Kako sam iz Srbije otišla na Kajman da fotkam raže na sred okeana

Završavaš srednju školu sa relativno dobrim prosekom,upisuješ faks, ili u mom slučaju Višu, i pomisliš u sebi "Čoveče, uspela sam, napokon počinje život". E, tu ću se zaustaviti.

Prošlo je tačno tri godine otkako sam završila srednju školu, upoznala svoju sadašnju ljubav i zajedno sa njim krenula u nove pobede. Vodili smo frizerski salon koji je Aleksi ostavila majka, plaćali smo dve kirije, jednu za lokal, drugu za kuću u kojoj smo živeli. Kad god zaškripi, Aleksina majka je uskakala sa injekcijom keša, koja nas je vadila iz finanskijske bule. Ona sada živi na Kajmanskim ostrvima, a pre nego što se odlučila da baci sidro baš u ovom tropskom raju, zbog bolje plate i boljih uslova života, šest godina je radila na kruzerima.

Otkako smo zajedno, maštali smo da ćemo jednog dana otići na ta Kajmanska ostrva, pravili smo planove, ali vremenom odustajali od njih. Delovalo je potpuno nerealno i neostvarivo, sve dok Aleksa, nije dobio posao, i to u struci (IT). Da bi živeo na Kajmanskim ostrvima, moraš da imaš radnu dozvolu, a ona se čeka mesecima. I pored toga što je dobio posao I radnu dozvolu, Aleksa se dvoumio, ali sam ja prelomila – idemo, pa šta bude. Na kraju, uvek možeš da se vratiš kući (iako menjaš tri aviona).

Sve se odvijalo munjevitom brzinom, a ja sam prihvatila prvi posao koji su mi ponudili. Nisam imala pojma o čemu se radi, osim da ću biti fotograf, što nikad u životu nisam radila. Imali smo mesec dana da se spakujemo, obavimo lekarske preglede, iselimo pola kuće, udomimo voljenog psa, rešimo šta ćemo sa salonom… Tek kada smo kročili na aerodrom postali smo svesni da idemo na drugi kraj sveta, a opraštajući se od porodice shvatili smo da se nećemo videti dugo. E, to je baš zabolelo.

Maženje sa ražama na sred okeana

Posle 32 sata leta, teško je bilo šta reći. Ulaziš u avion na beogradskih -10, a izlaziš iz aviona na kajmanskih +35. Upeklo sunce, šume talasi, palme se njišu sve strane, voze te levom stranom puta. Protrljaš oči, a sve idalje isto – sunce, talasi, palme i volan na desnoj strani. Probudiš se ujutru i shvatiš da nisi sanjao. Proživljavaš patnje džet-lega, naduven si kao testo za picu, pričaš engleski kao Gugl translate…

Ali došao si u raj!

Prvo što moraš da shvatiš jeste da je nemoguće živeti kao kod kuće. Zato olakšaš sebi i prihvatiš njihov stil života, a on nije ni malo loš.

Počeću od posla. Radim kao fotografkinja u Stingray City-ju. Niste čuli? E, pa nije ni čudo, jer je to mesto na sred okena u kome je voda duboka do struka. Tamo turisti dolaze da se igraju sa ražama, slatkim morskim životinjicama od po metar širine koje nisu ni malo opasne. U stvari, meni su čak I dosadne, ali Ameri ih obožavaju.

Kada sam shvatila šta će biti moj posao na Kajmanu, poludela sam! Od same pomisli da ću biti okružena ražama nije mi bilo dobro, naročito kada sam se setila jadnog Stiva Irvinga koji je poginuo tako što ga je raža probola kroz srce. Ali postoji dosta vrsti raža. Za ove kajmanske kažu da nisu opasne, samo se treba držati podalje od njihovog repa koji ima oštricu prepunu bakterija. Prosto i jednostavno - skloniš se od repa i kul si.

Moj zadatak je da animiram turiste i da ih fotkam dok se zabavljaju sa ražama, a kasnije da im uvalim slike. Ne napušta me entuzijazam da Amerikancima objasnim gde je Srbija, da nismo u Sibiru, i da nismo varvari. Bar ne još uvek. Oni koji prate tenis znaju nas po Novaku, oni koji prate fudbal po Vidiću, a mnogima su Srbi prve komšije. Ne znam po čemu nas oni znaju.

Trava jeftinija od cigara

Kajman je engleska teritorija preko okeana, a kult kraljice i slavljenje engleskih praznika je sveprisutno. Kajmanci imaju svoju valutu, kajmanski dolar, koja je skoro jednaka evru. Ostrvo je tax free , zbog čega su se brojne svetske kompanije odlučile da im sedište firme upravo bude na Kajmanskim ostrvima zbog neplaćanja ogromnih poreza, iako posluju ko zna gde.

Kajman živi od bankarstva i turizma. U luci u Džordžtaunu, koji je inače i glavni grad, svakodnevno stiže bar po tri kruzera. Ceo Kajman je površine 250 kvadratnih kilometara i ima oko 40.000 stanovnika. Kajmaci žive sporo, nigde ne žure, malo su lenji, voze bez signalizacije, i nemaju pojma kada imaju prvenstvo prolaza. Svake nedelje idu na branč, jer to je fensi.. Plate 70 evra da ručaju na nekom in mestu, piju kao smukovi, pa se posle prevrću po plaži.

Kod njih ladno možete da naduvate jedan promil alkohola I da nastavite sa vožnjom, jer je toliko dozvoljeno zakonom. Ostrvljani su veoma pobožni, crkve su na svakom ćošku, a nedeljom posle mise i pevanja crkvenih pesama, tako pobožni, izađu iz crkve i zapale džoint, jer je trava ovde jeftinija od cigara, iako nije legalizovana.

Ljudi su veoma fini, javljaju se na ulici iako te ne poznaju, pa se sit ispričaš sa svakim koga vidiš na plaži, u kafiću ili prodavnici.

Zvuk koji je najviše zastupljen na ostrvu je Soca, karnevalska muzika koja zahteva posebnu vrstu đuskanja - treseš guzom kao da imaš Parkinsona I obavezno podigneš jednu nogu na nekoga ili nešto. Što je guzica, veća to se bolje đuska. Batabanoo karneval je događaj koji svi sa nestrpljenjem iščekuju cele godine. Kostimi se kupuju šest meseci unapred, a narod dolazi iz svih krajeva sveta.

Bahati bakšiš

Renta dvosobnih stanova kreće se od 1,200 evra, troškovi struje od 150 do 300 evra, zavisi koliko koristiš klimu, a leti bez nje ne možes da spavaš. Najbolje rešenje je imati cimera, osim ako ti plata nije preko 3,000 evra.

Cene u marketima su paprene. Sva hrana se uvozi iz Amerike, pa jedini način da se prilagodiš cenama jeste da prestaneš da ih porediš sa cenama u Srbiji. S druge strane, restorani su veoma pristupačni, pa je normalno otići bar jednom nedeljno na večeru ili ručak, ili oboje. Najbolje je plaćen posao konobara, jer imaju bahat bašiš, a bakšiš je ovde must. Fiksna plata konobara kreće se od 1,800 do 2,500 dolara, a bakšis im je obično veći od plate, naravno ukoliko restoran ili kafić dobro radi. Super prolaze i zaposleni u hotelima kao što su Ric ili Meriot, a od ostalih zanimanja IT.

Kokoške i po koja divlja zverka

Na ostrvu se smenjuju užasno topli i kišni dani. Kiše u tropskim predelima nisu ni nalik ovim našim. Kada krene da pada ne prestaje. Dešava se da nedelju dana lije kao iz kabla. Na ulicama se naprave jezera, pa ljudi veslaju u kajacima, a neki čak i surfuju zakačeni za džipove. Ako nemaš ni čamac ni džip, do prodavnice možeš samo da otplivaš.

Posle uragana Ivan, koji je zadesio Kajman 2004. godine, veliki deo ostrva bio je potpuno uništen. Šteta je brzo sanirana, ali su se posle ovog uragana kokoške razletele po celom ostrvu i sada se mogu videti svuda.

Jedine divlje životinje koje žive na ostrvu su dosadne iguane, škorpije i po koja zmija, kao i stonoga zvana Santa Fi. Ubod škorpije nije opasan po život, ali boli kao da te je ubolo deset pčela. Škorpije su ovde kao bube, naprskaš oko kuće i nema ih. Santa Fi pripada porodici škorpiona, i baš je zajebano kada te ujede, jer ti veći deo tela potpuno utrne.

Iguane su najveća atrakcija i turisti ih obožavaju. Kreću se užasno sporo, a kad te ugledaju ukoče se i tripuju da ih ne vidiš. Zato kad prigusti i osete opasnost, trče kao Brzi Gonzales. Pošto su biljojedi, iguane često bleje na drvetu, a kad vetar malo jače duva, često se desi da padnu na ulicu – ne znam kako, ali ostanu nepovređene.

Kako da postaneš Kajmanac?

Posle osam godina provedenih na ostrvu u kontinuitetu, možete da aplicirate za kajmansko državljanstvo. Ako vas prihvate, dobijate status permanent residence (stalnog boravka) i više vam nije potrebna radna dozvola. Ali ako vas odbiju, morate da napustite ostrvo na godinu dana, i po povratku započnete ciklus od novih osam godina.

_______________________________________________________________

_______________________________________________________________

Kad se makneš iz Srbije i proširiš vidike, shvatiš da možeš da odeš bilo gde, sve ti je blizu – Jamajka, Kuba, Dominikana, Haiti, Florida… Mesta koja ljudi sanjaju da posete, tebi su na 45 minuta leta. Osim toga, živiš u raju – besprekorne plaže sa belim peskom, tirkizno more, kristalno čista i uvek topla voda, palme, cveće, proleće… Poslovne ponude stižu sa svih strana, planovi su svaki dan sve veći, ali što je najvažnije - konačno shvatiš koliko vrediš. Osećaš se cenjeno kao što u Srbiji nisi nikada. Jedino što ti nedostaje jesu porodica i prijatelji, ali izbor je jednostavan - da se vratiš, ili da ih dovedeš kod sebe. Pa, ko šta voli i ko šta može.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu