FYI.

This story is over 5 years old.

Film

​„Živeo Cezar“ braće Koen, zabavan i iznenađujuće mračan pogled na stari Holivud

Ispod nepodnošljivo veselih aranžmana i niza dobro odmerenih usputnih pojava filmskih zvezda leži kritika mutnih radnji unutar filmske industrije.
Džordž Kluni u filmu 'Živeo Cezar!', Foto: NBCUniversal

Većina TV serija koje potraju par godina pre ili kasnije pribegnu pouzdanom osloncu pod imenom „klip epizoda", koja se sastoji od gomile isečaka iz prethodnih. „Prijatelji" su, na primer, sedam takvih snimili tokom svojih deset sezona. Džoel i Itan Koen već 32 godine snimaju filmove o Americi i čudacima koji u njoj žive, pa zato deluje da je njihov novi uradak „Živeo Cezar" filmska verzija pomenutog serijskog formata. Iz svog impresivnog opusa izdvojili su mnoštvo referenci i tema (religija, sudbina, filmovi) i uobličili ih u iznenađujuće koherentnu, neočekivano nezaboravnu celinu.

Reklame

Radnja „Cezara" se odvija u Holivudu početkom pedesetih; protagonista je Edi Maniks (grubo simpatični Džoš Brolin), glavni producent u Capitol Pictures. Takođe mu je posao da „rešava probleme". Koenofili će prepoznati ime fiktivne producentske kuće – baš oni su zaposlili Bartona Finka (Džon Torturo) kao scenaristu u istoimenom filmu iz 1991., koji se dešava desetak godina pre ovog. Tamo je mučeni Fink slika i prilika autsajdera, intelektualac i levičar sa istočne obale, čiji um popušta pod pritiskom mejnstrima u Holivudu. Maniks, za razliku od Finka, je čovek sistema koji se u njemu (naravno) snalazi kao riba u vodi. Neuporedivo je udobnije pratiti njega u glavnoj ulozi nego Bartona Finka.

Pa ipak, i Maniks nosi svoj krst. Uvodna scena nam ga prikazuje u ispovedaonici, gde gnjavi katoličkog sveštenika pričom o svojoj nesposobnosti da ostavi pušenje, što krije od žene pa ga izjeda osećaj krivice. U drugoj sceni vidimo ga kako posreduje između svađalački raspoloženih verskih poglavara u raspravi o tome kako Boga predstaviti na velikom ekranu – Maniks, znate, radi na filmu „Živeo Cezar", koji deli ime sa filmom koji mi gledamo i u njemu se snima. To je preskupi a opet jeftini biblijski ep u kom glavnu ulogu ima fina ali priglupa zvezda po imenu Berd Vitlok (Džordž Kluni pokazuje da ume da se šali na svoj račun).

POČITAJTE I: Film 'Prozak nacija' me je naterao da potražim pomoć za svoju depresiju

Reklame

Zaplet, koliko ga uopšte ima, kreće tako što Vitloka na setu otruje jedan od statista (genijalno skrivena mala uloga Vejna Najta), a zatim ga odvode u skrovište na obali. Sve brige o Vitlokovoj bezbednosti nestaju kad vidimo ko ga je oteo: grupa po imenu „Budućnost", neobičan kolektiv scenarista-komunista u pedeset nijansi bež boje. Kao što nas uči novi film Trumbo, holivudska crna lista scenarista osumnjičenih za komunizam, po prvi put sastavljena 1947., bila je ozbiljna stvar; tim pre deluje nadrealno i neobično dirljivo kako Koenovi zamišljaju ove izgnanike okupljene na obali mora. Njihov propali plan u vezi sa otmicom podjednako je blesav kao onaj koji se provlači kroz „Velikog Lebovskog."

Ostatak filma je niz ovlaš povezanih vinjeta kroz koje paradiraju ekscentrični likovi. Konstanta je tu Maniks čija situacija – pristojan čovek primoran da žonglira sve više i više kuglica u sve težim okolnostima – podseća na mučenog Lerija Gopnika, protagonistu „Ozbiljnog čoveka", mračne komedije koja postavlja starozavetni narativ u Minesotu šezdesetih godina.

Za razliku od Larija i njegovog apokaliptičnog manjka sreće, Maniks se bori sa vrlo ljudskim problemima. Pritiskaju ga da prihvati posao koji bi mu život olakšao ali i oduzeo izazove u kojima uživa. Nosi se sa britanskim režiserom Lorensom Lorencom (presmešno ćudljivi Ralf Fajns) koji se protivi odluci povodom novog glumca, lepuškastog Hobija Dojla (Alden Erenrajh), kaskadera koji ima problema sa tekstom. Tu je i debitantkinja Di Ana Moran (Skarlet Johanson), koja blista pred kamerama u ulozi sirene (obučena u „riblje dupe", kako to ona kaže) ali ima konfuzno komplikovan privatni život. Uz sve to, Maniksa muči par sestara bliznakinja i novinarki (Tilda Svinton puta dva, ohola i još oholija) koje podlo podmeću klipove u točkove njegovog filmskog projekta. Ne sme se zaboraviti Majkl Gambon, oličenje još jednog klasičnog koenovskog elementa – nevidljivi sveznajući (neki bi rekli bogoliki) narator. Glas ovog Irca daje ton čitavom filmu: prede gromoglasno, autoritativno, podsmešljivo, donekle lascivno.

Lukavo montiran od strane nepostojećeg Rodrika Džejmsa (Braća Koen), „Cezar" se kreće stabilnim ali ne sporim tempom, i dostiže vrhunac u sekvencama koje očaraju gledaoca filmskom magijom, da bi se odmah potom zavesa povukla i otkrila veštu obmanu. Ovaj trik najbolje oslikava divna sekvenca koja prikazuje snimanje scene iz fiktivnog mjuzikla Swingin' Dinghy, u glavnoj ulozi impozantni Bert Gurni (Čening Tejtum) kao razigrani mornar. Dok Gurni sa dosta sluha ispaljuje svoju homoerotičnu mornarsku poskočicu pod naslovom „Nećemo cure!", scenu Koenovi montiraju tako da nam prikazuje i perspektivu filmske publike (tj. režisera Kristofera Lambera) i perspektivu samih autora – gomila komplikovanih scenskih postavki kamermana. Kroz sve to autori nam lukavo skreću pažnju ka zlokobnim sporednim detaljima bitnim za zaplet. U ovakvim segmentima, od režiserske veštine koju Koenovi demonstriraju prosto se zavrti u glavi – sadržajni su intelektualno, i emotivno, i narativno.

Ton koji prožima „Cezara" generalno je lak, ali kao i u većini dela Koenovih, tama vreba na rubovima radnje. Ispod nepodnošljivo veselih aranžmana i niza dobro odmerenih usputnih pojava filmskih zvezda leži kritika mutnih radnji unutar filmske industrije, kao i potencijala za ideološku manipulaciju odnosno diktaturu koji kinematografija poseduje. Film nije tako oštar prema manama holivudske fabrike snova kao što je na primer The Player Roberta Altmana, ni sablasan kao Mulholland Drive Dejvida Linča. Ipak, ova genijalna nadogradnja „Bartona Finka" ostaviće gledaocima brojne teme za razmišljanje kad ih prođe potreba za smehom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu