Šta Mekdonalds i Volmart mogu da nauče narko kartele

Industrija narkotika je multimilijarderski biznis. Vođe kartela kao što je El Čapo redovno dospevaju na Forbsovu listu narko bosova-milijardera, uprkos nelegalnosti njihovog delovanja i fokusiranost predstavnika zakona na njih. Pored naizgled beskonačne potražnje za robom kao što su kokain i heroin, koju zadovoljavaju masivne kriminalne mreže, konzumacija (a samim tim i zarada) je jednako beskonačna. I za razliku od 500 najbogatijih kompanija na svetu, karteli mogu da izgrade monopolističke imperije i dostignu nivo dominacije u nekoj industriji kakvu direktori kao što su Voren Bafet i Mark Zakerberg mogu samo da sanjaju.

Tom Vejnrajt, britanski urednik Ekonomista, koji je tri godine bio na čelu meksikčkog deska ovog časopisa, nedavno je objavio knjigu pod nazivom Narkonomija: Kako upravljati narkokartelom, u kojoj analizira narko industriju kao biznis, nalazeći sličnosti između podzemlja i legitimnih korporacija kao što su Volmart, Mekdonalds i Amazon. Vejnrajt je bio zapanjen kada je shvatio koliko je „el narko-trafiko" u suštini posao kao i svaki drugi, ali o kome se obično piše kao da u njemu vlada ratno stanje. Na primer, u knjizi razmatra to kako dark veb uništava ulični dilerski posao, nižim cenama i boljom kontrolom kvaliteta, i većim izborom trgovaca na jednom mestu, što se ne razlikuje toliko od toga kako Amazon otežava poslovanje radnjama u fizičkom prostoru.

Vejnrajt je proveo ukupno pet godina istražujući i pišući ovu knjigu. Putovanja su ga odvela u gradove kojima upravljaju bande i u polja smrti u Centralnoj Americi, u zatvor u Dominikanskoj Republici, i u polja koke na bolivijskim Andima. Knjiga opisuje trgovinu drogom kao regularan biznis, ukljućujući i analizu novca koji ova industrija generiše, kako masovna hapšenja stvaraju kvalifikovanije kriminalce, i kako možemo uz pomoć zakona tržišta da zauzdamo, ako ne i rešimo problem s drogom. VICE je mejlom proćaskao sa Vejnrajtom, malo pre nego što je PublicAffairs 23. februara objavio njegovu knjigu.

VICE: Zbog čega ste odlučili da analizirate trgovinu drogom kao regularan posao?

Tom Vejnrajt: Bio sam u Meksiku i pokrivao čitav region za Ekonomist, i shvatio da polovinu vremena provodim pišući o običnim poslovima – nafti, kolima, telefonskim kompanijama, o čemu god – a da drugu polovinu pišem o ratovima oko droge. Što sam više pokrivao i jedno i drugo polje, više sam shvatao da je istorijat trgovine drogom u stvari samo još jedna poslovna priča, premda poprilično jeziva.

Kada sam razgovarao sa ljudima umešanim u to, komentari su im bili slični komentarima drugih poslovnih ljudi: vođe bandi su se brinule oko regrutacije osoblja, niži rukovodioci su se žalili na male zarade, meksički karteli su selili svoje operacije u jeftinije zemlje u Centralnoj Americi, a neki su čak počeli da se upušaju i u „korporativnu društvenu odgovornost", da bi lokalci bili zadovoljni. Onda sam pomislio, šta bi se dogodilo kada bih o trgovini drogom pisao kao da je u pitanju neki normalan posao?

Možete li da mi kažete nešto o mestima koja ste posetili istraživajući za ovu knjigu?

Dosta sam putovao po Latinskoj Americi, a obilazio sam i Meksiko. Otišao sam dole u Centralnu Ameriku – fokusirajući se na Gvatemalu, Honduras i El Salvador – a posetio sam i neka polja koke u bolivijskim Andima, kao i jedan zatvor u Dominikanskoj Republici. U Americi sam bio u Koloradu, da se upoznam sa tamošnjim eksperimentom sa legalizacijom.

U knjizi se osvrćem i na industriju legalnih opijata čiji su koreni, verovali ili ne, na Novom Zelandu, od svih mesta, mada priznajem da tamo nisam bio. Takođe sam istraživao i krijumčarenje u Evropi, uključujući i neke izveštaje iz Britanije, gde živim, i primere iz raznih drugih mesta, naročito Holandije. To je globalan posao, pa sam želeo da i knjiga bude globalna u svom obimu, mada je fokus na američki kontinent.

Koliko moderni karteli danas zarađuju?

To niko tačno ne zna, zato što oni ne obavljuju svoje računovodstvene podatke. Ali u UN misle da posao sa ilegalnim drogama godišnje vredi oko 300 milijardi dolara. Od toga, najveći deo otpada na marihuanu – skoro polovina te sume, zato što je toliko popularna. Interesantno je da marihuana ne donosi toliki profit, u poređenju sa ostalim drogama. Kako marihuana biva legalizovana, karteli se sve više okreću drugim drogama: kokain je glavno uporište onim latino-američkim, mada se sve više okreću i heroinu. Koriste priliku za veliko tržište koje je u Americi za opijate otvorila epidemija lekova protiv bolova koji se uzimaju na recept.

Šta su karteli naučili od velikih kompanija kao što je Volmart?

Mnogo toga, mada vredi razjasniti – da me ovi iz Volmarta ne bi tužili sudu – da nijedna od legitimnih firmi koje sam spomenuo u knjizi nije optužena ni za kakve nezakonite radnje. U slučaju Volmarta, radi se o tome kako regulišu svoje dobavljače. Volmart ponekad optužuju za monopsoniju – što je kupovina čitavih zaliha određenog proizvoda na nekom tržištu. Ideja je da je toliko velik, da može da diktira cene svojim dobavljačima.

Karteli imaju sličan princip u Južnoj Americi, sa svojim dobavljačima lišća koke. Farmeri nemaju kome drugome da ih prodaju, i kada žetva propadne ili je kolumbijska avijacija uništi, stradaju farmeri, a ne karteli. Zbog toga cena kokaina u Americi već decenijama ne pada mnogo.

A Mekdonalds?

Kod Mekodnaldsa je najbitnija franšiza. Pogledajte kartel Zetas u Meksiku. Oni dozvoljavaju lokalnim bandama da koriste njihov brend, zbog čega su mnogo efikasnije u iznudi, a glavni kartel zauzvrat ima udela u zaradi lokalnih bandi. Zetas je naišao na slične probleme kao i Mekdonalds, kao kada se njihove franšize prepiru oko otimanja teritorija, baš kao i Mekdonaldsovi restorani.

Možete li da mi ispričate nešto više o svojem mišljenju da masovna hapšenja stvaraju kvalifikovanije kriminalce?

Jedan od velikih problema sa kojima su karteli suočeni jeste regrutacija novih ljudi. Njihovo osoblje se stalno menja, zato što stalno biva ubijano i hapšeno. A ne mogu baš da daju oglas u novinama. Za njih je to prava noćna mora. Ali srećom po njih, izumeli smo ta mesta gde smestimo gomilu nezaposlenih mladih ljudi sa kriminalnom prošlošću i sve ih stavimo na jedno mesto, besposlene i bez izgleda da će se zaposliti kada izađu. To se zove zatvor, i iako bi trebalo da rehabilituje prestupnike, predstavlja dar za organizovani kriminal. Karlos Lehder i Džordž Jung, koji su u suštini doneli kokain u Ameriku, upoznali su se u zatvorskoj ćeliji. Jedan je znao kako da krijumčari drogu avionom, a drugi je imao kontakte u Kolumbiji, i ostalo je istorija. A njihov susret je platio i udesio američki poreski obveznik.

Kakvo je vaše mišljenje o američkom ratu protiv droge, generalno gledano?

Pa, upoznao sam mnoge policajce i vojnike koji su proveli svoje živote boreći se protiv droge, i mislim da većina njih misle da rade ispravnu stvar, i ja ih zbog toga poštujem. Ali mislim da ih vode pogrešnim putem. U poslednjih nekoliko decenija, broj ljudi koji širom sveta uzima kanabis i kokain je porastao za 50 procenata, a broj onih koji uzimaju opijate je utrostručen. Sve to u zamenu za milijarde potrošenih dolara i na desetine hiljada izgubljenih života. Uspešna politika tako ne izgleda.

Koje su neke od lekcija koje bi trebalo da naučimo o ekonomiji trgovine drogom?

Poruka knjige je da ako želiš da uništiš kartele, bolje bi ti bilo da razumeš kako funkcionišu. To ćeš biti u stanju jedino ako razumeš da oni slede slična pravila kao i druge kompanije. Još šire, meni deluje ludo to što se rat protiv droga toliko koncentrisao na prekid snabdevanja, kada ima mnogo više smisla smanjiti potražnju. Suština je da potražnja za drogama nije elastična – drugim rečima, ljudi će ih kupovati, manje više se ne obazirući na cenu – i ako podigneš cenu tako što ćeš otežati njihovu prodaju, samo ćeš uvećati vrednost tržišta.

Takođe mislim, po onome što sam video u Koloradu i u par drugih država koje su legalizovale marihuanu, da je ta legalizacija verovatno najmanje loš način postupanja sa drogama. Nikada nećemo naći savršen način za postupanje sa supstancama koje izazivaju zavisnost i škodljive su (pogledajmo samo alkohol), ali mislim da bismo imali bolje šanse kada bi njima upravljale vlasti, umesto što su prepuštene prepuštene mafiji.

'Narkonomiju' sada možete da naručite preko interneta i PublicAffairs Publishing.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu