima u kojima je veći deo mog porodičnog života bio u haosu", kaže ona.

"Ne bih rekla da sam želela da izgledam kao Barbika ili Diznijeva princeza", nastavlja ona. "Kao prvo, Barbika ima ogromne grudi. Jedna od stvari zbog kojih volim što sam mršava je što tada nemam velika prsa. Ako imate u vidu moj istorijat seksualnog zlostavljanja, shvatićete da ne želim da budem neko koga muškarci doživljavaju kao objekat."

Scena iz Male sirene.

Nadam se da ste do sada primetili nešto drugačije u načinu na koji vam pričam ove priče. Nema govora o gubitku kilograma i unošenju kalorija, nema neprijatnih slika obolelih kad su bili najmršaviji, rebara oštrih kao žileti i upalih očiju. Po mom mišljenju, mediji prave najveću štetu načinom na koji izveštavaju o poremećajima u ishrani.

Članci o anoreksiji objavljuju se u odeljcima časopisa o "lepoti", a izdavači se nadmeću ko će naći ekstremniji primer živih kostura. Kad bi ženski časopis pisao o Amandi, 27-godišnjoj advokatskoj pomoćnici sa kojom sam razgovarala o njenom poremećaju u ishrani, da li bi više voleli da izveste o tome kako je imala običaj da izmeri svoju povraćku posle pražnjenja ili činjenicu da je njen poremećaj izazvao stres od života sa dominantnom majkom?

Reklame

Kada oboleli pročitaju ove ekstremne priče, neizbežno se porede s njima, što dovodi do poricanja. To im pruža nešto kvantitativno sa čim mogu da se mere, umesto da im daje nešto sa više dimenzija. Sama sam sebe u prošlosti ubeđivala kako nemam problem jer nisam težila 25 kila, nisam pila laksative, jela sendviče sa zelenom salatom i živela na infuziji.

Kako možemo isključivo da krivimo medije za izazivanje poremećaja u ishrani kad anoreksija postoji i kod slepih i na mestima kao što su ruralna Afrika. Bilo bi teško objasniti i zašto je Džordž*, 17-godišnji student sa kojim sam razgovarala, završio u bolnici zbog anoreksije, kad naši mediji nemaju običaj da objavljuju pohotne slike premršavih muškaraca. Ali to je priča koju najčešće čujemo.

Uprkos svemu, bilo bi neverovatno naivno tvrditi da mediji ne doprinose sve češćoj pojavi poremećaja u ishrani. Svako ko je ikad išao na časove iz psihologije zna da su poremećaji u ishrani porasli na Fidžiju nakon što je 1995. godine uvedena televizija. Ali lekari konstantno osporavaju predstavu o tome da poremećaje u ishrani izazivaju modeli i časopisi. Štaviše, prva empirijska studija na ovu temu pokazala je da su devojčice više usredsređene na kopiranje ličnosti princeza nego njihovih tela.

Poremećaji u ishrani su složene slike sa višestrukim uzrocima i opasno je zauzimati pojednostavljen stav.

Sećam se večeri kad sam mislila da ću umreti zbog poremećaja u ishrani. Probudila sam se boreći se za vazduh, dok mi je srce lupalo u grudima. Obećala sam dugo zapostavljanom božanstvu na tavanici da ću, ako mi dopusti da živim, sutradan popiti malo jogurta. Ugušiću se na tom jebenom mlečnom proizvodu u čast nastavka svog bivstvovanja na ovoj planeti.

Sledećeg dana, srećna što sam ostala živa, otišla sam do frižidera. Izvadila sam jogurt, videla da sadrži 168 kalorija i nisam mogla da ga popijem. Bila sam prestravljena od umiranja, ali ne toliko da stavim kašiku jogurta u usta. Ne zato što sam želela da izgledam kao Kejt Mos. Ne zato što mi je u detinjstvu idol bila Snežana. Ne zato što sam želela da izgledam kao plava sisata plastična lutka, već zato što mi je mozak bio sjeban.

Bolovala sam od mentalnog oboljenja jednako stvarnog i ozbiljnog kao što je šizofrenija, bipolarni poremećaj ili depresija. Kao i kod svih tih bolesti, to nije bilo pitanje izbora. Mnogo smo uznapredovali u našoj diskusiji o mentalnoj higijeni, ali naš doživljaj tih bolesti se izgleda nije mnogo izmenio. Bar ne u mom iskustvu. Nisu lutkice, princeze i modeli ti koji treba da budu realistični — već naš doživljaj samih poremećaja u ishrani.

*Imena su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu