Ima li života u Beogradu na vodi: slučaj jednog skvota

Kafka je je jednom prilikom rekao: "Ceo svoj život trudio sam se da ga ne prekratim", jer to što nismo mrtvi ne znači da smo živi.

Šta onda znači biti živ? Šta je najmanji zajednički imenilac svakog živog bića? Vazduh, voda, krov nad glavom, elementarno ljudsko dostojanstvo? Čime se dostojanstvo uopšte meri? Gde se tačno povlači linija kada možemo da kažemo za čoveka koji diše i postoji da ne živi? Šta je uopšte dostojanstvo? Gde je linija fronta za borbu, da odemo i da vidimo šta se dešava tamo. Da li uopšte nekoga tamo ima, ili je to samo pustinja u kojoj ostavljamo neprivilegovane?

Beton hala br. 2, mesto gde su Dragan i Nikola ušli 01.10. ove godine.

Napušten prostor u srcu Beograda, slika i prilika džentrifikacije beogradske prestonice. Beton hala, Beograd na rekama, život i ono što ga sačinjava bi trebalo da je sila osovina jednog grada. Njegovo kreativno srce.

Prva linija fronta i pogled u budućnost, uzdignute brade i visokog čela. A ne restorani, fast fudovi i klubovi. Od sumnjivih tendera i mutnih privatizacija, malo je toga što će prosečan stanovnik imati tu za sebe. Kapitalizam jede svoju decu. Pretvorili smo se u armiju pobednika i gubitnika, sve posmatramo olovnim srcem tržišta. Ako nema potrebe za nečim — ugasićemo to. Možda možemo da dignemo kladionicu, tržište kaže da je ona potrebna. Ili mega market, tržni centar čak. Kulturni centri nam, izgleda, nisu potrebni.

U jednoj od tih hladnih betonskih jazbina, na samo nekoliko metara od tih restorana, ali daleko od njihovih očiju, trostrukim velom ružičaste iluzije njihove svakodnevice, kaže mi Dragan: "Teško mi je da održim posao. Na ulici sam već nekoliko godina, ali imam problema sa zubima, jebi ga. Zdravlje mi je narušeno. Onda sa tim teskobama padnem u depresiju i provedem po tri dana u krevetu."

Trudi se da radi sve što može. Svaki put kada sam ga video bio je nezaustavljiv, nošen nekom energijom, silom većom od života. Lice mu je uglađeno i lepo, prekriveno ogromnom bradom i kapom koja mu je nabijena do obrva. Kada je ovo izgovarao popravljao je neki kalorifer. Zima je, jebi ga, mora da se sredi grejanje.

Do sledećeg pitanja je već popravljao visokotonce na nekim zvučnicima, ali ne za sebe, kaže, već za drugu ekipu skvotera. Bečejac je, ali je četrnaest godina radio sa audio opremom u Novom Sadu. Zdravlje, ekonomske okolnosti, loši odnosi u firmi su ga dotukli. Jednog dana je kolabirao na ulici u Novom Sadu i nekoliko dana je proveo u nekom stanju magnovenja, nesiguran da li je živ ili mrtav. Podvukao se pod žbun da se sakrije od sunca. Prespavao je nekoliko dana, možda pet. Nakon toga ga ništa više nije čekalo. Ni posao, ni smeštaj.

Tek je zagazio u petu deceniju, ali je vitalan i mladolik. Deluje jedva nešto malo starije od mene. Brada mu priliči godinama, ali je to to. U Beograd je došao, kaže, da bi skvotovao i da bi svoje iskustvo i znanje podelio sa onima kojima je najpotrebnije. Da bi stvorio zajednicu, da bi doprineo nečemu većem od sebe. Da bi pripadao većoj ideji, jer ipak veruje u ljude i bolje sutra.

Očigledno više od mene.

Bio je deo Ineks filma, potom i okupirane Zvezde. Sada je dole u Beton hali i radi na dve stvari: da obezbedi sebi prostor za život i da napravi radionicu za mlade zanatlije i studente arhitekture. Želi da omogući mesto na kojem će se svi obrazovati i praktično primenjivati svoje znanje. Ima sina koji ima dvadeset godina i bivšu ženu, ali okolnosti su takve da trenutno ne može mnogo da im pomogne. Ili uopšte.

Obrazovan je, uglađen, skroman i pristojan. Ima onu toplinu koju srećemo samo kod dobrog čoveka. Sada je već prešao na police. Seče daske, razvrstava prozore, proizvodi improvizovane alatke kojima olakšava proces sređivanja ovog teško zapuštenog, smrdljivog, punog vlage i poplavljenog prostora.

Tu je zajedno sa Nikolom, čija životna priča nije ništa jednostavnija. Nikoli je, doduše, malo lakše što je sa Draganom, jer Dragan ima iskustva života bez krova nad glavom, a Nikoli je ovo prva zima. Draganovo iskustvo mu znači mnogo. Obojica su veoma srdačni i komunikativni. Upoznali su se u Ineks filmu, a zbližili u Zvezdi. Zajedno su otišli odatle i nisu se videli mesecima.

U međuvremenu je Nikola ostao bez krova nad glavom. Gubio je više poslova, od pakistanskog restorana prekoputa Bristola gde je bačena bomba, jer je služio kao paravan za trgovinu ljudima i prodaju droge, pa sve do kladionica i kafića. Promenio je na desetine poslova u poslednjih godinu i po dana, a porodične okolnosti su teške. Dragana je sreo nakon dužeg vremena, a on mu je ponudio da se zajedno bore.

Nikola

- Ne razmišljam samo u okvirima ulice, jer bih onda mislio samo o preživljavanju - kaže Nikola. - Mi želimo kulturni centar ovde, radionice, želimo više od običnog mesta za život.

Nikoli je prst zavijen, jer je umalo ostao bez njega kada su sakupljali neki građevinski materijal na jednom od brojnih beogradskih otpada. Sada se sporo oporavlja, ali ga najviše boli što u ovakvim okolnostima dan traje kao godina, uvek na ivici da izgubi sve ukoliko nema bilo kakav posao.

Pitam ih od čega žive. Dragan mi je prvi odgovorio dok je burgijao kroz neku dasku potpuno obuzet tom radnjom, uopšte ne gledajući u mene.

- Pa uglavnom nam daju klopu iz restorana. Ne bi verovao koliko toga bacaju.

Imaju i crnog mačora, Miloša, koji se izgleda bolje hrani od većine mačaka u gradu, jer vrlo često jede suši. I to sušija više nego što može da podnese.

- Ponekad pronalazim hranu u kontejnerima - dodaje Dragan.

Pitam kako se snalaze oko higijene.

- Idem kod prijatelja, ali se trudim da budem nenametljiv - rekao mi je Nikola, a Dragan dodaje da "Nikola ima taj komfor, ali njemu je i potreban."

- Ja sam na ulici godinama i svoje životne prohteve sam sveo na minimum. Imam kadicu za kupanje beba, nju napunim vodom, podgrejem je i zaperem se tako. S vremena na vreme odem u svratište za odrasle i tamo se istuširam. To je to.

Na mestu gde su oni sada, nekada je bilo preduzeće Beograd vode, a nakon toga Gradsko zelenilo. Pošto je iznad njih napravljena garaža, neka cev je pukla koja je ispuštala vodu u zidove. Sve je propalo, od zidova do podova. Ubrzo nakon toga se firma iselila negde dalje. Potom su tu, vrlo verovatno, bili dileri, jer je u blizini puno noćnih klubova, a pre nego što je ušao u prostor, Dragan je tu ponekad skvotovao, pa je nalazio ostatke marihuane. Uglavnom listove. Kaže da je tu dolazio jer je Zvezda često imala noćni program nakon poslednje projekcije i žurke na kojima se ekipa zaključavala i ostajala do 5-6 ujutru.

Da bi mogao da spava na miru, morao je da traži nova mesta. Rešio je da uđe ovde za stalno kada je već otišao iz Zvezde, a bilo mu je neprijatno da ostaje u Bike Kitchenu gde je tada radio kao serviser bicikala. Bio je na Savi jedno vreme, ali mu je neko ukrao šator. Zima se približavala, sreo je Nikolu na ulici i rešili su da uđu u ovaj prostor. Bilo je to prvog oktobra 2015. godine.

Cev koja je poplavila ceo prostor, sada sanirana i sa pijućom vodom.

Kada sam ih prvi put video, sve je bilo potpoljeno. Ceo prvi sprat je bio pod vodom. Zidovi potpuno mokri, a podovi pod vodom preko članaka. Krša, smeća, ljudskog izmeta i kojekavog drugog otpada je bilo svuda. Uopšte nije delovalo kao mesto u koje može da se uđe.

Ali oni su ipak uspeli da ga srede. Dragan je ušao kroz prozorče kupatila na prvom spratu i video da se voda izliva na samo jednom mestu, kroz cev koja je pukla od hladnoće. Ispuštala je neprekidno vodu još od one zime 2013. godine kada je bilo i famoznih -30 stepeni, a sada se već naziru obrisi prostora za život. Uredni su, čisti i marljivi, a od rugla o kojem niko nije brinuo i koje čeka još neku bahatu privatizaciju, da možda bude novi klub ili restoran, oni su započeli mnogo plemenitiju priču. Žar kada govore o radionicama i o kulturnom centru je njihova dinamika. Oni to zaista žele.

I dok sam sedeo sa njima, pio kafu, a oni se izvinjavali što više nemaju nekog vina koje se popilo prošlog vikenda, razmišljao sam o odnosu legitimnog i legalnog. Da li se nalaze u crvenoj zoni privatizacije Beograda? — da. To je jedan od razloga što je podrška drugih aktivista samo površna i više moralna, jer praktičnih stvari nemaju, a ni kritične mase da taj prostor, realno, zadrže.

Dragan kaže da on već gleda da nađe još jedan ili dva prostora u koje bi mogao da se useli ukoliko ovo ovde propadne. Ljudi iz restorana do njih, Sakure, već su kupili magacine koji se protežu do njihove parcele. Ovo je za sada jedina preostala (prema njihovim rečima) jedinica sa nerešenim vlasničkim pitanjem. Nikola kaže da zna za još nekih 160 objekata na teritoriji Beograda koji imaju nerešeno vlasničko pitanje, ali ne planira da ide odavde. Želi da istera ovaj projekat do kraja.

I onda se vraćamo na pitanje sa početka. Da li je legitiman razlog ući u zapušten, potpuno uništen prostor, jer ti treba krov nad glavom, jer želiš da napraviš kulturni centar i onda da središ taj prostor, iako je zakon protiv toga? To je, u najmanju ruku, vrlo upitno.

Pitanje je samo da li legitimitet stavljate iznad legaliteta. Zašto se klinci u nekom novobeogradskom bloku ne okupe i ne uđu u svoju mesnu zajednicu, jer je, jebi ga, tržište pokazalo da nema potrebe za kulturnom ustanovom, već za kladionicom. Sasvim je legitimno da se stanovnici tog bloka okupe, uđu u taj prostor i kažu — ne, ovo treba nama koji živimo ovde.

Zašto se to ne dešava? Zar će tržište da nam kaže šta želimo? Da li uvek treba narod da dobije ono šta želi? Zašto nije okupiran Muzej savremene umetnosti, kao što je i bioskop Zvezda? Zašto se nije ušlo u ono ruglo od zgrade nekadašnje Beobanke na Zelenom Vencu? Zašto klinci po opštinama bleje po kladionicama i tržnim centrima? Zašto sve umire i mora da bude prodato. Zašto niko ne ustaje i ne bori se za ono što im pripada. Možda verujemo da nemamo prava ni na šta ili da nam ne pripada?

Dragan i Nikola su uložili sve što imaju u ovo i želim im da uspeju, zaista želim. Ako ih budem sreo kroz dve godine i video da su istrajali u ovom poduhvatu i da je tu radionica i kultruni centar, kao i njihovo mesto za život, srce će mi biti puno. Ali to neće moći sami. Potrebna im je pomoć.

Pogledajte ostatak fotografija:

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu