FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Dan ljudskih prava se ne odnosi i na mene​ u Srbiji

Zato ovo nije moje pravo ime. Nešto mnogo tužno i ružno me je nateralo da ga sakrijem.
10.12.14

Danas je Međunarodni dan ljudskih prava. Povelja Ujedinjenih nacija iz 1945. godine kojom započinje pravna regulativa slobode čoveka, osim jednakih prava svakom jamči i dostojansvo. Ali ono je i dalje često krhko, do mere da poželite da nestanete.

Zato ovo gore nije moje pravo ime. Nešto mnogo tužno i ružno me je nateralo da ga sakrijem.

Pod pravim imenom i reporterskim zvanjem nedavno sam se prijavila u jednu beogradsku privatnu kliniku da na meni isprobaju, ili da ja isprobam, hirudoterapiju. Ili, jednostavnije rečeno, tretman pijavicama koje žive parazitski i luče herudin kojim se sprečava zgrušavanje krvi domaćina. A dobar je za sve i svašta, sudeći po uvek sveznajućim preporukama sa interneta.

Reklame

Međutim, zdravlje nije bio pravi razlog što sam se javila na oglas. Naime, pijavica se užasno gadim. Naježim se kad zamislim ta ljigava bića kako se prilepe i sisaju krv, a to je pomešano sa strahom. Ali me strah nervira kao takav, kao karakterna slabost. Užasavala sam se i pacova, buba-švaba, gusenica, pa me je bliski kontakt oslobodio bojazni. Da li će tako biti i sa pijavicama?

„One se pominju u svim religijama, za njih se vezuju čudotvorna izlečenja", dočekala me je doktorka te klinike, poslovično ljubazna i logoreična, kao da je sišla sa Top-šop reklama. I ambijent je bio prigodan, gospodska soba sa visokim plafonom preuređena u ordinaciju, ona lepa, a tekst očito uvežban.

Fraze su delovale k'o frazice, umekšane njenim ruskim nazalom. „Muhamed je rekao da je za zdravlje potrebna kašika meda, pijavica i vatra, a posle je vatra izbačena sa spiska", udarila je po autoritetima uz slobodne interpretacije. Oči su joj se sve više žarile kako su reči kuljale.

„U Rusiji, terapija pijavicama je klasična medicinska metoda, na njoj su doktorirali mnogi lekari", slatko je gukala doktorka. Zašto danas, retorički je pitala, pogledavši me pravo u oči. I odmah sama odgovorila: zato što vlada kriza lečenja farmaceutskim proizvodima, zbog lošeg uticaja po ekologiju. I zbog nus-efekata, dodala je konspirativno, kao da upravo odaje državnu tajnu.

Srećom po mene i ostale klijente klinike, pijavice vrše sasvim prirodan proces, za razliku od veštačkih medikamenata. Parazitiraju, kao što rade milijarde bakterija koje su u simbiozi sa nama, doktorka se uživela u besedu. Svaka njena nova reč me je hrabrila i budila divljenje prema ovim „nad-bićima", kako ih je bezrezervno hvalila.

Reklame

E sad, kako ona u svemu tome? Po specijalizaciji anesteziolog, za pijavice se zainteresovala nakon jednog čudnog slučaja. Dve njene prijateljice su obolele od neke bolesti čiji latinski naziv nisam razumela, ali mora da je bilo nešto gadno. Jer, prvoj su se raspali ženski organi i ubrzo je umrla, kaže bez da trepne (s ove distance i sa ovim znanjem, možda misli – ko joj je kriv?).

Kao da je osetila izvesnu sumnju u svoje argumente, Ruskinja stane da me očima skenira. „Da li ste pušač? Jeste. Imate problema sa plućima, posebno sa desnim krilom", namerila je da me impresionira „proricanjem" i onda nastavlja da kotrlja čemu sve pijavice koriste. U Rusiji se primenjuju u rehabilitaciji šloga, posle porođaja, za bolesne desni — kada se paraziti tu meću, kod artritisa, kad se zabiju blizu vena… Memedoviću ih je, recimo, stavila na leđni deo vrata, valjda zbog novinarskog stresa. Nezamenljive su kod depresija, navela je uz euforičan osmehom.

One regulišu energetski balans, a ne samo da čiste krv, tkivo i limfu (značajno klimanje glavom). Dobre su za gangrene, podlive, čak olakšavaju simptome kuge (kratka stanka, da dozvoli zaprepašćenu reakciju). Za sidu se još pouzdano ne zna, ali se radi na tome (značajno podignute obrve). U Rusiji su one vanzemaljci, smatra se da skidaju i čini (taj izraz se ne da opisati, osim kao mističan).

Kako god da to rade, pijavice podmlađuju, zaključila je koketno. Posle tri tretmana, ljudi vas više ne prepoznaju, rekla je u stilu „slatka moja". Posle jednog, samo vide da ste nekako drukčiji, tvrdila je šarmantno, kako to već rade anketari, preko telefona ili na ulici. Rekla bi da je u pitanju eliksir mladosti, da to nije previše zloupotrebljena reč, jasno se ogradila od mnoštva lažnih preparata. Nije zatvorila usta nekih pola sata.

Reklame

Za to vreme u jednoj većoj tegli kod umivaonika, u malo vode, ti svemirci migolje li migolje. Ispruže se na napred i istanje, povuku zadnji deo tela. Liče na rođake crve, ali bez članaka, odurnije zbog boje usirene krvi. Nisu veće od centimetar i po, ali su zato vrlo živahne. Doktorka ih uzima u ruku, kao kućne ljubimce, a one haotično mile po dlanu. Nijedna se ne hvata da sisa, što doktorka objašnjava rečima: nije ih lako nagovoriti. Kako to ona konkretno uspeva, neće da otkrije, ali mali žig na čelu, koji ponosno zove „trećim okom" je pouzdan znak da je ovladala veštinom dresure crva. Sama sebi, a i meni, liči na kakvu čarobnicu, ili žigosanu pripadnicu hirudo-kulta.

„Šta radite sa pijavicama posle tretmana", uspevam da zaustim. Uništavaju ih, kaže, i zato ne propušta da naglasi pacijentima da čvrsto stanu iza svoje odluke da pribegnu hirudoterapiji. „Jer, jedno biće za njih žrtvuje život", dramski podiže glas za pravo crva, kako bi reči dobile na važnosti. „Treće oko" na sred čela, u obliku znaka mercedesa, trag tri rilice sa 92 četkice, prosto joj zasija.

Ommmmmm… Ili se u ovoj veroispovesti drugačije mantra?

Žrtva je možda i zaludna, jer, kako su pokazala istraživanja, opet, valjda, u Rusiji, pijavice zaražene hepatisom C (ili B) i još nečim su se potpuno samoiščistile za tri nedelje. Pa ipak ubijaju ta stvorenja, iz predostrožnosti. Ionako ih dovoljno ima u fabrikama pijavica. Sad je poslednji trenutak da se podvrgnem sisanju, docnije će biti ili previše gadno, ili etički monstruozno.

Reklame

„Jel' ne mari što imam kijavicu", pitam, više onako. Jer logika mi kaže da, ako isceljuje gubu, šta je za pijavicu mali nazeb? Ipak ćemo odložiti tretman, neočekivano odgovara. Tad vam je imunitet slabiji, a posle kure, mesto zna da bude prilično krvavo, i da ispušta tamne smrdljive guke, vrlo plastično opisuje šta se dogodi usled samozagađivanja.

„A je l' ne smeta što sam HIV pozitivna", najzad progovaram. Tajac.

Bogami, smeta. Opet stanka. Oni nisu obučeni za te situacije, njihova sfera dejstva je podmlađivanje, jedino je što uspeva da izusti. Bujica reči se pretvara u stav: zašto već jednom ne odeš odavde? Šta bi radila da sam rekla da imam ebolu? Shvatam da je sve gotovo, da nema ništa od hirudoterapije.

Profesionalnom kontrolom doktorka prinuđuje sebe da mi pruži ruku na rastanku i da uzvraćenu jako, muški, stisne. Žao mi je nekako, zbog tog licemerja, ali mi je još žalije sebe.

Strah kapiram, kao i uzrok odbijanja da me tretira, ali me boli jedva suspregnuto gađenje. Zar je nisu učili u toj Rusiji da se SIDA ne prenosi pogledom i sedenjem u istoj prostoriji?

Izlazim kao posrana, prvi put u životu sa HIV-om. Setim se nedavne emisije povodom našeg „praznika", 1. decembra u kojoj je Đurica Stankov tvrdio da je slično doživeo mnogo puta, i to, uglavnom, od medicinskog osoblja. I da sam se tome čudila. Jer, moje iskustvo je pozitivno, kao i moj status, je li. Nikad me niko nije odgurnuo, ni sažaljevao, niti me se neko gadio, sve do sada. Poželela sam da nestanem, kao što na početku rekoh, ali sam bila teška poput olova. Kako da posle ovoga budem ja, a ne neko drugi?

Nije na meni da sudim, ali ni njoj, sirotoj, nije bilo lako, suočenoj sa strahom, inače, kako videh, vrlo delikatnom. Nadam se bar da će ubuduće preduzimati bolje mere zaštite. Jer, ja sam rekla, ali možda ima i onih koji nisu. Ili, u krajnjem slučaju, koji pojma nemaju.

U celoj priči, najbolje su prošle pijavice. Smrt im je malčice odložena do dolaska nekog ne-sidaša, pa će umreti dostojanstvenije. Bar one.

A meni je savest čista u pogledu ekologije i kosmičke harmonije.