Ronaldinjo, poslednji boem svetskog sporta

FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Ronaldinjo, poslednji boem svetskog sporta

Ronaldinjo je poslednji mohikanac jednog drugog plemena – sportskih boema.
29.11.14

Dobrodošli u Queretaro, industrijski grad u centru Meksika, bezbedno ušuškan između ogromnih planina duboko unutar ove latinoameričke zemlje. Dovoljno daleko od divljanja pijanih Amerikanaca u Cancunu i Tijuani, od narko-saobraćaja i kartelskih ubistava u Ciudad Juarezu, i tek dvesta-i-kusur kilometara severno od tog megapolisa kojeg zovu Mexico City, Queretaro, sa svojih osamsto'iljadaikusur duša, bezbrižno uživa u srcu oblasti Bajio, za koju kažu da je najprosperitetnija u celom Meksiku. A kako i ne bi bila – letimičan pregled Wikipedia stranice na ovu temu govori da su u Queretaru smešteni koncerni kakvi su Bombardier (jedan od najvećih proizvođača aviona i avionske opreme), corn-flakes titan Kellogg's, Samsung, Daewoo i još jedno tridesetak velikih igrača. Sve je to bilo prilično nebitno 18. Septembra ovog leta gospodnjeg, kada je javnost u Queretaru – a ništa manje i svetska javnost – bila fokusirana na nešto sasvim drugo.

Reklame

A šta drugo može da oduzme nacionalni fokus bolje od fudbala? Lokalni FC Queretaro je igrao jako bitan meč u kupu protiv Tigresa iz Nuevo Leona. Nije sad Queretaro, jebiga, neki Real Madrid. Da budemo iskreni, radi se o relativno prosečnoj ekipi, koja je prošle godine zapravo izbegla ispadanje u drugu ligu tek kada je lokalni biznismen kupio Jaguarese iz Chiapasa i dovukao ih u svoj grad, uz izgovor da „Queretaro zaslužuje prvoligaša". Ipak, svi su željno iščekivali taj susret sa Tigresima. A razlog je bio prost – Amado Yanez, spomenuti bogatun koji je „vaskrsao" prvoligaški fudbal u Queretaru, je imao još jedno iznenađenje za verne navijače. A to iznenađenje zvalo se Ronaldo de Assis Moreira. Iliti, za prijatelje, Ronaldinho.

Foto: Flickr Daniel Teobaldo

Posle tri godine u rodnom Brazilu, gde je epizodama u Flamengu i Atleticu Mineiru podsetio zemljake da još uvek zna sa loptom, Dinho se tako uputio u Mexico da na svoju karijeru – verovatno – i stavi definitivan pečat. U Queretaro je stigao petog septembra, i na prvom pressu izjavio da mu je cilj osvajanje „titula, i devojaka". Trinaest dana kasnije, Tigresi su mu brzo stavili do znanja da to neće biti baš tako lako – povremeni američki reprezentativac Hercules Gomez je već u devetom minutu umirio domaće navijače. Domaći su napadali i napadali, i onda, početkom drugog poluvremena konačno dobili svoju šansu. Danilinho je pao u šesnaestercu, Ronaldinho je jasno preuzeo odgovornost, i poslao loptu u šesti red publike a la Piksi protiv Argentine. Samo četiri dana kasnije, Guadalajara je ipak videla Ronaldinha. U šestom minutu je uspeo da realizuje jedanaesterac za vođstvo, a onda je 64 minuta kasnije uposlio zemljaka Camila za 2-0. Krajnji rezultat, 1-4. Žurka je i zvanično mogla da počne, a u prvim redovima je garantovano bio zubati Brazilac. Baš kao i Sam Peckinpah godinama pre njega, Dinho je sebi upriličio kraj karijere u Meksiku, gde je dobra zabava uvek iza ćoška. Čelnici Barcelone i Milana su svojevremeno pizdeli kada bi Ronaldinho u sred radne nedelje išao privatnim avionom do Pariza jer ga je staro društvo zvalo u omiljenu kafanu. U Meksiku barem nema tih problema.

Reklame

Svake godine, raznorazni igrači, veliki i mali, objavljuju svoj odlazak. Ali kad Ronaldinho i konačno reši da završi sa aktivnim igranjem fudbala, biće to jedan poseban događaj. Jer, upravo je on jedan od poslednjih iz svoje ekipe. Ne, ne govorim o likovima koji umeju da pimpluju sa malinom ili pomorandžom skinu paučinu. Takvih barem ima kol'ko 'oćeš ovih dana – fudbal je, sa tehničkog aspekta, sve napredniji i napredniji. Ronaldinho je poslednji mohikanac jednog drugog plemena – te nezvanične kongregacije profesionalnih sportista koji su, često uspešno, a još češće neuspešno, miksovali loptu i flašu, aut linije i neke druge linije, boginju Julesa Rimeta i razne druge boginje sa modnih pisti. Ronaldinho je, jezikom Šekija Turkovića rečeno, poslednji boem.

Moderno društvo nabilo je priličan pritisak na njegove gladijatore. Kada danas uzmete loptu i pokažete talenat sa istom, nije dovoljno biti samo neko ko će nanizati petoricu, ući u šesnaest i pokidati mrežu. Neeee prijatelju, sad moraš i da se smeškaš u poseti osnovnoj školi, da igraš Playstation sa fanovima, da nosiš odelo van terena, da te trendy časopisi slikaju kako čitaš Nietszchea u sofi dok slusaš novi U2 sa suprugom i, ako već nemaš decu, nekim flafi kučetom. Nije dovoljno biti samo igrački as. Sad treba da budeš i neki role model. Da ti se dive i van terena. Jasno, neko to savršeno dobro ume da izbalansira. Ali neko baš i ne…dosta sportista stiže iz neke manje prosvećene (nazovimo to tako) socioekonomske situacije, i teret slave im padne teže nego drugima. A kad sve postane previše, ko je stručniji da ti pomogne od starih prijatelja kakvi su Jack, Jim, Johnny i ostali ? I tu, takođe, postoji neka izvesna podela. Mnogi su krenuli, što jednom reče Zvonko Mihajlovski, krivudavim putem kokainskih noći – mnogi se nisu ni vratili. Ali, ima onih koji su i te nečastive rabote umeli da tako lepo spoje sa svojim dnevnim zanatom, da kad posle trijes i kusur godina pročitate autobiografiju u kojoj pričaju kako su izvačili crte po ženskim dupetima u klozetima Las Vegasa, samo možete da dignete obrve i kažete sebi „au jebote, zar ON?!".

Reklame

U mladosti profesionalnog sporta, javnost i društvo bili su tolerantniji prema ekscesima. Babe Ruth (1895-1948), legendarni bejzbol igrač Boston Red Soxa i New York Yankeesa, i jedan od najvećih igrača u istoriji tog sporta uopšte, je bio poznat koliko po svojoj razornoj moći sa palicom, toliko i po činjenici da je posle bezmalo svakog meča imao „treće poluvreme" u prvoj obližnjoj kafani. A kako je bejzbol sezona tih godina imala 154 utakmice, mnogo alkohola je stradalo u tim neformalnim susretima. Babe je takođe ostao poznat kao veliki švaler – zvanično je bio oženjen dva puta, ali nezvanični broj recki ni danas nije poznat. Kada ga je suvlasnik Yankeesa jednom zamolio da malo utanji sa svojim „boemisanjem", Ruth je ispalio svoj danas čuveni citat : „Obećavam da ću manje piti i ranije ići u krevet, ali žene? Žene ne ostavljam ni zbog tebe, ni za pedeset, sto pedeset, dvesta pedeset hiljada dolara. Žene su previše zabavne". Ruthovu štafetu u dresu Yankeesa preuzeo je tridesetak godina kasnije Mickey Mantle (1931-1995), „plavokosi bombarder", koji je bio jednako opasan po protivničke bacače i pivske flaše. Mantle, kome su otac i deda preminuli sa jedva četrdeset godina, je verovao da će i on otići mlad, pa ništa nije ostavio slučaju. „Mene, bogme, nećete zajebati", govorio je Mantle, iako tada nije znao da su njegovi preci verovatno preminuli zbog preteranog izlaganja olovu i cinku u rudnicima. Kada je navršio pedeset i nešto i shvatio da ga tužna sudbina ipak zaobilazi, promenio je pesmu i govorio „da sam znao da ću ovoliko da poživim, više bih pazio".

Ono što su Ruth i Mantle tih godina bili sa one strane Atlantika, George Best (1946 – 2005) je bio sa ove. Best – koji je, kako je jednom opisao jedan novinar, imao „stopala precizna kao lopovske šake" – je bio fantastičan fudbaler i o tome ne moramo trošiti reči. Pored svog tog umeća, Besta će istorija ipak zapamtiti kao čoveka koji je u pedeset i devet godina života popio celu Moravu sa pritokama. Neko vreme mu to nije smetalo – Manchester United je harao krajem šezdesetih, a George je bio njihov najbolji igrač. U finalu kupa šampiona 1968. na Wembleyu protiv Benfice, cela Evropa je videla kako Best u trećem minutu produžetka kreće u dribling, prelazi nekoliko igrača i plasira loptu u mrežu. Cela Evropa, pak, nije videla kako se Best pripremao za ovaj duel – dok su njegovi saigrači odmarali, on je ubijao vreme sa „izvesnom mladom damom po imenu Sue". Portugalska štampa ga je prozvala „o quinto Beatle" tj. petim članom Beatlesa, mada je po svemu gledano bolji komparativ verovatno bio Keith Moon. Magija je trajala sve do sredine sedamdesetih, kada je uprava Uniteda konačno izgubila strpljenje sa severnim Ircem. Njegova karijera se više nije oporavila, ali ni njegova jetra. Umro je u bolnici, 26. Novembra 2005. Njegova poslednja želja je bila da novine objave njegovu sliku iz bolničkog kreveta, uz poruku „Don't die like me". Kakav veleobrt za čoveka koji famozno izjavio da je „potrošio mnogo para na piće, kola i žene. Ostalo sam proćerdao".

Ceo je svet oplakivao magičnog Irca, a među telegramima saučešća našao se i onaj koji je potpisao Diego Armando Maradona. Krajnje logično, jer Diego je, u suštini, bio samo argentinski klon Unitedove legendarne „sedmice". Tokom osamdesetih, nabavljale su se satelitske antene samo da bi prost narod mogao da prati šta ovog vikenda radi El Pibe. Kada je Zvezdi zabio onaj lob na Marakani 1982., ceo stadion je ustao da mu se pokloni. Sportska sreća mu nije bila previše naklonjena u Barceloni, ali je zato sve kompenzovao u Napoliju, gde je samo cementirao svoj status apsolutnog Boga fudbala. Paralelno sa svojom sportskom, Diego je gradio i bećarsku karijeru. Po sopstvenom priznanju, kokain je bio njegov najbolji prijatelj skoro pa četvrt veka. Izuzev naklonjenosti belom prahu, Diego je imao gotovo pa redovne probleme sa održavanjem telesne težine, koji su se samo intenzivirali kada je prestao sa aktivnim igranjem, pa je početkom 21. veka izgledao kao jedna od onih lopti koje je proturao nesretnim bekovima kroz noge. Kada je u Americi '94. pao na doping testu zbog efedrina, to je bilo gotovo pa uvredljivo – zar čovek koji je u nos ubacio više koksa nego Tony Montana da zaglavi zbog neke proste apotekarske hemije? Diego se u međuvremenu primirio, smršao i (navodno) prestao da se dodatno stimuliše koksom. Čak je imao i par trenerskih angažmana, i deluje kao da će ga svet gledati barem još neko vreme.

Paul Gascoigne, reklo bi se, nije te sreće. Gazza, jedan od poslednjih pravih engleskih meraklija, je celu svoju karijeru bio prava opsesija nacije. Retko tehnički nadaren za engleskog veznjaka, Gascoigne je, kad je bio pri sebi, urnisao protivnike na terenu lucidnim driblinzima i pasovima. Šteta što uglavnom nije bio pri sebi. Pre dvadeset i četiri godine je svojeručno izbacio Arsenal iz kupa u polufinalu, i dogovorio milionski transfer u Lazio. A onda je u prvih petnaest minuta finala protiv Nottingham Foresta pokušao da ubije Garya Charlesa uklizavanjem, promašio, i pocepao ligamente u desnom kolenu. Van terena je bio još luđi – zajedno sa svojim najboljim drugom, Jimmyem „Five Bellies" Gardnerom, pravio je haos gde god se zatekao. Prosti google search na „paul gascoigne facts" će doneti pregršt ludila (moj večni favorit je kada ga je norveški TV reporter pitao jel ima neku poruku za Norvešku, narednog rivala Engleske, na šta je ovaj odgovorio sa „yes, fuck off Norway" i produžio u tunel), za koje bi trebalo izdvojiti skoro jedan ceo tekst. Međutim, dok su se Gazzini saborci iz nacionalne divizije za efektno sabijanje etanolskih derivata redom smirivali, kao npr. Tony Adams, nemirni Geordie je rešio da istestira granice sopstvenog prezupčivanja, te ga sada uglavnom možemo spaziti kao fusnotu u crnoj hronici. Pre jedva mesec i po su ga organi reda prisilno strpali u bolnicu na detox, pošto ga je policija našla obeznanjenog pred vratima svog stana. Otad se uglavnom ponaša po PS-u, al' dokle, boga pitaj. Ipak je ovde reč o čoveku koji je pokušavao kliničko odvikavanje ravno sedam puta (sa, primećujete, ograničenim uspehom).

U Srbiji, dobar provod i sport su istorijski išli ruku pod ruku. Dokaze imate uglavnom svakog ponedeljka kad otvorite neki domaći tabloid – šanse su jače od 70% da će negde iskrsnuti slika nekog fudbalera kako napušta neki klub sa nekom cicom, a sigurno pre toga nisu pili Coca Colu. Svojevremeno mi se jedan Zvezdin fudbaler pohvalio da je u društvu jednog bivšeg reprezentativca i još par saigrača imao kafanski ceh od tri hiljade eura. Kada sam ga upitao kako je uspeo, ovaj je lakonski odgovorio „jebiga, voli čovek Moet". Što i ne čudi preterano, jer ako uzmemo u obzir učinak domaćih fudbalera minulih dvadesetak godina, najbolje rezultate uglavnom beleže tokom trećeg poluvremena. Pa, bar tu da se održi taj standard. Naši sportisti su uvek važili za prekaljene boeme, i naša javnost je to nekako drugačije posmatrala nego što to rade njihove zapadne kolege. Wayne Rooney je bio na stubu srama kada se 2010. obelodanilo da je platio trojku sa dve kurve dok mu je žena bila trudna – ovde bi komentar verovatno bio „vid' junaka!", sudeći po relativno blagonaklonim i gotovo zavidnim reakcijama internet komentatora kada se u vestima pojavi detaljan izveštaj o nečijem partijanju koje je prešlo percipiranu granicu moralnog.

Ikona domaćeg boemskog talasa je definitivno nekadašnji igrač Rada i Crvene Zvezde Zoran Riznić. Riznić, koji je ovekovečen u jednom transparentu Zvezdinog Severa na kome je, uz nacrtanu flašu, stajala sad već mitska parola „Rizna,živeli!", nikada nije krio da je bio kafanski čovek. Noćni život ga je i sprečio u ostvarivanju uspešnije karijere – zbog „vannastavnih aktivnosti" nije dugo trajao u Zvezdi, a u inostranstvu je takođe ostvario skroman učinak. Riznić je karijeru okončao igrajući niželigaški fudbal po mačvanskom okrugu, a prijatelj mi je pričao i da je u odmaklim tridesetim godinama Rizna na momente umeo da podseti na neke od likova koje sam opisao u gornjem delu teksta. Riznić je tako ušao u anale srpskog sporta kao jedan od onih likova od koga su svi očekivali više, ali mu na kraju ipak nisu zamerili. Jer, fudbaler Zoran Riznić je već neko vreme zaboravljen, ali mitološki lik Rizna Živeli i dan danas živi u pričama starih navijača.

Daleko bilo da smo ovde sve nabrojali. Michael Jordan, najveći košarkaš svih vremena, je bio pravi američki role model savršenstva tokom aktivne karijere – a onda se naprasno saznalo da se '94. nije povukao zbog smrti oca, nego zbog kockarskih dugova, da je imao kurvu u svakom NBA gradu spremnu pred svako gostovanje, i ko zna šta još. Joe Namath, legendarni QB New York Jetsa, čovek koji je svojevremeno na press konferenciji garantovao pobedu u Superbowlu '69. protiv Coltsa (za neupućene, ovo bi vam bilo kao da sutra Džoni Mijailovic kaže „garantujem vam da ćemo pobediti Chelsea u sredu"), i dan danas uživa u svom nadimku „Broadway Joe" koji je stekao zbog navike da slobodno vreme provodi uz piće i žene. Marat Safin bi verovatno osvojio turnira koliko i Federer da je umeo da kontroliše svoj unos alkohola i nikotina. Ali, prepoznajete li lajtmotiv? Svi nabrojani sportisti su bili majstori svog zanata. Uprkos svojem polu-zdravom životu, ljubitelji širom sveta rado pamte bravure svih gore navedenih – u većini slučajeva mnogo radije nego nekih drugih koje su pratile reputacije čistunaca. Nenad Milijaš je poslednjih godina postao kultni heroj Marakane ne samo zbog svih golova što je dao, već dobrim delom i zbog glasina i urbanih legendi da je u sred bela dana bio viđan na raznim gradskim lokacijama uz rakiju i cigare. A da se razumemo, Zvezda je videla mnogo bolje u recentnoj istoriji.

Možda odgovor na pitanje leži upravo u našoj „običnosti". Sportske zvezde su heroji modernog vremena, nedodirljivi idoli. Mi slušamo o njihovom životu punom odricanja, od mladosti u surovom treningu, utakmice, pritisak, itd. Izvesno je, dakle, da sam čin uživanja u „zabranjenom voću" te ljude nekako približava običnim smrtnicima. Samo je George Best, na kraju krajeva, umeo da dribla kao George Best. Al' za šankom je bio „jedan od nas". Svi smo mi gledali demonstracije talenta i sposobnosti na televiziji ili stadionu. Međutim, legenda dobija nove dimenzije kada se sa tim osobama nađemo u kafani. Tu smo, ipak, svi jednaki – barem to jedno veče.

FC Queretaro će prvu sezonu završiti bez trofeja. U kupu nisu uspeli da prođu do finalnih rundi, a i završnica lige odigraće se bez njih. Ronaldinho ima ugovor na još godinu dana. Ne znam kad planira da stavi tačku na svoj fudbalerski staž, ali kada se to desi, natočiću i popiti jednu u njegovu čast. U ovoj nailazećoj eri squeaky clean idola mladih, poslednji boem ne zaslužuje ništa manje.